ЈЕВТО ДЕДИЈЕР

Подели:

Јевто Дедијер

Јевто Дедијер

(15. август 1880 – 24. децембар 1918)

Доцент географије на Београдском универзитету. Рођен је 15. августа 1880. године у селу Чепелица, код Билеће (Херцеговина).

Као гимназијалац у Мостару, почео је да студира села према Упутствима Јована Цвијића. Студирао на Великој школи у Београду и на Универзитету у Бечу, где је докторирао 1907. године.
Био је запослен у Земаљском музеју у Сарајеву до анексије Босне и Херцеговине (1908). Потом је професор на богословији у Београду, а од 1910. године доцент географије на Универзитету у Београду.
У Првом светском рату емигрирао је у Француску, а затим у Швајцарску. По завршетку рата вратио се у земљу, где је и умро 24. децембра 1918. године у Сарајеву.

*** Теренским радовима, извођеним по Цвијићевим Упутствима за испитивање села, врло рано, још у гимназији, прикључио се и Јевто Дедијер, чврсто решен да своју памет и полет (а касније образовање и углед) стави у службу националне ствари. Обрадио је целу Херцеговину, свој рад уградивши у Села српских земаља, серију есенцијалних књига – тапија, уџбеника српског самопоуздања и самопоштовања тако потребних у овим временима.Антропогеографска проблеми Балканског полуострва, Цвијићевом је рад и назив утабане стазе којом су ишли Јевто Дедијер, Обрен Козић, Стјепо и Владимир Трифковић, Петар Кочић (покривао је област Раткова и Змијања) и многи други национални прегаоци, чијим истраживањима ми данашњи Срби дугујемо сазнање о пореклу дубљем од 3-4 колена. СРБИЈА, СТАРА И НОВА. Окретањем државне политике ка српском југу у свој пуноћи засијало је сагласје владајуће и научне елите. И сам др Јевто Дедијер све чешће је бацао поглед ка Старој Србији, “ нашој етнографској матици, центру славне Немањића краљевине и царевине и њеном најкултурнији делу “, традиционално српски пределима осталим ван граница две на Берлинском конгресу признате српске државе. Ове области, описане и омеђене ауторитетом великог Јована Цвијића, доживеле су дораду из пера самог Ј. Дедијера и, на основу природних особина (клима, вегетација …), поделу на скопску (медитерански део) и косовску (средњеевропски) Стару Србију, у коју је укључена Метохија и Стари Рас. Балкански ослободилачки ратови били су тачка кристализације снова и тежњи многих српских генерација и велики узлет научне мисли др Дедијера. Уз Херцеговину, Нова Србија, дело симболичног имена, најважнији је рад Јевта Дедијера, светлост дана угледао 1913. године у издању Српске књижевне задруге, и данас важне националне установе. Ова обимна географско – антропогеографска студија украшена је са 40 пробраних фотографија, већим делом из личне колекције Јована Цвијића или у власништву Српске географског завода. На самом крају књиге налазимо и карту Нове Србије која је, уз Цвијићевом дозволу, израђена у Географском заводу университета. Поред описа географског положаја, облика (пластике) земљишта, особина речних и морских сливова, Нова Србија нам дочарава и изглед новоослобођених вароши, врсте кућа, трговину, занатство и верско – етнички пресек становништва. По нарочитој жељи господина секретара СКЗ – а, књига је загазила и на тле сродне науке – историје, бележећи и “ 3 најзначајнија споменика старе српске културе “ – Пећку Патријаршију, Високе Дечане и Грачаницу … Јован Цвијић и Јевто Дедијер, врхунски образовани и светски признати капацитети, много су ђонова одрали обилазећи српске недођије, сакупљајући и систематизујући научну грађу за будуће генерације Срба. Примера ради, поред приморских, динарских, панонских и моравских, редовно су у разматрање узимали и вардарске Србе, док су православно становништво Старе Србије (Рашке, Метохије, Косова и данашње Македоније), уз нешто Грка и Цинцара, увек означавали као СРПСКО. Када би могли сада да нас виде где смо, какви смо и колико се нас српски именом зове, себе би сврстали у сам врх дугачке српске листе протраћених живота …

Дејан Шуњка

Библиографија

  •    „Билећке Рудине“, „Српска етнографски зборник“, 1903 .;
  •    „Глацијални трагови на Зеленгори, товарницом и Маглићу“, „Глас СА“, 1905., ЛКСИКС;
  •    „Херцеговина и Херцеговци“, „Летопис Матице српске“, 1912., 289;
  •    „Стара Србија“, СКГ, 1912., 25;
  •    „Нова Србија“, СКЗ, 1913., 154;
  •    „Сточарске зоне у планинама динарске системе“, „Гласник Српског географског друштва“, 1914, 3-4.

Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/naucnici/212-jevto-dedijer

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *