НЕШТО О ИКАВСКОМ ГОВОРУ

Подели:

Старо словенско слово „јат“ изговара се у данашњем српском језику на три начина и то 1) као е, 2) као је-ије, и 3) као и. Према томе имамо екавски, ијекавски и икавски говор.

У нашој домовини Босни и Херцеговини налазимо сватри изговора: највише се говори ијекавски па онда икавски, а амо тамо чује се и иекавски.

Овдје сам одлучио нарочито проговорити нешто о икавском говору и то из свога разлога: Неки Хрвати, пропагатори код нас, веле, да је икавски говор карактеристика хрватског језика. То лажно мишљење натурају полуобразованим људима, да их на тај начин придобију за се. То лажно средство употребљавају особито код наших Муслимана, те их увјеравају, да су они тобоже Хрвати зато, што говоре икавски, а да су Срби оно, који говоре екавски и ијекавски. Да је то очито неистина, то је врло лако доказати, а то би требао да зна и онај полуобразовани, те да се не да завести од разних пропагатора, који одавно рују по нашој домовини.

Ево како се још дошло до тога, да се тако криво суди о тим разним говорима: Данашња средња и сјеверна Далмација била је цвијет некадашње хрватске државе и тамошњи се је народ искључиво Хрватима називао. Тамо  није било Срба, док Османлије нијесу освојили наше домовине 1463. године. Кад су Османлије заузели ове крајеве, онда су Срби из Босне и Херцеговине почели се насељавати у Далмацији и Хрватској. Пошто су у средњој и сјеверној Далмацији данас претежно говори икавским говором, а пошто је то, како рекох, био цвијет хрватске државе, то су неки људи почели икавски говор сматрати као карактеристику хрватског језика и хрватства у опће. Ко тако мисли, сасвим погрешно мисли и доказује, да о својој прошлости не зна баш ништа.

Кад би била истина, да је икавски говор карактеристика хрв. језика, онда они Чакавци, који живе на Кварнерским отоцима, а који су прави корјенити Хрвати, не би смјели рећи, да су Хрвати, него Срби, јер говоре екавским говором. То није случај само на Кварнерским отоцима, него и у цијелој Истри. Бечки свеучилишни професор Др. М. Решетар, који је испитао и проучио готово све и српске и хрватске дијалекте, вели, да се међу Чакавцима осим икавског и екавског говора чује још и ијекавски. Овај пошљедњи вјероватно је, да је настао под утјецајем досељених Срба, али онај екавски био је у хрватском-чакавском језику још од старине, јер у латинским писаним споменицима 11. вијека, који су настали у тим крајевима Далмације, налазимо у хрватским именима мјеста глас е, гдје би смо по данашњем изговору очекивали и. Исто тако и код писаца чакаваца из сјеверне Далмације налазимо трагове екавског говора. Тако у „Планинама“ Задранина Петра Зоранића, које су штампане 1569. године налазимо овакове ријечи: злед, целивати, сести, сусед, венац, девојка, верност, и т.д. Дакле, према горњој теорији морали би сви ови људи бити Срби, а знамо, да то нијесу, јер нам историја казује, да су се од увијек називали Хрватима. Према истој теорији морали би и кајкавци бити Срби, јер и они говоре екавским говорима, а знамо да су Хрвати.

По свему томе види се, како је јадна и кукавна та теорија, коју неки људи употребљавају у своје политичке сврхе. Напријед сам у овој расправи изнио, шта нам вели историја и историјски споменици, а то нам мора бити мјеродавно. Јер куд би ми бољих примјера, него кад знамо, да су се од најстаријих времена Босанци и Херцеговци називали Србима и писали ћирилицом; а Далматинци средње и сјеверне Далмације називали су се Хрватима и писали глагољицом.

Да би оне људе, који икавски говор држа за карактеристику хрватства, довео дотле, да виде, колике су незналице, овдје ћу им изњети такове примједбе из старих босанских листина, гдје се језик назива српским, а ипак се пише икавским говором. Такових примјера имамо доста, јер неки стари Босанци и Херцеговци писаху икавским говором, и називаху свој језик српским, а себе Србима.

Те сам примјере већ напријед изнио, али ћу сад овдје још једанпут изнијети и ријечи, у којима се види тај икавски изговор. Видјели смо напријед у овој расправи, како босански властелин Приблисав Похвалић назива свој језик српским, а тај исти властелин писао је сва своја писма икавским говором, а својом рођеном руком, како сам код сваког писма напомиње. У тим његовим рођеним писмима налазимо овакове икавске примјере: свидокују, вирован, лито, мисеца, вриме, заповид, донисмо, вирование, вике ит. д. Дакле, тај властелин босански и ако пише икавски, ипак назива језик српским.

