DRAGO PILSEL, ARGENTINSKI ROMAN, PROFIL KNJIGA, ZAGREB 2014, 248. STR.

Подели:

МА Никола Ожеговић

Филозофски факултет

Универзитет у Бањој Луци

nikola.ozegovic@ff.unibl.rs

 

Хрватски новинар, теолог и борац за људска права Драго Пилсел (Буенос Ајрес, 1962), рођен и одрастао у породици хрватских емиграната у Аргентини, прва сазнања и искуства стицао је под утицајем средине која је ратну психозу са простора Југославије понијела са собом у избјеглиштво. Пилселови су се од првих емигрантских дана налазили у непосредној близини поглавника Анте Павелића и бројне усташке емиграције која је у Аргентини наставила да сања о НДХ и кује планове о њеној обнови. Аутобиографска књига Аргентински роман представља свједочанство о дугом и мучном духовном путу Драге Пилсела од присталице усташке идеологије до убијеђеног антифашисте и сљедбеника латинскоамеричке теологије ослобођења. Несвакидашња лична и породична драма аутора не може оставити равнодушним никога ко се са било ког становишта (историјског, психолошког, социолошког, филозофског…) бави трагичном прошлошћу некадашњег југословенског простора и његових народа. „Мој је циљ пробудити срце, моје и ваше, а не повећати его, ни властити ни ичији“, стоји на крају Увода.

Први дио књиге доноси приповијест о Пилселовим прецима, њиховом животу прије и за вријеме Другог свјетског рата, одласку у емиграцију као и причу о првих десет година ауторовог живота у Аргентини. Уз илагање о породичној историји, аутор непрекидно износи рефлексије о неким од кључних питања која и данас увелико оптерећују живот његових некадашњих истомишљеника. „Повијест је урлала у мојим ушима“- на овај начин је Пилсел, човјек њемачког, хрватског, словеначког, мађарског, аустријског и (могуће) јеврејског поријекла изразио страх од неупјеха када се прихватио писања. Породица Пилсел изворно потиче из мјеста Плзен у Чешкој како је првобитно и гласило њихово презиме све до одласка у Баварску гдје je било германизовано. Адолф Звонимир Пилсел, ауторов отац, рођен је у њемачкој породици у Урошевцу на Косову. Деда Јаков Пилсел је у току рата био ангажован као руководилац изградње бункера око Сарајева за њемачку војску и био је одликован од стране самог поглавника Павелића. Крај рата је дочекао као службеник Гестапоа.

Најзанимљивија епизода из ауторове породичне историје из ратног периода је она везана за склањање Анте Павелића у кућу његове бабе у Јуденбургу (Аустрија), граду који је био опкољен од стране совјетских снага, 10. маја 1945. након поглавниковог бијега из Загреба. Павелић је касније био увјерен да су му Пилселови спасили живот. Износећи приповијест о свом деди Ериху Павлинецу, загребачком трговцу који се по слому НДХ нашао у бјекству заједно са хиљадама војника и цивила, аутор настоји да деконтруише „један ужасно велики мит-онај о Блајбургу“. За њега, „блајбуршка митологија“ представља резултат „цијелог низа каузалних неистина“. На основу релевантних историјских података извршена је темељна критика перцепције догађаја који су се догодили непосредно по слому НДХ.

Рано дјетињство Драго Пилсел је провео у граду Комодоро Ривадавија у Патагонији, гдје се породица преселила из пословних разлога. Отац Адолф, који је у међувремену потпуно преузео хрватски идентитет и постао политички активан, у Патагонији је успјешно руководио грађевинским пословима. Међутим, након пословног краха, Пилселови су морали да напусте Патагонију. Адолф Пилсел је тада напустио и мјесто секретара хрватске организације у Комодоро Ривадавији под именом „Јуре Францетић“. Почетком седамдесетих, живећи поново у Буенос Ајресу, аутор је почео активно учествовати у вјерском животу хрватске заједнице. На недјељним мисама се сусретао са личностима попут генерала Херенчића, Данијела Црљена и Динка Шакића.

