остаци града Самобор на Дрини Ново Горажде
Милан Војновић, МА
Докторант, Одељење за историју
Филозофски факултет
Универзитет у Београду
Границе и жупе „земље“ Дрине
Апстракт: Чланак се бави утврђивањем граница средњовековне територијално-управне јединице – земље Дрине, и реконструкцијом жупске организације на том простору. У центру истраживања су насеља, жупе и границе средњовековне земље Дрине. Поред расположивих историјских извора и археолошког материјала, у раду се посебан акценат ставља на природно-географске карактеристике тог простора, које су утицале на могућност формирања жупа и насеља и које упућују на њихову привредну и економску делатност. Резултати истраживања представљени су на историјској карти.
Кључне речи: земља, Дрина, жупа, Пива, Тара, Сутјеска, Бистрица, Ћехотина, Косаче, Горажде, средњи век.
У средњовековним историјским изворима посведочено је постојање средњовековне територијално-управне јединице – земље,[1] која је носила назив Дрина. Земља Дрина је свакако добила име по реци Дрини и заузимала је простор горњег тока те реке. Тај простор припада Динарском планинско-котлинском систему и обухвата планинскокотлинско земљиште око горњег тока реке Дрине и њених притока у горњем току: Пиве, Таре, Сутјеске, Бистрице и Ћехотине.[2] Иако о земљи Дрини имамо највише података крајем XIV и у првој половини XV века, она се у историјским изворима може пратити од првог помена „дринске жупаније“ у Летопису попа Дукљанина па све до турског освајања српских средњовековних држава, када ће на том простору настати кадилук Дрина са приближно истим границама у оквиру Босанског, односно Херцеговачког санџака од 1470. године.[3] Док је била у саставу државе Немањића Дрина није била земља већег значаја попут околних: Хумске земље, Требиња и Лима. Дрина добија на значају тек крајем XIV и почетком XV века када је тим простором владала породица Косача, која је имала баштинске поседе у Дрини. Херцег Стефан Вукчић Косача је у својој титулатури имао одредницу „кнез дрински“.[4]
Иако је српска као и босанска историографија показала интересовање за овај простор многа питања, углавном она везана за историјску географију, остала су нерешена. Стога ћемо се трудити да наше истраживање у овом раду усмеримо у том правцу и покушамо да решимо питање граница и жупске организације на простору земље Дрине.[5]
Пре него што кренемо са излагањем о границама средњовековне земље Дрине морамо имати у виду средњовековно схватање саме границе. У средњем веку државна граница је углавном схватана као шири или ужи, често ненастањени појас чија је ширина зависила од географских одлика терена. Близу граница су често формирана крајишта. Она настају као посебне вoјно-територијалне јединице ради успешније заштите границa. У свим периодима тежило се да границе допру до лако брањивих природних препрека, као што су морска обала, реке, језера, планински гребени, и где је граница самим тим била тачно одређена. Треба такође напоменути да је граница земље Дрине „административна“, тј. унутрашња граница, која је, као што ћемо видети, на само једном делу била уједно и државна граница. Међутим, никако не смемо средњовековну границу схватати у данашњој форми тачно утврђене граничне линије.[6]
Директних писаних података за тачно утврђивање границе земље Дрине нема, па се зато морамо ослонити на географију тог простора која ће нам помоћи да уочимо природне границе, које свакако нису дефинитивне и прецизне, али су у већини случајева једино решење које можемо да приложимо. Исто тако морамо се ослонити и на добро познавање граница околних земаља и жупа, тако да то знање можемо применити и приликом одређивања територије земље Дрине. Утврђивање граница земље Дрине додатно отежава чињеница што на њеном простору није било јединствене епископије, као што је то био случај са већином земаља у средњовековној Србији.[7]
Полазна тачка у одређивању територије земље Дрине јесте сама река Дрина, или још прецизније њен горњи ток. У долинама река настајале су прве територијано-управне јединице – жупе. Временом дошло је до обједињавања већег броја жупа и тако су настајале земље. Исти овај процес уследио је и приликом формирања земље Дрине када је дошло до окупљања околних жупа око жупе Дрине која је, као што видимо по имену, имала водећу улогу у формирању ове земље. Зато земља Дрина никако није могла да обухвата само долину истоимене реке већ је морала да обухвати и простор око њених притока: Сутјеске, Бистрице, Ћехотине и Јањине у чијим сливовима су се околне жупе и формирале. Жупа Дрина је обухватала равничарске пределе дуж десне и делом леве обале реке Дрине нарочито простор Фочанског, Бродског и Цвилинског поља, а вероватно је обухаватала и део доњег тока реке Ћехотине.[8]
