03.12.2012 12:25 | Мр Горан ЂуранБањалуку су Турци освојили 1527. године и у тамошњу тврђаву смјестили војну посаду. Бањалука се у то вријеме сачињавала од насеља Горњи Шехер са тврђавом.
Од тог времена до данас Бањалука није мијењала име, сем једног изузетка – Еривансарај. Одмах послије освајања, Бањалука се почела развијати, са убрзаним темпом привредног развоја. Бањалука је била повезана путевима са главним трговачким правцима (Бањалука – Ситница – Јајце – Прусац – Травник – Сарајево; Бањалука – Ситница – Кључ; Бањалука – Ситница – Јајце – Прусац – Ливно – Сплит; Бањалука – Скендер Вакуф (Кнежево) – Травник; Бањалука – Градишња и даље у Посавину; Бањалука – Козарац – Приједор – Нови – Крупа – Бихаћ; Бањалука – Прњавор – Дервента – Брод и Бањалука – Котор Варош – Тешањ). Бањалука је, одмах иза Сарајева, била други трговачки град у Босни и Херцеговини. Поред Турака трговаца, од XVI вијека трговачки занат у Босни и Бањалуци „кују“ и Јевреји. Упоредо са развојем, отпочела је и исламизација, као и досељавање сарајевског и травничког муслиманског становништва.
Прве грађевине
Међу првим грађевинама у Бањалуци убраја се Царева џамија или Хунћарија, у част султана Сулејмана Законодавца (Елканунија) (1520 – 1560), у горњошехерској чаршији; уништена је од стране аустријске војске 1688, а обновљена 1701. године. Убрзо, поред Горњег Шехера, почеле су се развијати и друге вароши, односно махале. Врхунац развоја Бањалука је доживјела када је постала сједиште босанског беглербеглука (пашалука).
Даљи развитак Бањалуке везује се за Софи Мехмед-пашу. Доласком Ферхад-паше Соколовића Бањалука се почела још више развијати. Године 1580. године постаје први беглербег Босанског пашалука. За његовог времена саграђено је 216 грађевина јавног карактера. Посебна успомена на њега јесте џамија Ферхадија. У то вријеме свака је махала имала своју џамију, тако да су нам познате – Даудија, Медреска, Арнаудија (Тефтердарија), Хаџи Османија, Симидија, Сеферагина (Пећинска), Ајарди-пашина, Хаџибабина (Шарена) и Мехдибегова.
Већ у XVII вијеку Бањалука постаје развијен град. Са сигурношћу се може рећи да је тада имала 45 махала, од којих су највеће биле Ферхад-пашина и Сарај-махала. Варош је имала 3.700 кућа покривених ћерамидом и шиндром. Поред тога, постојало је 300 дућана. Од 1639. године Бањалука није више била сједиште босанског беглербега, у управном погледу била је сједиште капетана, а у административном погледу сједиште бањалучког кадилука.
Становништво
Тачан број становника Бањалуке немогуће је утврдити; процјењује се између пет и петнаест хиљада становника. Разлог непоузданих бројчаних показатеља јесте недостатак савремених пописа становништва, Турци нису ни хтјели да имају посла са статистиком, него искључиво са порезима. Седамнаести вијек је вијек даљих аустријско-турских ратова, није ни Бањалука остала поштеђена ратних пустошења – од 24. јула до иза 4. августа 1737. године, водила се велика битка у самом граду између Турака и Аустријанаца.
Најистакнутија личност Бањалуке почетком XIX вијека био је Осман-бег Мустајбеговић. Деветнаести вијек је у историји остао упамћен као вијек бројних устанака и буна; посебно је у томе предњачила Босанска Крајина. Нешто више вијести о Бањалуци јавља се из друге половине XIX вијека; тада је у њој основана аустријска конзуларна агенција која је почела да ради 8. маја 1852. године, а први конзуларни агент је био капетан Александар Миленковић, који је остао на тој функцији све до смрти 1862. године.
