Лука Лубура је добио пресвлаку од неке тетке из села Раштелица. Спорог и тромог хода је отишао у доњи ћошак ћелије у простор гдје нам је била канта за велику и малу нужду да се пресвуче. У једном моменту угледах Луку окренутог леђима према нама. Већ је био скинуо сву одјећу са себе. И како смо већ опсервирали наш изглед и увидјели да много личимо на афричку изгладњелу дјецу Етиопије и Бијафре, зачуди ме и запрепасти Лукин изглед. Заледи ми се поглед прикован за његово тијело. Нисам се могао поуздати у своје очи те позвах Бранка да и он погледа. Учини ми се да добро не видим.
-“Бранко, погледај Луку”, рекох тихо,
-“Видим”, промукло, храпавим и немоћним гласом одговори.
-“Шта му је оно на гузици”, наставих.
-“Чмар”, одговори Бранко
Трнци пуни зебње, језива хладноћа и поглед на Луку учинише да по први пут осјетим неописив страх. “Готови смо”, помислих. Ови нас неће погубити камом, ножем, ни метком већ глађу. Десном руком дохватих моју мишицу на лијевој руци у намјери да је осјетим да ли је још ту. Направих пуни круг око кости моје лијеве руке у предјелу лијевог бицепса. Да, они ће нас погубити глађу. Вратих се погледом на Луку. Стајао је усправно и у рукама окретао нове чисте гаће настојећи да их окрене правилно како би их могао навући на себе. Кренух погледом од његове чекињасте сребренкасте боје косе која је правила облик димњака на његовој глави. Глава му се споро окретала на танковијастом врату који је израњао из огромних огољелих рамена. Као рентгенским зрацима пролазио сам кроз његово тијело, на раменима се јасно оцртавала свака кошчица. Јаснију слику живе мумије су одавала његова ребра. Била су попут старе, истрошене, пробушене крошње која је још држала облик, али једва да је имала употребну вриједност. Његова ребра која су се спуштала испод рамена умјесто да се сужавају, некако су се још више ширила у доњем дијелу. Ребра су му била широка као у неког старијег измршалог говечета, пресвучена пожутјелом кожом његовог тијела. Завршетком ребара тијело му се нагло сужавало и опет нагло ширило у предјелу кукова. Невјероватно, ширина кукова је одговарала ширини ребара само их је спајала исушена и празна трбушна дупља. Кости кукова су искочиле и лијево и десно. Меса на његовим бутинама није било. Биологију, као обавезни предмет, изучавао сам од петог разреда основне школе и још четири године гимназијског школовања. Изучавајући људско тијело увијек сам сматрао да је анус између нога и директно окренут на доље према стопалима. Лукино тијело није одговарало мојим сазнањима. Његов анус је био другачији. Он стоји усправно на удаљености око 3 метра од мене и његов анус директно гледа у мене, али не на доле како сам ја то замишљао. Да ли је то могуће? На гузицама нема дебелог меса. Скинули нам га у логору. Изронио чмар на површину. На трен се сјетих Османлијског царства и свих оних метода мучења над српским живљем и закључих да су ови гори, пуно гори. Потурице горе него Османлије. Клизећи погледом на доље, слика страве и ужаса била је потпуна. Кукови и цијело његово тијело били су подупрти са двије коштане цијеви оно што су некад скривали бутни мишићи. Све је нестало. Сјетих се афричке гладне дјеце и њихових, као рукометне лопте, великих и округлих кољена. Лука их је имао још веће. Костур, мумија, недостаје ми фонд ријечи да бих то реално могао дочарати. Погледасмо се Бранко и ја. Знали смо да су и наша тијела слична Лукином. Умигољисмо се у лежећи положај. Окренусмо један другом леђа. Нисмо имали ни ријечи ни коментара. Шутјели смо знајући да многи у ћелији нису видјели ништа. Увукосмо се сваки у свој јад и тугу што нам потурице приредише. Смрт је лебдјела изнад нас. Трећа жртва сурових услова и неиздрживе глади био је Петко Крстић. Умро је у ћелији број 5. Изнурен, деформисан, гладан, дочекао је смрт са ријечима на хладним уснама: ”Хљеба, хљеба, хљебааа…”
Тешко је данас објаснити услове у државном концентрационом логору Силос, посљедица тромјесечног мучења глађу, покушана је, само покушана, бити описана у овој књизи…
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.