Одредница да је земља Дрина обухватала горњи ток реке Дрине са притокама није довољно прецизна. Само по себи се намеће питање где је северна граница горњег тока реке Дрине. Са становишта модерне географије код ушћа Лима се завршава горњи, а почиње средњи ток реке Дрине. То би нас навело на погрешан закључак да је долинa реке Праче била део земље Дрине, а у ствари је била део земље Босне.[9]
Јужно од Праче налазе се два насеља која представљају полазну тачку у одређивању северне границе земље Дрине. То су Горажде и Самобор у жупи Прибуд. Оба ова насеља извори помињу у земљи Дрини.[10] Жупа Прибуд је по свој прилици била ограничена на долину Јањине пошто Дрина низводно од Устипраче улази у 26 километара дугачку Међеђанску клисуру тако да на том простору, услед конфигурације тла и надморске висине, није ни могло бити жупске организације. Стога је северна граница земље Дрине била сама река Дрина на делу узводно од Устипраче. Од Устипраче на запад простире се планина Јахорина која одваја слив Праче од Дрине. Она је свакако чинила природну границу између земље Дрине и земље Босне. Tо је уједно била и граница између Босне и Србије, односно области Алтомановића, пре 1373. године.[11] Преко планине Јахорине граница је избијала на изворишни део реке Бистрице коју су обронци Јахорине одвајали од реке Жељезнице. Одатле је граница заламала на југ преко обронака планина Трескавице и Зеленгоре које су земљу Дрину одвајале од Загорја и Хумске земље. Граница се даље спуштала у правцу југоисток остављајући долину реке Сутјеске у земљи Дрини тако да на крају избија до планине Волујак. Даље је граница ишла на југ до планине Голије тако да је слив реке Пиве био у земљи Дрини.[12]
У току рата херцега Стефана са сином Владиславом краљ Томаш је обећао Владиславу да ће му потврдити територије „од Чемерна до мора“.[13] Овај податак би нас лако навео да помислимо да је код Чемерна актуелна граница, али херцег Стефан је имао поседе и северно од Чемерна. Иста географска одредница се јавља и неких тридесетак година раније у контексту преговора Дубровчана са босанским краљем и Сандаљем Хранићем. После куповине дела Конавла пореметили су се односи Дубровчана са требињском властеоском породицом Љубишић. Дубровчани су се залагали да се Љубишићи иселе и да им се не дају поседи на простору „од Чемерна до мора“. Исти захтев су више пута понављали.[14] Треба имати у виду да у ово време Чемерно није била актуелна граница јер је исти господар имао територије и с једне и с друге стране Чемерна. С. Ћирковић је из наведених података закључио да граница код Чемерна, пошто није реална – дневнополитичка, онда мора бити историјска повезавши је са Подгорјем из Летописа попа Дукљанина. Међутим, поред тога што Чемерно није било граница херцегове области или граница Босне оно је могло представљати унутрашњу (административну) граничну поделу између земаља у херцеговој држави или Босни. Прецизније речено Чемерно је било граница између земље Дрине и Требиња и у том контексту су га Дубровчани наводили.[15]
Источна граница земље Дрине је највише спорна. Немамо поузданих података који би нам указали да ли су Потарје и долина Ћехотине улазили у састав земље Дрине. Пљеваљска котлина у којој се простирала жупа Брезница, и њена околина увек су сматрани као део ширег Полимља. У поименичном попису херцеговачког санџака из 1475/77. године уз нахију Кукањ у попису џемата влаха наведено је да припада Полимљу.[16] Исто је наведено и за нахије Милешево и Љубовиђа које су се налазиле у долини реке Лим. Нахија Кукањ, која је понела име истоименог утврђења, обухватала је простор пљеваљске котлине и делимично се поклапала са средњовековном жупом Брезницом.[17] Жупа Брсково у Потарју, на простору од Колашина до Добриловине, није улазила у састав земље Дрине. Међутим, исто се не може поуздано тврдити и за део Потарја низводно од Добриловине и висораван Језера. Одатле река Тара пролази кроз дубок кањон тако да на том простору није могло бити жупске организације. Зато је овај део Потарја у средњем веку био слабо насељен. Ту су малобројна насеља (Ђурђевића и Левер Тара и утврђење Пирлитор на висоравни Језера) настала само захваљујући путу који је водио из Дубровника у Полимље (via Jesera).[18]
Међутим, поуздано знамо да су средњовековне земље током времена мењале свој територијални опсег. Исти случај је био и са жупама.[19] Приликом формирања земљу Дрину су прво сачињавале оне жупе које су биле најближе жупи Дрини. Зато долина Ћехотине и жупа Брезница нису ни могле да буду део земље Дрине приликом њеног формирања. Тај простор је као што смо горе показали више гравитирао Полимљу. Ситуација се битно мења након 1373. године када је овај простор ушао у састав Босне. Од тада се један део Полимља налази у Босни, а други део је остао у Србији и тиме је прекинут развој земље Лим у Доњем и Средњем Полимљу.[20] Тада је простор око горњег и средњег тока Ћехотине вероватно више гравитирао ка земљи Дрини као најближој географској и управној целини. У том случају источна граница земље Дрине би се средином XV века поклапала са границом између Србије и Босне успостављеном након 1373. године на делу од трга Брезе до планине Сињајевине. Граница је од реке Лим ишла у правцу југозапад провлачећи се између Брезе и Комарана, тако да су Комарани остајали у Србији. После вододелнице Лима и Ћехотине граница је прелазила Тару севено од Добриловине[21] и даље ишла обронцима планине Сињајевине.[22] Уколико је и дошло до спајања жупе Брезнице са земљом Дрином оно је могло да уследи тек након 1448/49. године када знамо да је Дрина фукционисала као земља у управном погледу.[23] У супротном, источна граница земље Дрине није прелазила линију планинског венца који чине планине Ковач, Љубишња, Обзир и Дурмитор. Овај планински венац био је најближа природна граница источно од Дрине.[24]
Као и све остале земље у српским средњовековним државама и земља Дрина је била подељена на више жупа. Реконструкцију жупске организације на простору земље Дрине доста отежава недостатак писаних историјских извора. Зато се морамо ослонити и на географске карактеристике овог простора како бисмо боље уочили терен погодан за настанак жупа.[25]
Иако је жупа Дрина била централна жупа истоимене земље, није сачувано много изворних података тако да не можемо тачно одредити простор који је заузимала. Поп Дукљанин помиње два места у „жупанији Дрини“- Цвилин и Брусно. Оба ова насеља налазе се на неких десет километара удаљености од Фоче. На основу карте лако можемо закључити да је жупа Дрина обухватала Фочанско и Бродско поље што је уједно био и центар жупе. На северу жупа Дрина је допирала до Цвилинског поља, а источно од Фоче захватала је долину горњег тока Ђехотине. Вероватно од Брусне до ушћа у Дрину. Нема јасних показатеља који би нам ближе указали на јужну границу жупе Дрине, али уколико узмемо да се жупа Дрина простирала на југ све до састава Пиве и Таре онда је она свакако имала облик простране ранофеудалне жупе. Пошто немамо података да се временом делила, као што је то био случај са многим жупама у периоду након XII века, можемо претпоставити да је остала у истом обиму до краја средњег века. Када се погледа конфигурација терена у сливу реке Дрине јасно је да Фочаско поље представља центар жупе Дрине.[26] Баш на том месту, на раскрсници важних путева, у средњем веку је настао трг Фоча који се убрзо развио у главно трговачко средиште источне Босне.[27]
Након турског освајања простор некадашње жупе Дрине био је већим делом у саставу нахије Сокол. Ова нахија носи име средњовековног града Сокола на саставу Пиве и Таре који је уједно био и главни град породице Косача. На основу првих османских пописа из 1468/69. и 1475/77. године можемо видети да су села ове нахије углавном груписана око реке Дрине, доњег тока Бистрице и доњег тока Ћехотине. Поред села у овој нахији османски пописни дефтери помињу и пазар Фочу која убрзо постаје центар херцеговачког санџака.[28]
Велики проблем у реконструкцији жупске организације ствара долина реке Сутјеске где се у изворима помињу две могуће жупе – Дринаљево и Сутјеска.[29] У марту 1405. године Дубровачки поклисари су добили налог да потраже Сандаља Хранића „in terra de Chelmo non passando Chognic, infin in Drinayeva.“[30] Дринаљево се помиње 1444. године у повељи краља Алфонса V, а августа 1451. године Владислав Хецеговић је „Ú DrinalevÚ“ склопио савез са Дубровчанима против оца.[31] У самом имену крије се и локација поменуте области – Дрина–љево(лево); тачније област лево од Дрине. Исто тако на овом простору поред реке Сутјеске имамо помен истоимене жупе или територије. Сутјеска се помиње 1444. године када је херцег Стефан одузео неко сребро Дубровчанима „in Sutischa subtus Vratar“. Исте године помиње се и у повељи краља Алфонса као ближа одредница тврђаве Вратар. У Сутјесци је херцег Стефан поставио своју царину на коју су се Дубровчани жалили 1436. године.[32]
Из извора можемо уочити да се име Сутјеска увек везује за горњи ток ове реке и тврђаву Вратар док је име Дринаљево везано за средњи и доњи ток ове реке и тврђаву Тођевац. Локација обе ове тврђаве је добро позната. Уколико погледамо рељефну карту овог простора видећемо да је горњи ток реке Сутјеске углавном кањонски, а са обе стране реке терен се уздиже преко 1000 метара надморске висине. На таквом терену не може бити жупске организације. Нешто другачија ситуација је у средњем и доњем току Сутјеске. Већи део око реке је изнад 600 метара надморске висине. Земљишта испод 600 метара надморске висине има у околини Тјентишта и на десној обали реке када се крене према селу Попов мост. Око села Попов мост и ушћа Хрчавке у Сутјеску има нешто више жупског земљишта. Даље одатле, када се крене током реке према њеном ушћу у Дрину, са обе стране реке има простора који је испод 600 метара надморске висине.[33]
Треба истаћи да надморска висина овде не мора бити од пресудног значаја у одређивању територије једне жупе. Без обзира на знатну надморску висину у изворима су добро посведочене жупе Рашка и Сеница (преко 800 метара надморске висине).[34] Свакако на кањонском простору горњег тока Сутјеске није могло бити жупске организације. Самим тим Сутјеска која се помиње у изворима, најчешће уз тврђаву Вратар, могла је бити само предеона целина. У средњем и доњем току реке Сутјеске има погодног земљишта за жупску организацију тако да је овај простор у средњем веку обухватала жупа Дринаљево.[35]
У сливу реке Бистрице такође имамо помен две могуће жупе – Бистрице и Гобзе (Говзе). Река Бистрица дуга је 34 километара, али само у њеном средњем и доњем току постоји услова за настанак жупа. Горњи ток ове реке је углавном кањонски, где река Бистрица пролази кроз Сијерчанску клисуру до места Избишно, а надморска висина прелази и 1000 метара, тако да тај простор није био погодан за жупску организацију. Надморска висина средњег и доњег тока реке је испод 600 метара, а нешто виша (600-700m) је у долини речице Говзе која се код Миљевине улива у Бистрицу.[36]
Бистрица се први пут помиње 1365. године у вези са продајом једне робиње. У једном дубровачком извору наведен је град Прилеп у Бистрици, а у повељи Алфонса V из 1444. године Бистрица се наводи уз тврђаву Островицу. Нажалост, тачна локација ове две тврђаве није позната. Можемо само закључити са су се налазиле у долини реке Бистрице, а на том простору је пронађено чак четири локалитета средњовековних утврђења.[37]
Име Гобзе се у изворима увек везује за два насеља: град Јелеч и трг Гобзу. Оба насеља су се налазила у долини речице Говзе, притоке Бистрице.[38] Жупу Гобзу и истоимени трг у њој као и град Јелеч држала су једно време браћа војводе Сандаља.[39] Гобза се, као и Бистрица, помиње 1444. године у повељи Алфонса V Стефану Вукчићу Косачи као ближа одредница града Јелеча.[40] Према Владиславу Скарићу име Гобза је изведено од придева „гобьзъ“ што значи обилан или плодан.[41]
У дубровачким изворима имамо податак из 1425. године по коме је град Јелеч рачунат и у Бистрицу. На основу тога М. Динић је закључио да је Бистрица шири појам који је обухватао целокупно подручје реке тог имена, заједно са жупом Гобзом. Тачније, да се у средњем веку именом Бистрице означавао цео крај у поречју ове реке укључујући и долину Говзе, а не само онај простор који је заузимала жупа Бистрица. Изгледа да је жупа Гобза била само предеона целина жупе Бистрице и тек се касније одвојила од ње као засебна жупа.[42]
Након османског освајања насеља у поречју реке Бистрице припадала су нахијама Сокол и Бистрица. Међутим, треба нагласити да језгро османске нахије Бистрице није била долина реке Бистрице већ Колунска река. Исто тако морамо напоменути да се османска подела на нахије ретко када поклапа са старом жупском организацијом.[43]
Доста проблема у реконструкцији жупске организације имамо и на северу земље Дрине. Ту се у изворима исто јављају две могуће жупе – Горажде и Прибуд. Жупа Прибуд се први пут помиње 1305. године приликом пљачке једног дубровачког каравана, а касније се у изворима увек јавља уз добро познату тврђаву Самобор у долини речице Јањине.[44] Прибуд се помиње и у првим турским дефтерима из 1468/69. и 1475/77. године, али је само за 9 села у оба пописа заједно наведено да припадају Прибуду. Већи део долине Јањине и њене околине, према овим пописима припадао је нахији Самобор. Прибуд се помиње и у турским пописима почетком XVIII века што нам говори да се име одржало.[45] Уколико погледамо конфигурацију терена видећемо да у долини Јањине има земљишта погодног за настанак жупа. Већина овог земљишта је данас покривена густима шумама, а вероватно је исти случај био у средњем веку уколико није било крчења и каснијег обнављања шумског покривача.[46]
Горажде је добро познат трг у земљи Дрини, али се поставља питање да ли је постојала и жупа истог имена. Године 1440. група дубровачких трговаца је са територије Радослава Павловића послала гласника госту Гојсаву, који је био у Горажду, тражећи исправу о слободном пролазу кроз његов крај (contrata).[47] Овај податак је навео неке истаживаче да је постојала жупа Горажде којом је управљао гост Гојсав.[48] С. Ћирковић наводи да реч „contrata“ у дубровачким документима означава област, крај, предео, и да се из ње не може изводити постојање жупе.[49]
Међутим, податак који иде у прилог тврдњи да је постојала жупа Горажде у околини истоименог трга јесте порез на стоку у дефтеру из 1475/77. године у коме је нахија Горажде уписана заједно са нахијом Бистрицом и Осаницом као „жупанлук“ извесног Тврдка. То оставља могућност да је том територијом раније управљао жупан.[50] Поред Горажда, Бистрице и Осанице у истом делу османског дефтера помиње се и нахија Сокол као жупанлук жупана Владка, нахија Самобор са Прибудом жупанлук Ивана, нахија Загорје жупанлук Радоње и нахија Брезница жупанлук Ивана. Овде имамо један занимљив случај мешања новог турског административног система са старим српским средњовековним управним системом. Знамо да су се Османлије, након освајања одређене територије, трудиле да затечени поредак што боље прилагоде и инкорпорирају у своју територијално-управну организацију. Тако да овде упоредо имамо јасно наведене османске нахије, али и жупе и жупане као остатке старе територијално-управне организације.[51]
Као што видимо међу нахијама наведеним као жупанлуци има и добро посведочених средњовековних жупа као што су Бистрица и Брезница. У повељи Алфонса V из 1444. године наводи се утврђење Нови у Горажду. У тој повељи уз име тврђаве често се помиње и жупа у којој се она налази што иде у прилог постојању жупе Горажде. На левој обали Дрине, између Бистрице и Прибуда, у залеђу трга Горажде имамо простор који је морао бити управно организован и ту се налазила жупа Горажде.[52]
Турски дефтери показују да су села у нахији Горажде била јако близу самог Горажда, на раздаљини не даљој од 5-6 километара ваздушне линије (изузетак је село Црвица), што одговара најужем управном подручју града.[53] Знамо да је у непосредој близини Фоче накнадно подигнута тврђава ради заштите трга, као што је то био случај са рударским трговима у Босни. Тако је Фоча из трга прерасла у градско насеље које је поред економске имало и управну функцију. Исти овај процес је можда уследио је и код Горажда у чијој близини се помиње тврђава Нови. Уколико је Горажде добило управну функцију, то би значило да се у оквиру нахије Горажде у турском административном систему очувала градска жупа (котар) Горажда.[54]
Конфигурација терена у залеђу Горажда, тј. између обронака планине Јахорине и реке Дрине, одговара терену за жупску организацију.[55] Не може се прецизније одредити територија коју су захватале жупе Горажде и Прибуд. Можемо само закључити да је жупа Прибуд обухватала долину Јањине и десну обалу реке Дрине док је жупа Горажде била ограничена на леву страну реке Дрине. Ово донекле потрврђуји и подаци из османских дефтера који показују да се села нахије Горажде налазе лево од Дрине, а села нахије Самобор десно од Дрине.[56]
Између жупе Горажде и жупе Бистрице имамо простор у долини реке Осанице где је било услова за настанак једне жупе. Важно је напоменути да се жупа Осаница не помиње у средњовековним изворима, али је на том простору касније настала нахија Осаница која се помиње као жупанлук у горе наведеном порезу на стоку, што уз стање рељефа на том простору отвара могућност постојања и жупе. У средњовековним изворима помиње се само тврђава Осанички која је вероватно лежала у долини реке Осанице. Уколико није било жупе, именом Осаница се у средњем веку сигурно означавао простор око истоимене реке јер у супротном име не би било сачувано у турском административном систему.[57]
У речном систему који чине реке Пива и Комарница у изворима се јављају две истоимене жупе. Ове две жупе (Comernica и Piva) први пут се спомињу у Летопису попа Дукљанина као део Подгорја (Submontana).[58] Терен у долини Пиве и Комарнице је углавном кањонски. Чак и у „Пивској жупи“ надморска висина се на ретко којем месту спуштала испод 700 метара. Иако је „Пивска жупа“ и околина Плужина једина територија у целом сливу Пиве и Комарнице, на коме је могла настати жупа тај простор је веома мали. Становништво се у крајевима око ових река, нарочито Комарнице, углавном бавило сточарством. Изгледа да се су се у средњем веку именима Пива и Комарница означавала читава област око ових река. Херцег Стефан је 1453. године био „Ú pivä na planinä pi{~Ú“.[59] Пошто знамо да су средњовековне планине често узимале имена оближњег насеља онда се ова планина највероватније налазила у близини села Пишче које се налази на пивској висоравни на неких 1300 метара надморске висине. По овоме видимо да под Пивом није рачунат само крај око реке већ и шире околне области.[60] У турском административном систему постојале су нахије Пива и Комарница у којима су пописани џемати (катуни) сточара влаха.[61]
Из досадашњег излагања видели смо да су „земљу“ Дрину чиниле следеће жупе: Дрина, Дринаљево, Гобза, Бистрица, Горажде, Прибуд и Пива, што је приказано на посебној историјској карти у прилогу овог рада. Успели смо да одредимо њене границе у мери у којој то сачувани извори омогућавају, али и да допринесемо бољем сагледавању историје Горњег Подриња у средњем веку и поставимо темеље за даља истраживања ове области.
