ЦРКВА БОСАНСКА

Подели:

crkva bosanska

Једна од најпосебнијих институција и појава у средњовјековној босанској држави била је тзв. „црква босанска“ и њени чланови „крстјани“. У историографији ни данас не постоји једно устаљено мишљење о овом питању. Неки историчари инсистирају на богумилству босанских крстјана, позивајући се углавном на папске изворе, служећи се разним домишљањима. Други историчари, користећи поред страних извора о цркви босанској, и изворе настале у кругу самих крстјана, сматрају да не може бити говора о неком богумилству у средњовјековној Босни, бар не у оквиру црквених организација.

Такође, има историчара који настоје да докажу да су крстјани били римокатолици или православци, или с друге стране припадници јереси блиске исламу, чији су вјерници радо пригрлили ислам којег су доњели османски освајачи са собом. Због ограниченог простора за рад и не толике важности за нашу тему, прескочићемо приказ разних мишљења и обимне литературе о конфесионалном карактеру цркве босанске. Покушаћемо да што објективније и сажетије изнесемо чињенице о вјерској ситуацији у средњовјековној босанској држави.

Хришћанство има дугу традицију у Босни, а епископија је ту постојала још у касноантичком периоду па све до уништења црквене организације у већем дијелу Балкана, изазваном доласком многих варварских племена, а међу осталим и наших предака Словена.

Поновно ширење хришћанства у Босни пада у вријеме док је „земљица Босна“ била једна од области у средњовјековној Србији. Тако и неки од најраније сачуваних папских извора који говоре о црквеној организацији у Босни, спомињу је као „regnum Servillie, quod est Bosna“.[1]

У XI вијеку Босна се појављује као јурисдикционо подручје једне епископије, око које су се бориле сплитска, барска и дубровачка надбискупија. Од друге половине XII вијека, босански бискуп је суфраган дубровачког надбискупа.[2] Иако је јурисдикционо припадала западној цркви, у својој унутрашњој организацији није слиједила принципе Рима.

Треба имати у виду и то, да су области Усора и Соли, односно сјеверни крајеви босанске државе, тридесет и двије године (1284-1316), биле под управом краља из куће Немањића, Стефана Драгутина Немањића. Он је свакако као и остали Немањићи подизао своје задужбине и учвршћавао православну вјеру у Усори и Соли, а 1293. године, имамо помен босанског епископа Василија, свакако челника православне цркве у Усори и Соли.[3]

Свештеници и епископи босанске бискупије носили су народна имена. Богослужбени језик није био латински него словенски, те је велика вјероватноћа да се држала источног обреда. Босанско монаштво припадало је реду светога Василија пореклом из Византије.[4]

Римска црква није била задовољна црквеним приликама у Босни, па је тако за вријеме бана Кулина извршила притисак на њега, да се са својим поданицима одрекне „шизме“ и обећа да ће „живјети према наредбама и заповестима свете Римске цркве“.[5]

Међутим, у Босни су ствари наставиле да се одвијају својим током, и да се учвршћава црквена организација независна и од западне и источне цркве. Како се развијала и ширила босанска држава, тако се развијала и ширила њена самостална црквена организација, која ће за вријеме бана Стефана I Котроманића да постане оно што у домаћим изворима срећемо као цркву босанску, која се под тим именом почиње сретати од његовог времена.[6]

До освајања или боље рећи преласка  Хума под власт Котроманића око 1326, постојала је Хумска епископија коју је основао св. Сава са сједиштем у Стону. Када је Хум ушао у састав босанске државе, поред православне епископије ту се јавља и црква босанска. Занимљиво је, да краљ Милутин под чијом се управом налазио Хум, у једној својој повељи међу свједоцима наводи дједа Мирослава,[7] а знамо да је „дјед“ био народни назив за епоископа цркве босанске. Пошто је та повеља из 1306. године, знатно прије помена цркве босанске у домаћим изворима, можемо закључити да се тај назив користио или за неког великодостојника Српске православне цркве, или да је већ у вријеме Милутина у Хуму било крстјанске црквене организацију коју је Милутин дозвољавао.

Назив “дјед“ није карактеристичан само за “цркву босанску“. Наиме, давно прије помена “дједа“ у Босни, имамо у Синодику бугарског цара Борила из 1211. године да се помиње јеретички “дјед средачки“. Међутим, “дјед“ није искључиво термин везан за јеретике. Још недавно користио се тај назив за православног епископа у Бугарској и Македонији. Сачувано је и једно свједочанство из 1858. године према којем су бугарски римокатолици свога бискупа звали “Дедом Господином“.[8] Према овоме, могло би се поријекло назива “дјед“ тражити у словенском наслеђу.

