МОМЧИЛО МОМО КАПОР

momo_kapor.jpg
Подели:

Момчило Момо Капор 

(Сарајево, 8. април 1937 – 3. март 2010, Београд)

Српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске.
Рођен је у Сарајеву 1937. године. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића.

Објавио је велики број наслова, романа и збирки прича. Аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет (филм), Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.

Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276. и 277. овако описује детињство и младост Моме Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момина мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку иу белом Мерцедец га возио по Сарајеву.Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима – сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријахално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности „. Његов стриц је био Чедо Капор.
Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести.

Момо Капор је био члан Сената Републике Српске од 1996. године. Умро је у Београду 3. марта 2010. године на Војно-медицинској академији.

Фонд Момо Капор

Његове ћерке Ана и Јелена Капор основале су фонд „Момо Капор“. У

организацији Учитељског Факултета из Београда и Фонда Момо Капор одржан је први научни скуп посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20 маја 2011 а други део 24 маја, у Резиденцији Амбасаде Србије у Риму. У раду скупа учествовали су академик Светозар Кољевић, Александар Јерков, Слободан Владушић, Петар Пијановић, Владимир Кецмановић, Александар Јовановић, Јован Делић, Љиљана Пешикан Љуштановић и други истакнути аутори.

Задужбина и награда Момо Капор

Супруга Љиљана Капор основала је Задужбину „Момчило Момо Капор „и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, и која је написана на српском језику, у претходној години. Награда „Момо Капор“ додељиваће се сваке године, наизменично, 8. априла на његов рођендан.

Добитници награде су:

2010 – Емир Кустурица за аутобиографски спис „Смрт је непровјерена гласина“.

Скулптура Дафне у спомен Моме

На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“. Списак

дела Моме Капора према електронском каталогу НБС:

  • Белешке једне Ане, 1972.
  • Фолиранти, 1975.
  • Провинцијалац, 1976.
  • Ада, 1977.
  • Лањски снегови, 1977.
  • Хеј, нисам ти то причала, 1978.
  • Зое, 1978.
  • Скитам и причам: путописни дневник, 1979.
  • 101 прича, 1980.
  • Уна: љубавни роман, 1981.
  • Онда, 1982.
  • Сентиментално васпитање, 1983.
  • Књига жалби, 1984.
  • 011-Исток-Запад, 1990.
  • Хало, Београд, 1990.
  • Дама скитница и офф приче, 1992.
  • Зелена чоја Монтенегра, 1992.
  • Блокада 011, 1992.
  • 100 недеља блокаде, 1994.
  • Леро – краљ лептира, 1995.
  • Последњи лет за Сарајево, 1995.
  • Хроника изгубљеног града, 1996.
  • Од 7-3, 1996.
  • Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997.
  • Најбоље године и друге приче, 1997.
  • Успомене 1 цртача, 1998.
  • Ивана, 2001.
  • Легенда о Табору, 2002.
  • Сања, 2003.
  • Чувар адресе, 2003.
  • Конте, 2003.
  • Леп дан за умирање, 2004.
  • Досије Сломовић, 2004.
  • Љубавне приче, 2004.
  • Самац, 2004.
  • Елдорадо, 2005.
  • Путопис кроз биографију, 2006.
  • А Гуиде то тхе Сербиан Менталити, 2006.

Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/knjizevnici/100-momcilo-momo-kapor

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top