Група ‘Радио’ је један од најуспјешнији бањалучких бендова. Дјеловали су од почетка до краја осамдесетих и међу првим су Бањалучанима који су снимили ЛП. Хитови ове групе се и дан данас врте по радио станицама диљем региона, а скоро да нема нити једног Бањалучанина који не зна барем један стих овог бенда. Човјек који је основао и водио овај бенд, Мирослав Миро Јањанин, познат је по томе што је аутор пјесме ‘Мој град’ која је постала химна Бање Луке.
На идеју да оснује бенд Миро је дошао још као тинејџер, а у томе му је помогао пријатељ из школске клупе Дејан Богијевић, који га је упознао са Рафаелом Крашовецем Рафијем.
„Рафи и ја смо били окосница бенда који се у почетку звао ‘АВТ’. Рафи је био добар у прављењу пјесмама а ја сам сугерисао у аранжманима и стварању основе пјесма“, ракао је Миро за Клиx.ба, присјећајући се почетака групе ‘Радио’.
Кроз бенд су прошли многи музичари али екипа која се усталила и која је учесвовала у снимању првога албума „И коње убијају, зар не“, су Мирослав Миро Јањанин (вокал), Рафаел Крашовец Рафи (гитара), Горан Шебеник Шеба (бас), Адис Галешић (клавијатуре), Славко Радусин Цаки (клавијатуре) и Ненад Шкорић Нено (бубањ).
То су била времена када су музичари, ако су хтјели да постигну неки успјех и стекну озбиљнију музичку каријеру, вјежбали свакодневно.
„Свака мјесна заједница, које су биле махом по баракама, имала је своју Омладинску организацију и у оквиру тих организација су били организовани простори за вјежбање“, каже Миро тврдећи да је у данашње вријеме тако нешто незамисливо јер сада постоје људи који имају своје приватне вјежбаонице од којих су створили бизнис.
„Ми никоме нисмо плаћали простор за вјежбање и никада ништа не би направили да смо се на тај начин бавили музиком“, тврди Јањанин.
Он наглашава да им је простор за вјежбање био на располагању нон-стоп и да су имали своју опрему, која и није била нешто нарочито, ако би је упоредили с појачалима која се данас користе, али је служила сврси.
„Није битно на чему свираш, него шта свираш“, наглашава Миро.
Он каже да у то вријеме људи нису били толико неумјерени и хаотични да су се морали одврнути до бесвјести.
„Ми смо се за вријеме проба појачавали толико да покријемо бубањ па нам и нису биле потребне просторије обложене звучним изолацијама“, тврди Миро.
Свака мјесна заједница је имала више бендова који су се међусобно договарали око термина, али 3 сата на дан што је свима било довољно за пристојну пробу, тако да је све функционисало како треба.
„У граду је било заиста финих бендова. И наше колеге из бендова ‘Ирена’, ‘Басданс’ и многих других, доста су радили и вјежбали“, тврди Јањанин.
Осамдесетих година организовале су се бројне свирке у граду. Миро Јањанин и Саша Ђурић, тадашњи предсједник омладине, организовали су у „МЗ Борик“ бањалучку гитаријаду која је трајале двије године и коју многи памте. На тим концертима и фестивалима гостовало је и доста познатих рок група из других градова, а једна од њих је и „Катарина ИИ“ Милана Младеновића.
„Људи су били доста културнији и није се тезгарило. Данашњи музичари чим науче одсвирати два акорда оду у тезгу мислећи да ће на њима узети неке силне паре“, каже Миро и додаје да се некада полагало више пажње на ауторски рад.
„Постојало је више могућности гдје си могао да свираш своју музику. Ми се нисмо вуцали по кафанама којих је у то вријеме било и знатно мање. Вријеме смо трошили креативно“, тврди музичар.
Преговори с легендарном издавачком кућом Југотон
Бенд је промјенио име послије низа успјешних концерата којих је доста било и мимо Бања Луке.
„Дади, у то вријеме студент економије, дошао је да нам буде менаџер и прва идеја која је пристигла с његове стране била је да промијенимо име групе. Он је хтио да свирамо у хеланкама, нешто слично као ‘Дубровачки трубадури’, али ту идеју смо принципијелно одбили“, каже са осмјехом Јањанин.