Други дио обухвата период ауторовог школовања и сазријевања. Упоредо са школовањем за електромеханичарског техничара, Пилсел је показивао све више интересовања за мисионарски рад и изучавање теологије. У међувремену, јавило се и интересовање за новинарски позив. Тих година код Пилсела је растао и „хрватски радиклаизам“ који се огледао у вршењу мањих диверзија попут бацања димних бомби у културном центру за вријеме пројекције филма „Сјећаш ли се Доли Бел?“, Емира Кустурице. Управо тада се догодило нешто што је означило почетак његовог духовног преображаја. Наиме, увидјевши очиту недосљедност Пилселовог понашања, један свештеник исусовац му је поставио „судбоносно питање“: „Драго, до када ћеш радним даном глумити аргентинског борца против диктатуре и бити активист за људска права, а викендом се понашати као хрватски фашист?“. Пилсел је, након учешћа у Фокландском рату, у периоду 1982-1985. студирао новинарство. Ипак, 1985. године под утицајем фрањеваца и теологије ослобођења са којом је дошао у додир за вријеме боравка у Бразилу, одлучио је да се придружи монашком реду Фрање Асишког.

Већи дио овог поглавља аутобиографије аутор је посветио размишљању о процесу властитог духовног сазријевања и теолошког образовања који је текао напоредо са „деусташизацијом“. Почетком 1986. године Пилсел је, у склопу теолошких студија, слушао предавања садашњег папе Франциска Бергоља о Борхесу. Исусовци оца Бергоља су успјели да уздрмају његов „насилни карактер“ отворивши га за стварност теолошки осмишљеног и мотивисаног социјалног ангажмана међу обесправљеним аргентинским домороцима. Аутор доноси низ опсервација о основним карактеристикама теологије коју данас, као папа, заступа отац Бергољо. То је хришћанство окренуто сиромашнима, потпуно у духу живота и учења Фрање Асишког. „Као структуриране заједнице и институције, кршћанске цркве увијек иду усусрет сиромасима из позиције богатих“, критички закључује Пилсел.

Трећи дио књиге обухвата период од маја 1989. године када се Пилсел, као фрањевац, вратио у Југославију па до времена када је аутобиографија довршавана. Дошавши у „домовину родитеља“ аутор је наставио са теолошким образовањем. Међутим, након што му је рођени брат Бранко октобра 1991. године, као диверзант IV бригаде Збора народне гарде, изгубио живот у близини Дубровника у сукобу са Југословенском ратном морнарицом, одлучио је да се пријави у поменуту јединицу и да тако замијени погинулог брата. То је уједно означило прекид Пилселове кратке свештеничке каријере.

Од марта 1992. године аутор се активно бави новинарством. До сада је радио у више десетина хрватских и страних редакција. Ипак, није запоставио своје теолошко образовање. Иако је био апсолвент, одбио је да дипломира на Католичком богословном факултету у Загребу („револтиран понашањем водства Католичке цркве према злочинима почињенима након Олује“) па је дипломирао на Еванђеоском теолошком факултету у Осијеку. На истом факултету је магистрирао са темом „Теологија националног анти-мита“ а ради и на докторској дисертацији из облсти међународних односа и секуларизма. Један је од оснивача Хрватског хелсиншког одбора за људска права и члан бројних других удружења, између осталих и Савеза антифашиста РХ. Од ангажмана на политичком пољу издваја се његова улога аналитичара и члана тима за односе са јавношћу у предизборној кампањи Иве Јосиповића. О комплексности и, чини се, непредвидивости Пилселове личности свједочи и податак да је био водитељ и говорник првог „Zagreb Pride-a“.

Пакао, како рече Сартр, можда и јесу други, али из пакла се може и изаћи писмом, чланком, књигом… отварајући се, како је препоручио Кафка, преко сваке мјере. До оне мјере која дира самога Бога“. Аргентински роман је резултат дугогодишње интроспекције (која је укључила и неколико година психотерапије) човјека чији живот умногоме симболизује живот и историјску драму не само хрватске емиграције већ и, на извјестан начин, трагику свих народа са простора некадашње Југославије. Оно по чему се Драго Пилсел разликује од других је храброст и духовна снага да искорачи из дубоког мрака предрасуда и заблуда и да се настави борити за праведније и хуманије друштво и човјека у њему.

 

ИЗВОР: Радови – Часопис за хуманистичке и друштвене науке 23 (2016), Бања Лука 2016, 167-170.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *