Потиштено и са великим болом окупили смо се, ми, његова најближа родбина која се задесила у већ тада окупираном Тарчину, да бар колико толико покажемо достојанства и храбрости те да на тарчинском гробљу “Кланац” сахранимо покојника. Многи нису дошли на сахрану. Бојали су се. Очитао сам вјеровање. Тихо и са огромним болом сахранили смо покојника. Срби настањени у селу Луке, уз помоћ околних Хрвата, напустили су огњишта те кроз територију Крешева, Лепенице и Кисељака стигли до српских Хаџића. Општина Хаџићи је подијељена оног момента када се подијелила и полиција СО Хаџићи.
Рат је дошао и на наша врата. Тмурни таласи рата из Хрватске излили су се босанско-херцеговачким ријекама и као сарајевска зимска магла огрнули фабрике, комуникације, људе… Држава је липсавала. Пси подвијеног репа тргали су оно што је преостало. Свој крвави плијен одвлачили су у своје мрачне јазбине остављајући, прљав од крви, траг за собом. Спрегом два “полубратска“ народа очистише и направише ЈНА једнонационалном. Оставише Србе у њој да губе вријеме чувајући једну велику утопију, братство и јединство на којем је била заснована и постојала ЈНА, војска заједничке нам државе СФРЈ. Оловне зебње рата су се осјећале и код нас у околини Сарајева. Посљедње аутобуске линије су се угасиле послије Ђурђевдана те 1992. године. Новоформирана власт у Српским Хаџићима дозволила је добровољно исељавање муслиманског живља са свим његовим добрима ка територији насељеној већинским муслиманским живљем. Та прилика мени и припадницима мог народа била је потупуно ускраћена. Нико тада није знао да се муслиманско цивилно становништво скупа са војно способним мушкарцима извлачило како би након изласка извели већ тада планирани напад на Хаџиће у којима су остали Срби. Бројчано надмоћни, Муслимани се брзо организоваше и нападоше центар града Хаџића 8. и 9. маја, али се и вратише назад погнуте главе. Незадовољни, бијесни, жељни српске крви нападоше касарну “Крупа”. Постиђени, Алијини ратници, бијес искалише на војнички састав касарне “Крупа”. Четири стотине Алијиних ратника опколи касарну. Нападоше из свих средстава малобројни незаштићени војнички састав који је представљао легитимну ЈНА. Састав су чинили осамнаест младих војника, шест резервиста и један активни заставник Владо Божовић. Иако малобројни пружили су отпор. Муниције је понестајало и капитулација је била на помолу. Затражена помоћ није долазила од стране многобројније и технички супериорније опремљене касарне у Пазарићу која је бројала 400-500 војника и била удаљена два до три километра од касарне “Крупа.“ Погибе млад војник, неколико њих израњаваше, остале заробише. Напаљени муслимански живаљ незаштићене заробљенике поче тући и малтретирати. Ту прву ноћ 9. на 10. мај преноћише у Пазарићу, а сљедећу ноћ у ватрогасном дому у Тарчину и коначно 12.05.1992. доведоше их у празну житну ћелију тарчинског “Силоса”. Муслимани оформише тог 12. маја концентрациони логор “Силос”-Тарчин. Затвореници, свакодневно празнише преостале ћелије које су биле препуне пшеничног жита. Тако насташе нове ћелије за цјелокупно српско становништво које ће их напунити ускоро својим тјелесима. Испочетка бојажљиво Муслимани их почеше пунити Србима од 16 до 86 година старости. Вријеме је одмицало, а муслимански режим пооштравао услове живота у логору.
(из књиге “1335 дана“, аутора Ђорђа Шувајла)
Државни концентрациони логор “Силос“
Бетонска ћелија државног концентрационог логора “Силос“, у појединим ћелијама било је затворено преко 50 људи…
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.