SUMMARY
This article is a historical-geographical survey on upper valley of Drina river in Middle Ages. The first part of this article deals with determinig borders of Medieval land of Drina. Because of the small number of preserved contemporary sources we must rely on physical geography of that area which can help us notice natural borders, like monutains and rivers that are easier to defend. The second part, again based on analyses of medieval sources and physical geography along with archeology, deals with reconstruction of medieval territorial administrative organization. Land of Drina consisted of several districts (Serb. župa), basic territorial units. The main district in this land was Drina, but it also included the districts: Drinaljevo, Gobza, Bistrica, Goražde, Pribud and Piva. The research results are presented on the historical map.
[1] Термин земља у средњем веку је имао вишеструко значење. Најопштији појам је онај који означава Земљу као планету, а затим земљу као тло на којем се стоји или хода. Земља такође као појам означава како државну територију тако и старе историјске области (Зета, Рашка, Требиње, Хум), али нас овде пре свега интересује земља као територијално-управна јединица која се састојала од већег броја жупа (најмање две) – С. Мишић, Земља у држави Немањића, Годишњак за друштвену историју IV/2-3 (1997), 133-134, 146; Земља у: ЛССВ, 235-236 (С. Мишић).
[2] Ј. Марковић, Географске области СФРЈ, Београд 1972, 489, 505.
[3] Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд – Загреб 1928, 316-317; М. Благојевић, Подриње између српских средњовековних држава, у: Дрина, Београд 2005, 38; Исти, Српска државност у средњем веку, Београд 2011, 46, 94; H. Šabanović, Bosanski pašaluk: postanak i upravna podjela, Sarajevo 1959, 44-47.
[4] М. Благојевић, Подриње, 56-58; М. Динић, Земље херцега светога Саве, у: Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 182-187.
[5] Седамдесетих година прошлог века Завод за заштиту споменика културе Босне и Херцеговине био је носилац међурепубличког научног пројекта „Горње Подриње у доба Косача“; D. Kovačević–Kojić – V. Palavestra – Z. Kajmaković, Drina u doba Kosača, Naše starine XIV-XV (1981), 107- 177; Од новијих радова најбољи историјско-географски приказ земље Дрине дао је Милош Благојевић. Међутим, земља Дрина представља само један мали део ове студије, јер је тема рада историја целог Подриња – М. Благојевић, Подриње, 29-67; Територијално-управном организацијом овог простора се осим Милоша Благојевића бавио и Марко Вего, али не толико успешно (критика његових закључака у даљем тексту) – M. Vego, Tri povelje o posjedima hercega Stjepana Vukčića Kosače, Iz istorije Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1980; Isti, Naselja srednjovjekovne bosanske države, Sarajevo 1957.
[6] Н. Радојчић, Природа византијско-српске границе од XI до XII века, у: Зборник радова III конгрса словенских географа и етнографа, Београд 1932, 538-563; А. Веселиновић, Граница између Србије и Босне у XV веку, у: Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Београд 1995, 87-88; Граница у: ЛССВ, 129-131 (А. Веселиновић); Детаљније о крајиштима видети: М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459. године, ИГ 1-2 (1987), 29-42.
[7] М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, Београд 1985, 17-61.
[8] М. Благојевић, Подриње, 34, 56-58.
[9] В. Ћоровић, Територијални развој средњовековне босанске државе, Глас СКА 167 (1935), 35; Жупа Прача се помиње у повељи Беле IV из 1244. године – T. Smičikas, Codex Diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae IV, Zagreb 1906, 240.
[10] У Дубровачком архиву се спомиње нека пљачка 28. новембра 1440. године „apud Gorasde a Drina“ – М. Динић, Из дубровачког архива III, Београд 1967, 194; Такође у Дубровачком архиву имамо помен извесног Матије Домишића са Дрине, из места Самобор – D. Kovačević–Kojić, Arhivsko-istorijska istraživanja Podrinja, u: Drina u doba Kosača, Naše starine XIV-XV (1981), 125, [Div. canc. 73. 106, 4. XII 1466.].
[11] М. Благојевић, Преглед историјске географије средњовековне Србије, Зборник Историјског музеја Србије 20, Београд 1983, 68-76.
[12] М. Благојевић, Подриње, 38-39.
[13] С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Београд 1964, 181-182; Чемерно се налази северно од Гацка близу уласка у кланац Сутјеске – Topografske karte 1: 50 000, sekcija Gacko, 576-3 (у даљем тексту ТК50, назив секције и број карте).
[14] Ђ. Тошић, Требињска област у средњем вијеку, Београд 1999, 108.
[15] С. Ћирковић, „Насељени градови“ Константина Порфирогенита и најстарије територијална организација, ЗРВИ 37 (1998), 26-27.
[16] A. Aličić, Poimenični popis Sandžaka vilajeta Hercegovine, Sarajevo 1985, 31; На другом месту у истом попису наведено је уз нахију Кукањ да припада вилајету Херцеговина – Исто, 299.
