Гавро Вучковић Крајишник (1812-1876) није сасвим непознато име у културној и књижевној историји Срба у Босни и Херцеговини. Овај Крајишник је један од „наших“ у сваком смислу, и то према свом погледу на свет, по културном раду и политичком залагању. Као велики борац за слободу који се баш „калио“ у времену Турске владавине у Босни и Херцеговини, могли би рећи да је он јасно оцртани претеча борбе за људска права. Потиче из трговачке породице. Његов отац Филип из Здене крај Сане, одселио се у суседни Дабар, а отуда су се Вучковићи преселили у Босански Петровац. Били су имућни, али земаљско богатство није „Крајишника“ уљуљкало у комформизму, јер није ни могло. Суочивши се са насиљем које се чинило над његовим сународницима, овај писмени трговац, однегован на епској подлози, већ је са мајчиним млеком посисао историософски сок народне традиције. Одлучује да се легалним путем избори за бољи положај „раје“ и у томе делимично успева.
Прва половина XIX обележена Српском (1804-1815) и Јелинском националном револуцијом (1821) појачала је турску суровост и репресије које су се чиниле према хришћанима. Режим насиља почео је сам себе да изједа јер су властодршци били пуни страха од могућих промена. Представници свештенства, хришћанска духовна и интелектуална елита, у таквим приликама страдала је много пута. У Крњеуши је, на пример, те 1821. године убијен чувени свештеник Пилип Карановић. Исте године је, на каменом мосту у Нишу, са неколицином родољуба обешен митрополит Мелентије. У Травнику је, пак, по наредби самог султана тада уморен дервиш Сеид Абдулвехаб Илхамија (рођен 1773), песник који је певао о свом времену као епохи у којој је „кривда удавила правду“.
Књижевно стваралаштво Гаврино не исцрпљује се само заокруженим књигама, јер је Гавро Вучковић писао и новинске чланке, мада га оне у највећој мери представљају као списатеља, приповедача и борца за православну веру и народност српску. Прва његова књига је „Ријеч крајишничка“, објављена у Земуну, а штампана у штампарији чувеног Игњата Шопрона 1866. године. Друго дело је „Робство у слободи или огледало правде у Босни“, где аутор своме имену и географском одређењу „Крајишник“ додаје још реч која сведочи о његовом тадашњем положају – „бјегунац“. Ово последње дело спада у неку врсту Гаврине исповести и налази се на граници мемоаристике и есејизма. Најављено је да ће изаћи у три свеске, али тај трећи том није никада угледао светлост дана. О њој је оставио сведочанство Петар Кочић који је имао рукопис у рукама 1910. године и објављивао одломке из њега, али који се данас или неповратно изгубио или чами у тмини неке библиотеке, загушљивог архива или приватне књижне збирке.
Гаврин животопис
Гавро Вучковић се родио у селу Дабар крај данашњег Санског Моста 1812. године, пре тачно два века. Основно образовање је почео стицати код учитеља (даскала) Симе у Сарајеву. Како није био задовољан учитељевом методиком, јер је био „више слуга него ђак“, вратио се у родно место. Породица се из Дабра сели у Босански Петровац где Гавро овладава основама писмености дружећи се и радећи „код очевих слугу“. По томе је Гавро Вучковић један од представника такозване „самоучке писмености“. У време немира узрокованих кампањом Омер Паше Латаса 1850-1851, са наступелим друштвеним променама, Гавро Вучковић одлази „ради некојих спљетака“ у Кнежевину Србију. Носталгија га је вукла његовој Крајини, у коју се враћа болестан и психички сатрвен. То је за њега нови почетак. Породичан обрт преноси у Бихаћ, развија пословне односе са трговцима у Сењу, Трсту, Сарајеву, Бечу, Сплиту и другим местима. Путујући, а обдарен природном планинском бистрином и окретношћу савладао је неколико језика: грчки, француски, немачки и италијански. Али, није Гавро остао само на индоевропској групи, временом је проникнуо у основе турског, арапског и сиријског језика.
Године 1858. изабран је на некој врсти црквено-народног сабора у Сарајеву за представника српско-православног народа у Босни и Херцеговини код Васељенске патријаршије у Цариграду. У тој мисији је провео пет година, био је нека врста демократичне контроле власти и редукција самовоље фанариотских владика на катедрама у Сарајеву, Зворнику и Мостару. Задобивши симпатије Топал Шерифа Осман-паше вратио се у Сарајево где је заузимао дужност високог државног пореског чиновника. У сукобима османских кланова, ага и бегова, Гавро Вучковић Крајишник је оптужен како је припадник тајног друштва и да „пропагира некакве српске ствари“. Суђено му је по кратком поступку и послат је у заточеништво у Африку, али вижљави и хитри Гавро бежи и укрцава се на руску лађу. (Доцније ће тако побећи и други његов земљак, свештеник Ђоко Карановић, познатији као поп Каран). Какво је тада било то време интернације, које су искусили и српски родољуби попут Серафима Перовића (1827-1903) и Леонтија Радуловића (1835-1888) сведоче и нешто доцније спевани стихови, можда најбољи на српском језику који опевавају сурову свакодневицу Блиског Истока:
„Ко са лојем није јео пилава,
Под амбрелом не мор’о да спава,
Ко уз мангал никад није зеб’о,
Коме бакшиш никад није треб’о,
Кога гамад није клала грозна,
Тај Леванте, тебе и не позна“!
Гавро Вучковић се настанио у Београду, престоници Кнежевине Србије, у коме је започео јаку антитурску кампању, која је кад и кад правила проблеме и самој српској влади. На прву вест да је пукла пушка у Невесињу и у долини Унца, кренуо је у своју родну Босанску Крајину, али се на путу разболео. Вратио се у Београд у коме је и умро 1876. године.
Заступник за црквене послове
Као заступник за црквене послове Гавро Вучковић Крајишник се много залагао за обнову порушених цркава и изградњу нових храмова. И касније када се вратио у Босну он је писао доста и молио на разним странама средстава за успостављање редовног црквеног живота. О томе сведочи и његова молба од 20. јануара 1866. секретару руског конзулата у Сарајеву Н. А. Иларионову за помоћ око куповине књига, одежди и црквених утвари за манастир Св. Николе у „Бихаћком санџаку“.
Текст доносимо у преводу са руског језика:
„Долепотписани најпокорније моли вашу племенитост за посредовање у набавци богослужбених књига, свештеничких одежди и црквених сасуда за цркву која је посвећена Св. оцу Николају, наиме манастир Рмањ (Ирмањ[!]), који се налази у Бихаћком санџаку у Кулен-вакуфској нахији, на обалама река Уне и Унца
Та црква је пре 80 година била спаљена од стране Турака, у време једног рата са Немцима (мисли се на рат 1788-1791), а све тадашње црквено имање је опљачкано, црква је остала у рушевинама, празна и у сагоретинама све до прошле године. Долепотписани је на основу свога положаја за народне послове у Константинопољу испосредовао султанов ферман за поправку те цркве, што је и било учињено протекле 1865. године.
За пожртвовање које молимо нека буде Његовом Императорском Величанству, царској породици и Свештеном Синоду вечан спомен. За оно што молимо нека буде и Вашем посредништву од нас вечна захвалност.
Са великим поштовањем Вашег високородија најпокорнији слуга, Гавро Вучковић“.
Гавро је нарочито био везан за манастир Рмањ који је био највећа историјска светиња у његовом завичају. У својој „Ријечи крајишничкој“ доноси и препис фермана из 1731. године као и отисак старог манастирског печата (стр. 129-132), на основу којих података је добио нови ферман за обнову светиње. Гавро Вучковић Крајишник родио се пре тачно две стотине година и стога у овом текућем лету Господњем заслужује да се успомена на њега обнавља, негује и шири. Он је наш земљак, по много чему заслужни човек, стваралац српске историје Босанске Крајине, а такође, као писац и друштвени делатник вредан је наше пажње и посебног интересовања.
Извори и литература:
Гавро Вучковић Крајишник, Ријеч крајишничка, Земун 1866.
Гавро Вучковић Крајишник, Робство у слободи или огледало правде у Босни, св. 1 и 2, Београд 1872.
Гавро Вучковић Крајишник, Долазак и пребивање у Бејруту, Развитак, бр. 5 и 6 (1910), стр. 142-151.
Гавро Вучковић Крајишник, Црно путовање за Цариград, Развитак, бр. 4 (1910), стр. 107-114.
Петар Кочић, Кнез Микаило спасава Ратково, Развитак, бр. 1 (1910), стр. 5-8: 28-30.
Спридон Гопчевић, Стара Србија и Македонија, Београд 1890.
Војислав Максимовић, Виђења Босне, Требиње 1970.
Освободительная борьба народов Боснии и Герцеговины и Россия 1865-1875 (документы), ответственные редакторы Ю. А. Писарев, М. Экмечич, Москва 1988.
Радован Пилиповић, Манастир Рмањ, Бања Лука-Босански Петровац 2008.
Јован С. Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине – биографије, књ. 1 (А-З), Нови Сад 2009.
Радован Пилиповић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.