У исто вријеме кад се у домаћим изворима јавља црква босанска тад и Хум улази у састав босанске државе, тако да је могуће да је развијенија црквена структура Хума донекле утицала и на развој црквене структуре цркве босанске. Не треба занемарити ни утицај босанске бискупије за вријеме Стефана Драгутина и традиција старе босанске бискупије.

Црквени обреди у Босни, прије формирања цркве босанске, темељили су се на библијским књигама источне цркве које су прихватили и даље преписивали босански и хумски крстјани, прилагођавајући их својим потребама и учењу своје нове црквене организације.[9]

Иако су крстјане осуђивале обе правоверне цркве као јеретике, само њихово име крстјани – хришћани, говори да су они себе сматрали хришћанима. Прилог у томе говори и потпис св. Саве на једном купопродајном уговору, у којем себе и све остале православне назива крстјанима: „Свих правоверних крстјана молабник Сава грешни“.[10]

Своју  цркву и вјеру крстјани су називали, слично као и православни, „црква божија“ или „црква Христова“ која је чувар „праве вјере“, „једине вјере“ или „праве вјере утемељене на апостолском предању“.[11]

Нису признавали ауторитет ни римокатоличке цркве ни  Српске православне цркве или Цариграда. Ипак, постоји знатна разлику у њиховом виђењу ове две цркве. Крстјани су римокатоличку цркву називали „црквом идолском коју свети осудише“, црквом сотонском на челу са „иконобом“, „старешином цркве његове“, чији свештеници „све дане људима опраштају грехе и тако губе људске душе“.[12]

Према Српској православној цркви имају доста блаже мишљење, и њихова замјерка се пре свега односи на стање у цркви како га они виде, а не на вјерске ствари. Крстјани је називају „митницом, местом патријарха, где се патријарси бирају сребром и златом“.[13] Ово  није сметало многим посвећеним припадницима цркве босанске, као што је гост Радин, да стекну велико богатство, или да буду у световној служби обласних великаша.

На Чајничком четвороеванђељу,  писаног за кнеза Павла, радили су један крстјанин који га је писао до 48 листа, и монаси манастира Добруна, који су га довршили.[14] Ово говори да су једни поред других, дјеловали крстјани и монаси Српске православне цркве, и чак радили заједно на истој вјерској књизи за свога великаша.

Босански су крстјани празновали све „празнике Господње“, али и празнике многих светитеља.Дан „Христовог рождества“ спомињу Станко Кромиријанин и „јепискуп цркве босанске“а крстјан Хвал у свом зборнику још и Благовести, Ускрс, Духове, Недељу свих светих и Рођење Јованово.Репертоар „великих благих дана“ гост Радин је допунио светом недељом, светом Петком, даном светог рођења Христовог, светим Благовештењем, светим Ускршћем Господњим, даном светог Георгија, даном светог Узнесења Господњег, даном светог Петра и Павла, даном светог Степана Првомученика, даном светог Арханђела Михаила, даном свете деве Марије и даном свих светих.У повељама босанске провиниенције спомињу се поред „рождества Христова“ или „Божића“ , још дан Усеченија главе Ивана Крститеља, Дмитров дан и дан светог Михаила (Арханђела).[15]

Крстјани у босанској држави, имали су славу која је типичан вјерски обред и традиција везана за православне Србе. Крсна слава и заштитник династије Котроманић био је свети Гргур-Григорије Низијански, светац из IV вијека који је познат и под називом Богослов.[16] Владар Хумске земље, Стефан Вукчић Косача узео је титулу херцега од св. Саве, а знамо да је св. Саво један од најпоштованијих светаца код Срба. Да је којим случајем херцег Стефан сматрао да њему као крстјанину не приличи да поштује православног свеца, сигурно се не би назвао херцегом од св. Саве. Још важније је, да је св. Сава припадао династији Немањића, која је Котроманићима била супарник у Хуму, а исто тако и српској православној цркви.