[17] Е. Миљковић-Бојанић, Пљевља и нахија Кукањ у другој половини XV века, Гласник Завичајног Музеја 1 (1999), 157-158; У порезу на стоку вилајета Херцеговине помиње се нахија Брезница, са назнаком да припада Кукњу, као жупанлук жупана Ивана – A. Aličić, Poimenični popis Hercegovine, 211; Г. Томовић, Брезница, Гласник Завичајног Музеја 1 (1999), 72-73.
[18] С. Мишић, Потарје у средњем веку, у: Студије о средњовековном Полимљу, Ниш 2012, 50-59; Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Србији, Београд 1974, 66; За географске одлике овог простора видети: П. Мркоњић, Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку, Насеља српских земаља 1, Београд 1902, 140-141.
[19] Ранофеудалне жупе су биле пространије па касније долази до њихове поделе на две жупе – J. Mrgić- Radojčić, Rethinking the territorial development of the medieval Bosnian state, ИЧ 51 (2004), 48; Класичан пример за ширење територије једне земље јесте спајање земље Соли са земљом Усором – Иста, Северна Босна 13-16 век, Београд 2008, 73.
[20] С. Мишић, Територијално-управна организација Полимља (12-14. век), у: Студије о средњовековном Полимљу, Ниш 2012, 48-49.
[21] Село Добриловина се налазило у жупи Брсково: Љ. Стојановић, Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др., Споменик СКА 3 (1890), 9.
[22] За детаљан опис ове границе видети: С. Мишић, Граница земаља Косача у Полимљу, у: Студије о средњовековном Полимљу, Ниш 2012, 70-75.
[23] Јануара 1449. године Дрина се први пут помиње у титулатури Стефана Вукчића Косаче; „Stipaný bo`iòm milostõ herýcegý homski i prýimorýski i veliki voèvoda rÚsaga bosanskoga knezÚ drýnskomÚ i ve}e“– Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I-2, Београд – Сремски Краловци 1934, 63; М. Благојевић, Подриње, 56-57.
[24] Овако описана граница представљена је на нашој карти.
[25] Жупа као основна територијално-управна јединица представља заокружену географску целину и увек се простире у речним долинама и котлинама, крашким пољима и равничарским, култивисаним пределима погодним за аграрну производњу. О жупама постоји обимна литература. За општу орјентацију видети: Жупа у: ЛССВ, 195-198 (Г. Томовић).
[26] Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, 316, 343-344; За конфигурацију терена видети карте: TK50, Gacko, 576-2; TK50, Goražde, 526-4.
[27] Д. Ковачевић-Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сарајево 1978, 89-90.
[28] Соко, у: Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Београд 2010, 272-273 (С. Мишић); У прва два османска пописа у нахији Сокол пописао је укупно 87 села и два пазара (Јелеч и Фоча) – А. Aličić, Sumarni popis sandžaka Bosne iz 1468/69 godine, Mostar 2008; Isti, Poimenični popis Hercegovine, prema registru; H. Šabanović, Bosanski pašaluk, 49, 138.
[29] Марко Вего се последњи детаљније бавио проблемом жупске организације у долини реке Сутјеске. Он наводи да је на том простору постојала само једна жупа – Сутјеска. Са друге стране он сматра да Дринаљево не представља жупу већ да је то синоним за област (земљу) Дрину – M. Vego, Tri povelje o posjedima hercega Stjepana, 455; Нешто другачије закључке дао је у: Isti, Naselja srednjovjekovne bosanske države, 36, 112.
[30] М. Динић, Земље херцега, 196; N. Jorga, Notes et extraits pour servir a l’histoire des croissades au XVe siecle II, Paris 1899, 107.
[31] L. Thallóczy, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelater, München – Leipzig 1914, 361; Љ. Стојановић, Повеље и писма I-2, 127.
[32] С. Ћирковић, Херцег Стефан, 79 (нап 41); М. Динић, Земље херцега, 197; N. Jorga, Notes II, 338.
[33] TK50, Gacko, 576-1, 576-2, 576-3; Рељефну карту овог простора видети на интернет адреси: https://maps.google.com/; (опција terrain view).
[34] С. Мишић, Жупа и нахија Сенице у средњем веку, у: Студије о средњовековном Полимљу, Ниш 2012, 59.
[35] У долини реке Сутјеске пронађено је осам некропола стећака које су груписане у средњем и доњем току реке од Тјентишта до њеног ушћа у Дрину. Некрополе стећака су значајне за географију насеља јер оне сведоче о постојању насеља у њиховој непосредној близини – ALBiH III, 18.28, 18.70, 18.96, 18.98, 18.101, 18.151, 18.229, 18.273; за преглед археолошких локалитета видети: ALBiH III, Arheološka karta – regija 18, srednji vijek.
[36] Љ. Гавриловић, Дрина са својим притокама, у: Дрина, Београд 2005, 218-219.