Менаџер је био и идејни творац омота за албум „И коње убијају, зар не“.
„Мени се никада није свидио тај омот, али смо Дадију пустили да води тај дио посла. Нашао је умјетника из Загреба који је осмислио омот за плочу, који по мом мишљењу није имао никакве веза са именом албума. Али менаџер је у њему видио неки маркетиншки смисао, па смо пристали“, каже Јањанин.
У почетку је било је у плану да се први албум сними за Југотон. Када је чуо пјесму ‘Аустралија’ легендарни уредник Југотона, Синиша Шкарица, позвао је чланове групе ‘Радио’ на разговор. Миро се присјећа да се након што га је уредник позвао да уђе у његову канцеларију осјећао као да је на модној ревији.
„Шкарица ми је одмах с врата рекао да се морам ошишати, али му је у принципу наш изглед био јако пристојан. Што је најважније био је задовољан нашом свирком. Договор је био да одемо у студио код познатог загребачког продуцента Трулог и код њега снимимо три пјесме“, присјећа се Миро.
Пјесме су требале да буду одсвиране једноставно у три акорда и да буду пјевљиве како би се видјело да ли је група спремна да прави хитове.
„Међутим, иако сам ја био против компликованих аранжмана код Трулија смо одсвирали пјесме које су имали ‘вишка тонова’ и то се уредништву Југотона није допало. Оно што нисмо знали је да су на том драфту били и ‘Ђаволи’ из Сплита. Они су прошли и постали, као што је свима познато, јако популаран бенд“, каже Јањанин.
Иако су касније снимили албум за љубљанског издавача Миро тврди да им је прилика с Југотоном била кључна у каријери и да су могли постићи много више.
„Млади људи су увијек надобудни и неће да слушају ништа. Ја сам био прерастао тај начин размишљања који нисам подржавао. Никад нисам боловао да се доказујем, него сам више гледао да пјесме буду пјевљиве и да су комерцијалније како би лакше ушле у ухо слушаоца“, рекао је Јањанин.
Група ‘Радио’ се није предала него је наставила са вјежбањем и у том периоду настале су Рафијеве пјесме „Како да те не волим“ и „Вечерас“, које ће касније постати јако популарне.
„Примјетио нас је продуцент из студија ‘ЗКП’ из Љубљане и понудио нам да снимимо плочу. Платили су нам снимање у једном од тада најбољих студија у држави, који се налазио у Жупањи, гдје смо имали одличан третман. Колико је наш рад био интересантан казује и што нам је на снимање долазио Никша Братош“, каже Јањанин.
Бенд је имао промоције у свим већим градовима, а албум „И коње убијају, зар не“ је изњедрио пјесме које су израсле у озбиљне хитове.
„Када смо требали да снимимо други албум није било нити једне пјесме која је била близу пјесмама с првог албума“, тврди Јањанин.
Демо за други албум је снимљен у бањалучком култном студију „Плазма“, који се налазио у тврђави Кастел, али тај материјал никада није угледао свјетлост дана.
„Нисам био задовољан пјесмама које смо радили. Све је звучало млако. Најјача пјесма је била обрада пјесме „Ко некад у осам“, а ја сам хтио да урадимо албум са неким пјевљивим једноставним мелодијама које лако улазе у ухо. Већина чланова бенда се нису слагали са тим тако да је дошло и до ситних несугласица које су довеле да престанемо са пробама и да се бенд угаси“, каже Јањанин.
Остатак бенда је добио понуду да оду у Зеницу гдје су наставили радити с бендом „Немогуће вруће“, који је у то вријеме већ снимио албум за Југотон, надајући се да ће остварити бољу каријеру.
„Мени је остало право на кориштење имена групе „Радио“, али пошто је дошло до замора материјала одлучио сам да не окупљам нову екипу, а нисам био ни за солистичку каријеру. У то вријеме сам се мало повукао и дистанцирао“, објашњава Јањанин.
Витешка борба „Витешким плесом“
Недуго након што је група престала са радом дошло је до распада Југославије и почео је рат. Чинило се да ће све поћи током у којем неће бити мјеста музици, али 1993. године некадашњи буњар групе „Басданс“, Синиша Томић, дошао је код Мире са идејом да оформе нови бенд. Повод тога био је позив Дејана Цукића да гостују на „Београдском прољећу“.