Трговина и занатство у Бањалуци почињу се брже развијати од друге половине XIX вијека, а за развој све се више занимају и странци. Што се тиче административно-управне подјеле, Бањалука је од 1851. године постала сједиште власти која је обухватала Бањалуку са Прњавором и Кобашом, Дервенту са Бродом, Тешањ са Жепчем, Добојом и Градишком; исте године извршен је и попис становништва у Босанском пашалуку, те је према њему Бањалука имала ове махале и број кућа у њима – Газанферија, Кул, Мејдан, Поток, Ступница, Сутурлија, Хаџи-Зулфикарова, Хаџи-Куртова, Хаџибег-задова, Џаферагина, Хунћарија, Табаци, Пећина, Мехдибегова, Хаџибабина, Апарди-пашина, Даудија, Сеферагина, Симидија, Тефтердарија, Побрђе, Ферхадија, Пашићева, Сијамија, Хаџи-Омерова, Калаузија, Херићева, Мустај-пашина, Шабанагина, Илиџа, Софи Мехмед-пашина, Осман-пашина, Календерија, Хаџи-Фирузова, Варош, Кул-Цигани и Циганлук. Бањалука је према том попису имала 1.126 кућа. Бањалучки кадилук је имао 8.500 кућа са око 68.000 становника, док је бањалучка кајмакамија имала 152.752 становника (69.266 православаца, 48.752 муслимана и 34.633 римокатолика). Веће трговачке фирме у Бањалуци 1868. године биле су – Јове Пиштељића, Ристе и Јове Кнежића, Јусуфа Шибића, Ђорђа Делића, С. Л. Пољокана, Ђорђа Узановића, Саве Билбије, Ристе Вукића, Саве Милића, Тодора Пиштељића, Јове Милића, Саве Сурутке, Окановића и Герковца, Хаџи Мује Татарића, Хаџи Шаћира, Авде Скорупа, Јефте Маслеше, Ибрахима Пличанина, Алије Пличанина и Хаџи Алије Бојића. Из ранијег раздобља познатији бањалучки трговци били су – Мустафа Челебија Морић, Хаџи Алија, Хаџи Ибрахим Кучињак, Хаџи Мустафа, Хаџи Ибрахим Таксић, Хаџи Хасан, Јусуф Хаџимухаремовић, Јусуф Челебија, Ибрахим Челебија Хасановић, Хаџи Ризван, Марко и Иван Бенлић, Антун и Стјепан Банић, Фрањо Палинић (Паланић) и други.
Улазак аустроугарске војске
Постојали су путописци који су шездесетих година XIX вијека видјели Бањалуку као град са 15.000 становника, који има руинирану градску тврђаву, два дрвена моста преко Врбаса, 40 џамија, једног православног и једног католичког свештеника, те добре занатлије. Са сигурношћу се може рећи да је Филип Пик држао пивару у Бањалуци прије 1858. године.
Нереди који су потресали Босну и Херцеговину, али и Босанску Крајину и Бањалуку, дешавали су се и током друге половине XIX вијека. Све је оставило утицаја и на хришћанско становништво Бањалуке и њене околине. За вријеме „велике источне кризе“ 1875 – 1878. године, Бањалука је остала по страни. Међутим, приликом уласка аустријске војске у бањалучку околину, у самом граду је дошло до крвавих сукоба и терора према особљу аустријског конзулата, али и према православном, српском, становништву, које је тих дана доживјело велико разарање и штету. На крају, многи бањалучки бегови, као и сиромашни муслимани су или стрељани, или заточени у бањалучки затвор, или су пак, одведени у староградишки затвор. Бањалука се претворила у поприште егзекуције и хапшења. Тако је град на Врбасу закорачио из турске у аустроугарску еру.
Мр Горан Ђуран
(Аутор је архивиста-истраживач у Архиву РС)
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Zapisi-iz-Arhiva-Republike-Srpske-4-Banjaluka-pod-turskom-vlascu-1527-1878/101807.html