Сва основна питања, изузев тачног мјеста настанка, везана за ову драгоцјену књигу су у науци рјешена. Моја намјера је да овим чланком, обраћајући се читаоцима уваженог Портала који су напросто затрпани фалсификатима српске народне, политичке и културно-црквене историје, покажем основне истине о Јеванђелистару хумског кнеза Мирослава Немањића како би они врло лако могли, у било каквом разговору, одбити све политичко-шовинистичке насртаје екстремне деснице у Црној Гори или другдје. Ова књига је постала високо експонираном тачком у којој се укрштају утицаји и настојања националних историографија у бившој Југославији. Али, она подстиче и на показивање темељне разлике између приврженика традицији, свевременом и увијек модерном приступу историји и револуционарном разорном и шовинистичком прилазу који исказује ксенофобију. У Хрватској су се, на пр., јавили поборници мишљења да је поручилац књиге омишки кнез Мирослав Качић који је сахрањен пред црквицом Госпе Сњежне у Омишу (ћирилични натпис на гробној плочи), што је комично. Но, вратимо се кући хумског кнеза Мирослава. Овај мали чланак могао је понијети и поднаслов „Све је Византија“.
У вријеме кнеза Мирослава настало је чувено Јеванђеље, свакако прије 1190. године, као рукопис написан „кнезу великославному Мирославу сину Завидину“, дакле овоме хумском кнезу и брату Немањином. Сукоб са сплитским архибискупом Арнеријем настао је поводом настојања за обнову Епископије која је у Стону постојала у првој половини 9. вијека, а која је касније запустјела. У Стон је упућен Епископ који је требало да обезбједи да главна црква буде ослобођена српских свештеника и калуђера, казује Епископ Н. Милаш. Управо је ово Хумско Јеванђеље постало предметом живога занимања историчара који су без икакавог основа цјелокупној Босни и Хуму приписивали хрватски етнички карактер. У коликој мјери су, ваљда вјерујући да би до данас познати рани писани споменици Босне и Хума представљали коначни материјални фундус заправо трасирали странпутицу, показују нови резултати научних испитивања веома старих синајских рукописних књига настајали готово сто година прије Јеванђеља. Недавно је аустријски професор Хајнц Миклас приредио фототипско издање Димитријевог (Синајског) Псалтира, а Виктор Савић подвргао палеолигвистичким анализама показујући континуитет старословенске писмености од краја 10. до средине 13. вијека. Није без значаја и предвиђање да је Димитрије потекао са простора између Травуније и Дукље, али је још значајнији закључак да се у рукописима Димитрија Синаита (званог и Олтарник) уз спорадична огрешења о конзервативну ортографску норму јасно разазнаје српска редакција старословенског језика, превасходно у сфери фонологије. У низу рукописа глагољица се исказује својом литургијском функцијом, док ћирилица служи више за свакодневну употребу. Присуство словенске колоније на Синају у 10.-11. вијеку, као и архаичност текстова српске редакције код Димитрија Синаита, значај и учешће српског монаха код састављања Кијевских листића, уз опажања о токовима словенске писмености посредством Драчке Митрополије, омогућиће у будућности и убицирања књижевно-језичке базе и простора на којем је узрастао и са којег је потекао Димитрије. Због свега тога, види се, хрватски истраживачи прозелитског утемељења пожурили су са доношењем закључака о поријеклу Мирослављевог Јеванђеља. Изведено је то на начин да се са личности високог политичког формата читаво питање поручиоца помјери у поље трагања за непознатим поручиоцем или, у новије вријеме, чак кнезовима локалног значаја. Такве ставове доносио је у опширним дјелима из историје старе Босне Доминик Мандић, Mирослављевом Јеванђељу посвећујући читави одломак, тврдећи да је ђакон Григорије Јеванђеље исписао и посветио другоме незнаном Мирославу налазећи, по Шишићу и Анастасијевићу да родитељ Мирославов није Завида из посвете дјелу. И овдје се понавља Трухелкин термин „босанчица“ који је изједначава са „хрватском ћирилицом“. Дакако, аутор састављање књиге помјера и у дубље периоде, a присуство њезино у Хиландару објашњава књижевничком реконструкцијом: „Kada je srpski knez Miroslav, brat Stjepana Nemanje, oko g. 1174 zauzeo veći dio Zahumlja s glavnim gradom Stonom, on je u jednom dvoru bivšega kneza Miroslava našao Evanđelistar i darovao ga svome bratu Nemanji ili njegovu sinu Rastku (Savi). Ovi su, kada su se zakaluđerili, odnijeli Evanđelistar u manastir Hilandar na Atosu, gdje se to dragocjeno hrvatsko djelo čuvalo…“. На тај начин, аутор одриче и припадност хумских кнезова Николића Мирослављевићима-Немањићима.
Област дјеловања великог кнеза Мирослава је знатна. Мирослав је сазидао Цркву Светог Петра и Павла на Лиму, која је била саграђена до 1190. године. На западној страни, више пута преправљане и дограђиване Цркве, стајао је монументални романски портал са ктиторским натписом. На источној страни је апсида, изнутра и споља правоугаона. По плану и основним облицима ова Црква спада у једнобродна здања са куполом. На темељу историјских извора и остатака живописа у нартексу, доградња кула и нартекс се вежу уз пресељене Eпископије из Стона и краља Уроша. Сва кључна дешавања у вези са сједиштем Хумске Eпископије вежу се за Немањиће и њезина прва историја обиљежена је овом светородном династијом. Необично је важно подсјетити читаоца на ефективни дјелокруг и домашаје великог кнеза Мирослава, јер у томе простору биће настављен живот славне Eпископије Хумске.
Мирослављево Јеванђеље је најтачније описао др Лазар Мирковић. У самоме уводу своје студије, аутор се пита има ли у Мирослављевом Еванђељу нечега што би нас упутило место одакле потиче грчки оригинал, грчка оригинална подлога ове књиге? Прота Мирковић указује одмах на Мјесецослов Мирослављевог Еванђеља који је очигледно цариградског поријекла. На примјер: „Мирослављево еванђеље препоручује 10. септембра слављење „поклоњења часнога крста“ исто као и типик Велике цариградске цркве, а тај празник и обред изношења часнога крста из катихумене имала је само Велика цариградска црква Св. Софије“. Казује даље др Мирковић да Минологиј Мирослављевог Еванђеља има много царигардских локалних празника и много цариградских светих патријараха који се славе према типику Велике цариградске цркве, те да је грчки Еванђелисатр из кога је преведена основа овог Евенђеља потекао из периода 8-9. вијека. Повез је израђен у Манастиру Светог Павла у Светој Гори у 15. или 16. вијеку. По питању минијатура, аутор налази да су углавном декоративне природе, немајући везе са текстом, а пресађене са запада, јер су израђиване на граници тадањих српских земаља. Коначно, ова раскошна књига је исписана српско-словенским језиком, преведена са грчког из једног рукописа библиотеке Свете Софије.
Велики хумски кнез Мирослав, на латиничном мировном уговору са Дубровником потписан је уз брата ћирилицом „Ја кнез Мирослав заклех се и подписах“, како ће се српски кнезови, судије и стимадури потписивати и у 19. вијеку, слиједио је вјерску политику свога брата Великог жупана Стефана, а у крајњој линији, византијских владара из династије Комнина, који су штитили Православну Цркву. Мирослав је и у Подграђу код Благаја подигао Цркву посвећену Светим Козми и Дамјану. Aко не средиште, а оно сигурно значајно мјесто Хумске земље у вријеме српске господе бијаше град Благај. Истиче се образованост Хумског кнеза и његова побожност што се показује Мирослављевим Јеванђељем, изузетном књигом, умјетничким остварењем 12. вијека, чуваним дуго у Хиландару. Када је византолог, архимандрит Порфирије Успенски у Русију понио један његов лист, постало је оно познато широм словенских земаља. И. И. Срезњевски каже: „Прекрасна слова, исписана у два ступца по 23 реда; профињено осликавање иницијала каквих ни по нежности израде нема ни у једном древном ћирилском рукопису до сада пронађеном“. Ево шта о овом споменику казује Димитрије Богдановић: „Далеко значајнији споменик од овог латинског дела нејасног порекла (Љетописа попа Дукљанина, прим. аутора) и поузданији знак некаквог књижевног живота у Дукљанско-хумској области, представља Мирослављево Јеванђеље, писано за хумског кнеза Мирослава, Немањиног брата, око 1185. године. Преписан са предлошка који води порекло од македонских глагољских матица, овај споменик је уједно, по своме правопису, први и скоро једини представник, тзв. „зетско-хумске школе“ Он је нарочито значајанкао доказ претходне, развијене писарске, калиграфске традиције у Захумљу, али још више као споменик који открива и разјашњава порекло безмало све ћирилске писмености у средњовјековној Босни“.
Текст је први пут објављен на сајту In4S из Подгорице.
http://www.plemenito.com/sr/goran-z–komar,-nekoliko-rijeci-o-miroslavljevom-jevadjelistaru-/o163
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.