„Ја сам имао неких пјесама од раније које нисам ставио на албум групе ‘Радио’ а било су прелијепе. На ‘Београдском прољећу’ смо одсвирали једну моју антиратну пјесму која се није нашла на албуму ‘Витешког плеса’, јер нисам хтио да материјал има призвук вихора рата који нас је захватио“, каже Миро.
У вријеме војних мобилизација и тешких времена готово је било немогуће бавити се музиком и умјетношћу, а коме је тада и било до пјесме и пјевања. Ипак, Миро је уз помоћ другара које је имао у војсци успио доћи до допуста који му је омогућио да оде у Београд снимити албум.
„Албум ‘Долином љубави’ је од почетка био моје виђење како све треба да звучи. На њему су се нашле пјесме ‘Какве сузе теби требају’ и ‘Ма, хајде’ од ‘Басданса’ које смо урадили у новом аранжману, али остатак материјала сам урадио ја. Пјесма ‘Оставићу руже’ се издваја из овог албума и није јој дуго требало да постане велики хит“, рекао је Миро.
На албуму су свирали Драган Јовановић гитариста „Генерације 5“, Саша Локнер и Цвеле, басиста „Бајаге и Инструктора“, а пратеће вокале су отпјевале Сестре Ковач.
„Долином љубави“ је јако добро прошла у Србији гдје је бенд имао бројне концерте и гостовања.
На другом албуму „Витешког плеса“ продуцент је био Корнелије Ковач. Миро Јањанин је аутор свих пјесама а из њега се издвојила хит пјесма ‘Мој град’, која је постала химна Бање Луке.
Након „Витешког плеса“ Миро је наставио радити пјесме за друге ауторе и музику за представе и телевизију. Због обавеза према породици није могао да живи на релацији Бања Лука – Београд, па се одлучио за мирнији темпо живота.
Бањој Луци недостаје ауторског рада
По мишљењу Мирослава Јањанина поп-рок сцена у Бањој Луци је јако сиромашна и треба се много радити на томе да ствари стану на своје мјесто. Све се свело на пар бендова а нико не жели да тражи савјет старијих колега.
„Наша поп-рок сцена је спала на неке алтернативне бендове чије је ауторски рад никакав. Јако је мало креативних музичара“, са жаљењем каже Миро.
Његово мишљење је да се композитор рађа, поготово текстописац.
„У малој средини, као што је Бања Лука, музичари углавном неће ангажовати пјесника како би урадили музику по његовом тексту. Малограђански дух је присутан и самим тим погледи су јако скучени. Отприлике, свако мисли да све зна што је погубно за истинско бављење музиком и умјетношћу“, каже Миро и додаје да у граду има јако мало бендова који знају да направе смислену пјесму.
„Пјесма је једино мјерило квалитете аутора или бенда“, тврди Миро.
Проблем лежи и у томе што у Бањој Луци нема ваљане издавачке куће која би подржала ауторе.
„Ја сам био зачетник издавачке куће РТРС. Понудио сам се да будем челник те издавачке куће јер ипак сам прошао све те фазе и знам на који начин се од талентованих музичара праве имена. Али док буде ова гарнитура на уредничким и директорским функцијама нема наде са се ишта поправи“, тврди Јањанин.
Његово мишљење је да продуцент издавачке куће треба да буде много активнији, да обилази свирке и проналази таленте, што сада није случај.
„Ове ствари ће лећи на своје када људи који знају радити тај посао буду на мјесту одакле ће моћи утицати на културу овога града“, каже Јањанин
Он тврди да је важно стајати иза талентованих људи и стварати креативце.
„Јесу важне улице и паркови али град, ипак, чине људи. Колико имамо јаке појединце и колико вјерујемо да имамо значајне људе уз себе, толико смо и ми јаки“, закључио је на крају Мирослав Јањанин.
Преузето са адресе: http://www.klix.ba/magazin/muzika/grupa-radio-prica-o-banjoj-luci-iz-vremena-kada-se-u-gradu-na-vrbasu-pjevalo/160324063#2
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.