спаљена Моштаница 1875.
Аутор: Борислав Касагић
У прољеће 1988. год. сам сасвим случајно чуо да у славонском селу Пиварама постоји старо и напуштено “жидовско гробље“. Јуна исте године обрео сам се на Пиварама, сазнао од сељана гдје је то гробље и покушао га обићи. Убрзо сам нашао неколико крстача с ћирилским натписима и утврдио да нема трага никаквим “Жидовима“ јер је гробље србско. Даље нисам могао тражити споменике и записивати натписе због непроходности од високих трава, подивљалих акација и другог шибља и мноштва змија. Касније сам у више наврата обилазио ово гробље, све до 1991. год., у јесен или у рано прољеће, и забиљежих већину натписа. Најстарији споменик којег нађох је крстача Николаја Хаднађевића из 1767. год., а најмлађи је стела Стевана Стојановића из 1913. год. Већина је споменика била сасвим оборена, утонула у земљу и саплетена којекаквим вријежама и шибљем тако да сам уложио велик труд да поједине споменике одусправим. Алатке ми је посуђивала мјештанка Вера Незић Абиторова, која ми је дала и неке драгоцјене податке. Фотографски снимци споменика и натписа с пиварскога гробља нису успјели, а након 2000.год. ми нису дали у гробље да поново фотографишем, јер да је минирано.
Село Пиваре налази се око 5 км сјеверно од Старе Градишке, близу ушћа канала Струг и код велике оштроугле окуке Саве, зване Селемеж. С наше стране Саве је село Бок Јанковац. Пиваре су врло малено село с 13-14 кућа, а житељи су Шокци католици. На аустријској мапи из 1763. год. су без кућа, означене Pivare као сасвим мало село. Село је окружено великом и старом шумом званом Прашник.
Након ослобођења Славоније од Турака 1699. год. и касније, населили су се из нашега села Врбашке Срби уза староградишку тврђаву и по њима се село Ускоци звало у почетку и Врбашка, а потом Ускоци ( на аустријској карти из 1763. год. Dorf Uszkoke). Ваља нагласити да је у самој староградишкој тврђави и селима око ње било више римокатолика, с обзиром да у држави Марије Терезије, православци, особито у војном врху, нису радо гледани. Тако је око 1760. год. у староградишкој тврђави било само 34 србске куће. Ови су Срби већ 1755. год. имали своју парохију у коју су спадала и нека окучанска села која су се послије одвојила, тако да је староградишка парохија остала врло малена. У њој је 1929. год. било свега 75 кућа, од чега су Ускоци имали 45 кућа с 217 душа. Данас у Ускоцима нема Срба, дословно ниједнога, а срушен је и споменик жртвама из Другога свјетског рата у средишту села. Староградишки Срби су имали своју цркву св. Николе, изграђену 1745. год. с иконостасом из 1747., која бјеше најбогатија у цијелој околини црквеним утварима, књигама и иконама. На гробљу на Пиварама је била и црква или капела св. Арханђела, означена на карти с краја 19. ст. Парохија је имала три свештеника. Године 1941. црква св. Николе у Старој Градишци је срушена.
Гробље на Пиварама је увучено у сами угао Прашника и некад је свакако било веће. Са сјевера му је дијелом ораница на крчевини, а около почиње шума. Дојам који оставља ово гробље врло је упечатљив. Тишина која ту влада, густа је и необично бучна; големе људолике камене крстаче, понеке високе и преко два метра, помаљају се из честара и изгледају сабласно, као да су у некој чудној магли; лицем оборени и маховином обрасли крстови као да су покошена чељад која са сузама љуби земни прах; бројни камени одломци разбацани унаоколо попут костију по којима гмижу црне змије и мрави…Као да је велико неко и лудо коло времено играло овдје и пировало, не тако давно. Али, кад се почну ишчитавати штури урезани натписи, кад се изговоре наглас имена људи који одавно не живе ни у чијем сјећању, онда забуја машта…
Негдје у средини гробља налази се мала жељезна зарђала оградица усред шикаре акација, а у њој два иста сасвим мала камена ковчега (отприлике 70/50 цм, висине 50 цм) без икаквих слова и реза, а нема ни знакова крста. Они су при мојим првим посјетама гробљу стајали на својем мјесту, а 1991. год. сам их затекао испревртане. Мислио сам да су ту покопана дјеца. Међутим, једном, 1991. год. са мном се на гробљу нашла и сељанка Вера Незић Абиторова која ми је на упит о тим ковчезима рекла да ту нису дјеца, већ да су то “Шувајте или Шивајте“, а када сам упитао ко су они рекла је да су то “попови“, да не зна одакле су, и да мисли да им је Шувајта надимак, а не право презиме. Није се сјећала откуда зна за те “попове Шувајте“. Те податке сам записао и нисам о томе размишљао све док нисам у књизи “Поменик“ Милана Ђ. Милићевића нашао житије св. Ђакона Авакума у којему се уза Авакумово страдање на Калемегдану наводи и даљња судбина његове сабраће игумана и јеромонаха моштаничког Ђенадија Шувака и његова сина Стојана, којег је стекао док је још био мирски свештеник (звао се Ђурађ). Ево одломка: “Позову (Турци) на то и Авакума (да се потурчи) али он не хтједе. Турци Ђенадија и сина му (пошто су пристали да се потурче) одмах ослободе, те се оба потурче, и отац се назове Мула-Салија, а син Реџеп…“ Потом слиједи опаска испод штива: “ И Ђенадије и син му, уз часни пост године 1815. пребјегну у Земун, па Ђенадије оде митрополиту Стратимировићу и исповједи му се што је у невољи учинио. Стратимировић га помаже св. миром и да му власт, осим литургије, све друге службе да може служити. Доцније се је Ђенадије са сином настанио у Њемачкој Градишки, гдје су, послије три године, оба умрли“. Исти овај текст доноси и о. Јустин Поповић у “Житијима светих“. Њемачка Градишка може бити само Стара Градишка, јер је насупрот Турској Градишкој преко Саве. По свему томе излази да су Ђенадије и Стојан умрли 1818. год. у Старој Градишци, а могли су бити сахрањени једино на пиварскоме гробљу. “Попови Шувајте“ о којима ми је говорила Пиварчанка В. Незић, нису нико други до Ђенадије Шувак и његов син Стојан, а два мала камена ковчега, споменици на њиховим гробовима.
Како мислити о Ђенадију и сагледати његову трагедију? Авакум није пристао потурчити се, иако га је на то преклињала његова мајка, а он је пјевао носећи колац на који ће, већ мртав, бити набијен. Ђенадије је сина стекао док је још био свештеник, па оставши удовцем, замонашио се и постао игуман манастира Моштанице. Доспјевши турским злима у Београд избор му је био или колац и смрт сина и себе или примање ислама. Ђенадије је изабрао ово друго, ни због чега другога већ због сина, а не због кукавиштва или непостојаности, јер он је био учитељ и духовник Авакуму и од кога је другога Авакум могао добити тако јако хришћанско духовно млијеко осим од Ђенадија? Да није имао сина, и он би као Авакум и Пајсије завршио исто. Ђенадије није могао поднијети да види сина на колцу. Како је тек било Авакумовој мајци? Дакле, монах се одриче вјере у Христа због родитељске љубави, жртвује своју вјеру за живот сина. Кад је тако већ згијешио, а он се покајао и исповједио, те га је митрополит Стратимировић вратио у хришћанство. Вјероватно не можемо ни појмити колика је била Ђенадијева грижња савјести. Није ни случајно што се након свега населио у Старој Градишци. Срце га је вукло к завичају и његову манастиру. Збиља, како рече почивши владика горњокарловачки Симеон Злоковић: “Сваки србски гроб је читанка“.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.