ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ БОСНЕ И СРБИЈЕ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ

srbija-13-vek_-1.jpg
Подели:

srbija-13.vek_

У проучавању националне историје средњег вијека историографи су исказали подједнако занимање за пруочавање идентичних или блиских елемената између ове двије државе, као и њиховим међусобним разликама. Сличности су разумљиве имајући у виду етничку сродност становништва обију држава, као и њихове историјске почетке у раном средњем вијеку. Међутим, временом су се појављивале и бројне разлике изражене у различитим категоријама посједовања баштина за властелу, специфичностима државног и друштвеног уређења босанске државе, као и у њеној вјерској разноликости. Ипак, у проучавању сличности и разлика између Босне и Србије у средњем вијеку чини се да довољно пажње није обраћено титулама властеле. Због тога се и намеће потреба једног оваквог рада у коме ће бити обрађена титула жупана са становишта ове теме.

Између жупана у Босни и Србији постојале су бројне сличности и додирне тачке, али и знатне разлике проистекле из особености њихове државне организације. У појединим периодима средњег вијека до већег изражаја долазиле су сличности, а опет у неким у први план су избијале разлике између жупана у нашим средњовјековним земљама. Чак и између жупана који су били савременици, а који су живјели у различитим државама, примјетне  су извјесне идентичности али и разлике, што ову тему чини врло интригантном и занимљивом за проучавање. Да бисмо сагледали ову тему у потпуности, неопходно је обратити пажњу на све елементе који повезују, као и оне по којима се разликују носиоци титуле жупана у Србији и Босни.

У раном средњем вијеку жупани у Босни и Србији суштински се нису разликовали, што се може објаснити сличним, ако не и истим државним развојем. И једни и други били су предводници својих родова или начелници области којима су управљали, одржавали ред и мир, судили поданицима, скупљали порезе, а по потреби и војску, коју би предводили извршавајући вазалне обавезе према владару. Поред тога, као једна од сличности између жупана Србије и Босне тог времена може се узети насљедност жупанског достојанства, која је постојала и у доба развијеног феудализма.

Ипак, рани средњи вијек донио је и прве разлике између жупана Босне и Србије. Прије свега то се односи на чињеницу да је титула жупана са атрибутом велики у Србији достигла владарски степен. Она је ово достојанство задржала све до 1217, када је Стефан Првовјенчани крунисан за краља. За разлику од Србије, у Босни титула жупана никад није постала владарском. Њени први владари носили су титулу бана. Из тога је можда проистекла још једна разлика. Наиме, припадницима споредних грана лозе Немањића је, по праву насљеђа, припадала титула жупана, што са сродницима владарског рода у Босни није био случај.

Сличности између једних и других жупана углавном су превладавале до средине XIII вијека, када је краљ Урош спровео централизацију државне управе, чиме су ограничена жупанска овлашћења у Србији. Стварању разлика између жупана у Србији и Босни знатно је допринио и његов син краљ Милутин, који је крајем XIII и првих деценија XIV вијека византинизацијом државног апарата у великој мјери промијенио дотадашњу државну организацију. Његовим реформама кефалије су, као владареви чиновници, управљали појединим областима, док су у Босни у то вријеме, као и раније, својим областима несметано господарили поједини жупани из старих жупанских родова. Захваљујући томе процес потискивања титуле жупана отпочео је много раније у Србији него у Босни.

Сличност између жупана у Босни и Србији огледа се и у томе што су и једни и други своје владаре вјерно служили. За вјерну службу они су од владара били награђивани, обично даривањем земљишта у баштину или додјелом звучнијих титула. Наравно, било је и више случајева невјере појединих жупана што, такође, можемо сматрати сличношћу, будући да су врховног господара мијењали како жупани у Босни тако и они у Србији. Ипак, у случају невјере постојала је битна разлика између властеле уопште, па тако и жупана, у Србији и Босни. У Србији је невјерни властелин плаћао главом и баштина се одузимала његовим насљедницима, док је у Босни невјерник такође био кажњаван смрћу, али је баштина остајала његовим насљедницима.

Од других сличности треба споменути дипломатске мисије које су подједнако вршили за своје господаре и босански и српски жупани. Такође, и једни и други су вршили управне и судске послове и имали своје писаре, односно канцеларије чије је постојање било условљено свакодневним потребама, посебно у доба развијеног феудализма.

Нико од босанских жупана уз своју титулу није имао атрибут велики, за разлику од Србије у којој биљежимо велике жупане: Драгоша, Вратислава, Алтомана и Андрију Гропу. Једана од разлика између жупана у нашим средњовјековним државама била је и у томе што су жупани у Србији своје баштине поклањали Цркви, што у Босни није био случај. Тако су жупани Маљушат, Радослав и Вукослав даривањем својих баштина доприносили увећавању црквеног земљишта.

Сличности између жупана у Босни и Србији огледа се и у постојању обласних господара са овом титулом, али са извјесном разликом. Док се у Србији жупани обласни господари јављају са распадом Царства, у Босни њихова активност се биљежи упоредо са постојањем законите државне власти на челу са баном, а од 1377. и краљем, што се може објаснити већим степеном самосталности босанске властеле у односу на српску.

Једна од разлика између жупана у Србији и Босни односи се, такође, на обласне господаре. Наиме, док је за Босну карактеристично постојање већег броја жупана у служби обласних господара, са Србијом то није случај. Парктично, једини који је имао тај статус био је Андрија Гропа, и то само у почетку своје актвиности када је служио краља Вукашина, да би се након Маричке битке и он осамосталио у Охриду. Ову разлику објашњава процес деградације жупана, који је у Србији у вријеме обласних господара већ зашао у завршну фазу, за разлику од Босне у којој је исти процес не тако давно отпочео, а у то вријеме достигао одређени степен у свом развоју.

Разлика између жупана била је и у томе што је неколико жупана у Србији имало свој новац. То су чинили једно вријеме најмоћнији обласни господар жупан Никола Алтомановић, затим велики жупан Андрија Гропа и мало познати жупан Риг. И поред веће самосталности коју су уживали, босански жупани али ни други великаши звучнијих титула нису ковали свој новац, што се да објаснити више економским него политичким разлозима.

Након Твртковог крунисања за краља Срба и Босне 1377. у неким крајевима Босне положај жупана био је сличан њиховом положају у Србији у XIV вијеку. То се прије свега односи на Требиње, Конавле и Драчевицу, у којима је Твртко по заузимању успоставио нови систем управе. Наиме, он те области није давао у баштинску својину локалној властели, већ је у њима постављао жупане као органе своје власти. На тај начин они неодољиво подсјећају на српске жупане посљедњих деценија Краљевства, али и времена Царства, које су владари по потреби премјештали из једног у други крај своје државе доводећи их практично у положај владаревих намјесника.

Једна од разлика, можда чак и најважнија, огледа се у великој самосталности босанске властеле, па тако и жупана у односу на централну власт. Потврду ових ријечи пружају подаци о активном учествовању босанских жупана у раду државног сабора у коме су врло често могли да утичу на владареве одлуке. О самосталности босанских жупана, која је у вријеме слабљења државе прерасатала у самовољу, најбоље свједочи покушај жупана Бељака и војводе Радича Санковића да продају Дубровчанима Конавле и Витаљину са тврдим градом Соколом. Њихов покушај је пропао, јер је босански сабор иступио против отуђења државног земљишта упутивши војску која је казнила Санковиће.

Једна од специфичности титуле жупана у Босни била је у томе што се она ширила и међу влашким становништвом у XV вијеку. Познато је неколико таквих примјера који свједоче да су Власи имали своје жупане са њиховом улогом у управи (жупан Медулин у служби Сандаља Хранића), судству (жупан Руде са својим судским столом) и војним походима (војвода Стјепан Милорадовић и жупан Ђурађ предводећи војску браће Павловића у осветничком нападу на земље краља Остоје и војводе Сандаља Хранића 1416. године). Истина, титула жупана била је ријеткост међу Власима. Њихове старјешине имале су обично титуле кнезова или, у нешто мањој мјери, примићура.

Између жупана у Србији и Босни постоји и разлика која се тиче постојања ове титуле. У Србији титула жупана нестаје крајем XIV, односно почетком XV вијека са реформама деспота Стефана Лазаревића и подјелом државне територије на власти, док је у Босни опстала до њене пропасти па чак и послије тога у првим деценијама турске власти на подручју Херцеговине.

Аутор: Аранђел Смиљанић

(Текст преузет из „Гласника удружења Архивских радника РС“, Бања Лука, 2011, бр 3, стр 61-66)

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top