Анализирајући текст тестамента госта Радина, не налазимо ни једну ријеч која би се у ма чему противила догмама православне цркве. Може се закључити да је гост Радин, високи представник једне осамостаљене епископије, чије се учење ни језички ни терминолишки није разликовало од учења српске православне цркве.[17]

У босанским владарским повељама, почев од краја XII вијека до краја XV вијека, не постоји ни једна дефиниција или алузија која би била противна правовјерном учењу. Од времена Твртковог крунисања круном Неманића, видљива је конфесионална препознатљивост, јер Твртко себе као православни хришћанин назива „рабом божијим и светога Гргура“, а са друге се обраћа Христу као „владици“ по угледу на православне химнографе.[18]

Тврдње римокатоличких полемичара да су босански крстјани вјеровали у два од вјечности супростављена божанства, не потврђује изворна грађа настала у крилу цркве босанске. У својим рукописима крстјани сматрају да је Бог „једини бог“, „свемогући бог“, или „вишњи господ бог“.[19] Ово се разликује од учења средњовјековних дуалиста који су негирали постојање „једног бога“ а поготово „свемогућег бога“.

Са друге стране, крстајни су прихватили дуалистичку мистику источне цркве о симетричној подели на земаљски и небески свијет.[20] Домаћа изворна грађа увјерљиво говори да припадници цркве босанске нису знали ни за катарски, ни за манихејски дуализам, за који су их оптуживали римокатолички полемичари, већ за мистички дуализам источне цркве који је био посебно његован у радовима неких мистичара источне цркве.[21]

Многи историчари, који су заступали или заступају теорију да је црква босанска била богумилска, као један од најочигледнијих доказа наводе стећке, камене гробове из средњег вијека. Такође, стећке сматрају специфичним сакралним наслеђем средњовјековне босанске државе.

Међутим, заборавља се чињеница да су први стећци, у народу познати под називима мраморје, биљези, грчка и влашка гробља, настали у Хуму са центром око Требиња.[22] Први по имену познати покојници који су укопани под мраморјем били су  требињски жупана Грда (умро између 1151. и 1178. године) и жупан Прибилша  умро 1241. године, а њихови гробови нађени су на средњовјековној некрополи у Полицама код Требиња.[23]

И један и други жупан живјели су у вријеме српских владара и својих господара, припадника источне цркве. Ово је необорив доказ да су стећке прво клесали припадници православне цркве и то у Хуму у доба Немањића. Шта више, православни становници Хума сахрањивани су под овим каменим гробовима знатно раније, него што је уопште било помена „јереси“ у Босни бана Кулина.

Иако је њихово клесање  почело у XII вијеку, бујање стећака почиње доста касно, тек са појавом Турака на нашим просторима, а за њихово ширење заслужни су сточари у средњем вијеку познати као власи, који су били углавном православци, што је још једна чињеница која говори о нејеретичком карактеру хумско-босанског мраморја.[24]

[1] С. Ћирковић, Историја босанске средњовјековне државе, Београд, 1964, 50.

[2] Исто, стр. 50.

[3] Ј. Мргић, Северна Босна 13-16. век, Београд, 2008, 61.

[4] Исто, стр. 50-51.

[5][5] Д. Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави, Нови Сад, 1997, 21.

[6] Ј. Шидак, Studije o “Crkvi bosanskoj“ i bogumilstvu, Zagreb, 1975, 91.

[7] С. Марјановић-Душанић, Повеља краља Милутина опатији Свете Марије Ратачке, Стари српски архив,1, Београд, 2002, 13-29.

[8] Ј. Шидак, наведено дјело, стр. 98.

[9] Д. Драгојловић, Нови Сад, 1997 , стр. 56-111.

[10] М. М. Петровић, Помен богомила-бабуна у Законоправилу светога Саве и „Црква босанска“, Београд, 1995, 34.

[11] Д. Драгојловић, Крстјани и јеретичка црква босанска, Београд, 1987, 166.

[12] Исто, стр. 167.

[13] Исто, стр. 167.

[14] Д. Драгојловић, Нови Сад, 1997, стр. 101.

[15] Д. Драгојловић, Београд, 1987, стр. 170.

[16] М. М. Петровић, Београд, 1995, 30.

[17] Д. Драгојловић, Нови сад, 1997, стр. 199.

[18] Исто, стр. 187.

[19] Д. Драгојловић, Београд, 1987, стр. 189.

[20] Д. Драгојловић, Београд, 1987, стр. 198.

[21] Д. Драгојловић, Нови Сад, 1997, стр. 111.

[22] Д. Ловреновић, Stećci bosansko i humsko mramorje srednjeg vijeka, Сарајево, 2009, 18.

[23] М. Вего, Iz historije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Сарајево, 1980, 316-317.

[24] С. Ћирковић, наведено дјело, стр. 234-235.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *