Ђуро Мартиновић је рођен у Котору 1881. Завршио је студије медицине 1910. у Бечу.
Почео је службу као уговорни секундарни љекар у Болници „Данило Први“ на Цетињу 1911. У Првом балканском рату учествовао је као добровољни болнички љекар у санитету црногорске војске. Први свјетски рат провео је у аустроугарској војсци у чину санитетског потпоручника и поручника.
Био је срески љекар у Бенковцу до 1. јануара 1920, физикус Округа охридског (1920-1924), обласни санитетски референт Битољске области (1924-1929), затим виши здравствени савјетник Управе полиције у Скопљу (1929-1930), Одјељења за социјалну политику и народно здравље у Новом Саду (1930-1932), Одјељења за социјалну политику и народно здравље у Скопљу (1932-1935), начелник Одјељења за социјалну политику и народно здравље Краљевске банске управе Врбаске бановине (1935-1939) и поново начелник Одјељења за социјалну политику и народно здравље у Скопљу (1939-1940), када је пензионисан.
За вријеме Другог свјетског рата наредбом италијанских власти премјештен је из болнице у Сјеници за шефа одјељења болнице у Подгорици. Рањен је у мају 1943. у борби у Пиперима. Послије капитулације Италије отишао је у Котор, гдје је послије ослобођења од Нијемаца ухапшен и убијен без суђења.
Живота Матијашевић, рођен у Аранђеловцу 1901, студије медицине је завршио 1929. у Београду. Био је од 1937. специјалиста за дјечије болести.
У Војсци Краљевине Југославије службовао је као трупни љекар у Команди Ваздухопловних стручних школа (1930-1931), трупни љекар у 2. артиљеријском пуку (1931-1933), љекар у 6. противаеропланом дивизиону (1933-1935), секундарни љекар Заразног одјељења Главне војне болнице (1935-1937), в.д. управника Централне амбуланте у Београду (1937), секундарни љекар Унутрашњег одјељења Врбаске сталне војне болнице у Бањалуци (1937-1938) и шеф Унутрашњег одјељења Врбаске сталне војне болнице (1938-1941). У Бањалуци је од 21. децембра 1937. до 20. априла 1938. био и љекар 33. пјешадијског пука. Као војни љекар у Бањалуци средином 1937. отворио је у улици Фра Грге Мартића бр. 23 ординацију.
За вријеме Другог свјетског рата био је у заробљеништву, а по повратку преузела га је у јулу 1945. ЈНА у службу. Послије рата је био санитетски пуковник и начелник Дјечијег кабинета Војномедицинске академије у Београду.
Јекатерина Васиљевна Шишлова-Меркулова, кћерка генерала Василија Василијевича Шишлова, рођена 1903. у Верхње-Кундруческој станици, Донска област у Русији, завршила је студије медицине 1929. у Загребу. Специјализовала је бактериологију.
Била је контрактуални војни љекар Сталне војне болнице Четврте армијске области у Загребу (1929-1939) и чиновнички приправник Бактериолошко-епидемилошког одјељења Хигијенског завода у Бањалуци (1939-1941).
У Другом свјетском рату радила је у Хигијенском заводу у Бањалуци до 30. августа 1941, Хигијенском заводу у Сарајеву од тада до 26. марта 1942. и Дому народног здравља у Вуковару од 26. марта до 30. јуна 1942, када је отпуштена из државне службе.
Димитрије Милановић, рођен 1908. у Бродцу код Бијељине, студије медицине завршио је 1935. у Београду. Стажирао је до 15. јануара 1937, затим волонтирао у Општој државној болници у Београду од 15. јануара до 15. јула 1937, а радио је и као љекар приправник Државне болнице у Бањалуци од 27. јула до 2. децембра 1937. и као љекар приправник Одјељења за грудну хирургију Опште државне болнице у Београду од 2. децембра 1937.
Видосава Павловић-Милетић, рођена 1905. у Кусадаку код Смедеревске Паланке, завршила је студије медицине 1934. у Београду. Била је специјалиста за плућне болести и туберкулозу.
Практични стаж обавила је у Централном хигијенском заводу и Општој државној болници у Београду. Волонтирала је у Заразној болници у Београду (1935-1936). Потом је, од 1. августа 1936. до 1. децембра 1937, радила као љекар Савеза здравствених задруга, а обављала је 1937-1938. и приватну праксу у Кусадаку. У Санаторијуму „Венац“ на Фрушкој гори радила је од 5. децембра 1938. до 3. октобра 1940.
Радила је од 19. новембра 1940. као бановински љекар Удружене здравствене општине у Драгочају код Бањалуке, а једно вријеме и у Антитуберкулозном диспанзеру Хигијенског завода у Бањалуци.
Други свјетски рат провела је у Смедереву до 3. јануара 1942, у Антитуберкулозном диспанзеру у Београду од јануара до маја 1942. и послије тога у Грудном одјељењу Опште државне болнице у Београду. Од 3. априла до 3. јуна 1945. била је мобилисана на Грудном одјељењу Главне војне болнице у Београду.
Послије рата је као секундарни љекар радила на Грудном одјељењу Опште државне болнице у Београду.
Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архива Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-1929-1941-Vojni-ljekar-otvorio-privatnu-ordinaciju/242337.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.