[37] М. Динић, Из дубровачког архива III, 38; Исти, Земље херцега, 248-249; ALBiH III, 18.67, 18.130, 18.171, 18.262.
[38] Јелеч, у: Лексикон градова и тргова, 124 (Ј. Мргић); Гобза, у: Лексикон градова и тргова, 83 (А. Фостиков).
[39] У литератури се често може наћи податак да се први помен жупе Гобзе налази у Летопису попа Дукљанина – Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Србији, Београд 1974, 48-49; Гобза, у: Лексикон градова и тргова, 83 (А. Фостиков); међутим у самом Летопису нисмо нашли помен Гобзе – Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, (види регистар).
[40] L. Thallóczy, Studien, 362; М. Динић, Земље херцега, 234-235.
[41] В. Скарић, О географској номенклатури Босне и Херцеговине, Гласник ГД 13 (1927), 43.
[42] Помиње се извесни „Radivoy Ostoich de Podielec de Bistrica“ – М. Динић, Земље херцега, 234-235; Марко Вего је без успеха, покушао да прецизира границе жупе Гобзе. По њему у жупи Гобзи је поред Јелеча био и град Велетин у горњем току Неретве, а самим тим и планина(!) Лелија која се налази између њих – M. Vego, Naselja srednjovjekovne bosanske države, 123.
[43] А. Aličić, Sumarni popis Bosne, 66-68; Isti, Poimenični popis Hercegovine, prema registru; Хазим Шабановић погрешно наводи да је нахија Бистрица идентична са жупом Бистрицом – H. Šabanović, Bosanski pašaluk, 140.
[44] Дубровачки караван који се кретао путем Via Drina био је три пута нападнут. Последњи пут „in Pribodo“ – Monumenta Ragusina – Libri reformationum V,ed. J. Gelcich, Zagrabiae 1897, 90; М. Динић, Земље херцега, 197-198.
[45] А. Aličić, Sumarni popis Bosne, 121, 227; Isti, Poimenični popis Hercegovine, prema registru; М. Динић, Земље херцега, 197.
[46] О шумским ресурсима у средњовековним српским земљама видети: J. Mrgić, Some consideration on woodland resource in medieval Serbia and Bosnia, БИГ 1 (2010), 87-101.
[47] М. Динић, Из дубровачког архива III, п36-п43.
[48] M. Vego, Naselja, 40.
[49] S. Ćirković, Bosanska crkva u bosanskoj državi, Prilozi za istoriju Bosne i Hercegovine I, Sarajevo 1987, 229 (нап. 138).
[50] B. Hrabak, Goražde od XIV do XVI veka, JIČ 30/2 (1997), 26-28; A. Aličić, Poimenični popis Hercegovine, 208.
[51] Исто, 207-211.
[52] L. Thallóczy, Studien, 362; М. Динић, Земље херцега, 197.
[53] A. Aličić, Sumarni popis Bosne, 64-65, 127-128; Isti, Poimenični popis Hercegovine, prema registru; М. Благојевић, Град и жупа – међе градског друштва, Социјална структура градских насеља (XII-XV век), Београд – Смедерево 1992, 67-84.
[54] Д. Ковачевић-Којић, Насеља у земљи Косача, Градски живот у Србији и Босни (XIV-XV), Београд 2007, 152-153; Иста, Градска насеља, 90; М. Динић, Земље херцега, 197.
[55] TK50, Goražde, 526-4.
[56] А. Aličić, Sumarni popis Bosne, 127-128, 130, 230, 233-239; Isti, Poimenični popis Hercegovine, prema registru.
[57] М. Динић, Земље херцега, 250-251; A. Aličić, Sumarni popis Bosne, 65; Isti, Poimenični popis Hercegovine, 24.
[58] За разлику од других земаља које Дукљанин набраја (Зета, Требиње, Захумље…) Подгорје представља вештачку конструкцију која се помиње само у његовом делу, али су зато жупе наведене у Подгорју постојале кроз цео средњи век – М. Благојевић, Државност, 48-49; касније ће се у изворима у западном делу Дукљаниновог Подгорја јавити област под именом Загорје. Тешко је установити да ли Подгорје има неке везе са Загорјем – Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, 327, 453.
[59] Љ. Стојановић, Повеље и писма I-2, 69, 72; Пива се помиње у већ поменутој повељи Алфонса V из 1444. године заједно са утврђењем Новим (Novi vpimi) – L. Thallóczy, Studien, 360; М. Динић, Земље херцега, 250-251.
[60] М. Благојевић, Планине и пашњаци у средњовековној Србији (XIII и XIV век), ИГ 2-3 (1966), 9; TK50, Gacko, 576-4.
[61] A. Aličić, Poimenični popis Hercegovine, 55-66, 70-80.
Текст се може пронаћи на адреси: https://www.academia.edu/10142236/Borders_and_districts_of_land_Drina_Granice_i_zupe_zemlje_Drine_in_Serbian_Brani%C4%8Devski_glasnik_9_2014_
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.