Исто тако и војвода Доњих Крајева Јурај Војсалић  пише икавски и назива своје поданике Србима. То његово писмо од г. 1434. навео сам већ напријед и исписао из њега оне ријечи, које свједоче, да своје људе назива Србима, и ако су као што је и он католичке вјере. А да су католичке вјере, и то сам такође напријед навео. Да је Јурај писао икавски, нека потврде ове ријечи из споменутог његовог писма: чловику, бише (мјесто бјеше) викувичним, вике, виком, виру, одсићи, сагришио, свидоци, послидних.

Такођер смо видјели напријед, како кнез Владислав, син Херцега Стјепана, назива своје људе Србима, а тај исти кнез Владислав писао је сва писма икавским говором и то сам својом рођеном руком, што на крају свакога писма спомиње. Из његових писама нека нам за икавски изговор послуже као свједочанство ове ријечи: прид, вриме, наприда,  крипко, причиста,  крипити, прико, причиста, човику, вированом, мисеца, лито,  свидочанство. Ови примјери јасно свједоче, да је кнез Владислав писао икавским говором, и покрај тога ништа му није сметало, да се признаје Србином, а и поданике своје да назива Србима.

Из свега овога може се потпуно сигурно закључити ово: Икавски говор није особина хрватског језика, јер тим говором писаху и Срби Босанци и Херцеговци и називаху тај свој говор (језик) српским, а себе Србима, и ако неки од њих бијаху католичке вјере.

Оваквих примјера налазимо и из познијег доба. На пр. Мехмед-паша Соколовић писао је такођер своја писма икавским говором. Исто тако и онај босански везир Веџид-Мехмед-паша.

Дакле нема апсолутно никаква смисла мислити онако, како мисле неки заведени људи, да им је икавски говор некакав доказ хрватства. Апсурдност таква мишљења доказао сам ето историјским примјерима, а у корист мојих доказа долази и то, што се у нашој домовини налази осим православних још и муслимана и католика, који говоре ијекавски, а неки чак и екавски, а не икавски као што мисле. Ијекавски говоре католици у неким мјестима и селима окружја бихаћкога и бањалучкога, а екавски говоре муслимани у котару маглајском и доњотузланском. Проф. Решетар тврди, да су то старосједиоци, а не досељеници.

Осим у нашој домовини католици говоре ијекавски још у Лици, па онда у Бјеловару, Вировитици и у котарима Даруварском, Новском (Новска), Градишчанском, Петрињском и Костајничком. Проф. Решетар држи, да су се ови католици тамо населили из Босне.

У Старој Србији и католици и муслимани говоре екавски.

У Западној Србији око Лознице православни говоре икавски.

Ово само споменух, да се види, како светри вјере говоре светри дијалекта.

Дакле о икавском говору као некој карактеристици хрватства не може бити говора. Историје се треба држати, јер она нам је учитељица истине – magistra veritatis.

Овдје морам споменути још једну језичну особину у Босни и Херцеговини, коју пропагатори такођер хоће да употријебе у своје сврхе. Та се особина тиче старог нагласка у српском језику. У неким мјестима средње Босне сачувао се је стари нагласак у другом падежу једнине именице женскога рода, на пр. воде` мјесто во`де …

Пропагатори веле, да је то остатак чакавскога говора, дакле карактеристика хрватског језика, а не знају душевни сиромаси, да се у Босни и Херцеговини никада од кад је свијета није говорило чакавски. То је остатак старог нагласка у српском језику, који се је очувао не само у неким мјестима Босне и Херцеговине и то само у неким ријечима, него се је очувао у много већој мјери у Црној Гори, јужној и источној Србији.

Све ово што досад о икавском говору рекох, мислим да је потпуно доста, па да се види, како су лажне теорије, којима се неки људи служе, да заведу оне, који нијесу у стању прозријети и видјети њихове нетачности и нелогичности.

11758789_1111806892168386_2042405013_n

Преузето из расправе Влатка Богићевића „Босна и Херцеговина српске су земље по крви и језику“, први пут објављене 1908. године. За потребе нашег блога користили смо издање од 2011. године објављено у Бањој Луци.

Приредио: Борис Радаковић

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *