СРПСКИ СОКОЛИ ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Подели:

Sokolski-dom-BanjalukaСоколски дом у Бањалуци

Ристо Јеремић основао је почетком 1893. у Фочи Српско соколско-побратимско друштво са задатком да подиже физички и морално своје чланове и да води борбу против алкохолизма. Удружење је основало трезвеносну секцију. Аустро-Угарска власт је соколско друштво забранила и наредила да се гимнастичке справе униште. Друштво је наставило рад као трезвењачко под називом „Побратимство, Дружина православних Срба у Фочи“ и наставило је да негује соколске идеје.  

Стеван Жакула рођен је 26.12.1875. у Перушићу у Лици. Гимназију је свршио у Сарајеву, одакле је кренуо на филозофски факултет у Грацу. У Грацу је био у соколској чети коју су образовали академичари, који су касније били најодушевљенији поборници соколства у земљи. После свршених студија историје и географије вратио се 1896. у Мостар да буде наставник. Ушао је у друштво мостарских књижевника и националних радника окупљених око листа „Зора”.

 После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе  у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде.

Пододбор  Српског просветног  и  културног друштва „Просвјета”  у  Мостару, чији  је  председник  био  Алекса  Шантић,  основао  је  1903.  Српско  гимнастичко  друштво  „Обилић”. Први старешина био је др. Перо Ивановић, вођа Стеван Жакула, …. . Број чланова је порастао када су чланови добили свечана одела иста као свечана одела Душана Силног у Србији. Да би подстакао оснивање нових друштава „Обилић”  је  изводио  вежбе  и у  другим  градовима (Сарајево, Чапљина). После  посете  Обилића  1906. Сарајеву, група  српских  прегалаца  у  Сарајеву  окупљена  око  Просвјете  и  листа  „Српска  ријеч”  основала је Српско гимнастичко  друштво „Душан  Силни”.   Први старешина друштва  „Душан  Силни” у Сарајеву био је био је др. Милан Јојкић, који је као медицинар на универзитету у Грацу образовао и предводио соколско одељење универзитета које се звало „Душан  Силни”. Први вођа друштва био је Димитрије Матејић који је као учитељ гимнастике васпитао неколико генерација почев од Стевана Жакуле.

 Жакула је  у Тузли заједно са националним радницима Ристом Јеремићем, Васом Ристићем и Мишком Јовановићем основао Српски соко 1905. О значају рада Стевана Жакуле у Тузли најбоље говори изјава Мишка Јовановића : „Ја сам био, док није дошао Жакула у Тузлу, лола и  нисам се ничим бавио а он ме је узео у своје рука и дотерао, увео ме у Соко и направио ме је другим човеком. Тиме је он мене ослободио од душевне таме и зла а тако сам и ја друге ослобађао приводећи их Соколу”. Мишко Јовановић био је старешина Српског сокола у Тузли а Вељко Чубриловић тајник. Ишли су од села до села и проповедали :  „У Соколство за народ и слободу !” Жакулиним залагањем основано је неколико соколских друштава у Посавини од Зворника до Добоја.

Основани  су Српски соколи у Бања Луци, Приједору и у Босанској Градишци. Душан Силни у Сарајеву променио је име у Српски соко. Др. Воја Бесаровић, старешина и Јово Поповић, заменик старешине друштва у Сарајеву, били су задојени на универзитету соколством. Они су дошли у лични контакт са Лазом Поповићем и на Видовдан на слету у Раваници у Срему 1908. са њим утврдили план организације Српског соколства у Босни и Херцеговини. На конференцији делегата српских гимнастичких друштава у Сарајеву у јесен 1908. поверена је старешинству Српског сокола у Сарајеву израда правила организације Српског соколства у Босни и Херцеговини. У пролеће 1909. на састанку коме су присуствовали и  Лаза Поповић, старешина жупе Фрушкогорске,  и  др. Симеон Чокић, тајник жупе, решено је да се српски соколи појединих покрајина образују жупе, а да све жупе сачињавају Савез. У савезу су требала да буду окупљена сва српска соколска друштва без обзира на  покрајине у којима су се налазили. Први одбор Сарајевске соколске жупе изабран је у мају 1910. У одбору су били старешина др. Воја Бесаровић, вођа Стеван Жакула, заменик старешине Ђорђе Перин, тајник Јово Поповић, заменици вође  Димитрије Матејић и  Чедо Милић. У оквиру жупе било је 40 друштава у Босни и Херцеговини. Када је основана Српска соколска жупа босанско-херцеговачка 1908. Жакула је био у њој вођа од оснивања  до  Првог светског рата. У жупи је била уведена команда коју је написао по узору команде српске војске.  У Београду је Жакула био члан техничког одбора Савеза српског соколства.

Представници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су од 7 до 9 новембра 1910. састанак у Београду.  На састанку одлучено је да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом (Душана Силног) и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. Прва скупштина Српског соколског савеза одржана је у Београду 28 фебруара и 1 марта 1911.  Због Аустро-Угарске Савез је деловао као Савез у Србији са којим су сарађивале жупе са подручја Монархије.

 Соколи су водили борбу против пијанства, стварањем соколских читаоница. Прво сеоско соколско друштво основано је у Двору на Уни. Први пододбор Побратимства основан је у селу Разбоју код Босанске Градишке 1909. и друштво је основало соколску секцију. Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Жупа је 1911. донела одлуку да се у соколским друштвима оснивају побратимске секције и да соколски предњаци требају бити побратими. Први велики слет побратима и сокола одржан је у Босанској Градишци на Видовдан 1911. Поворка од 600 дицсиплинованих побратима  ишла је са соколском музиком на челу. Слет је привукао велике масе народа не само из босанско-градишког среза, него и из срезова суседне Славоније. На слету је присуствовао старешина др. Војислав Бесаровић из соколске жупе Сарајево. Као гости били су присутни Живојин Дачић испред Народне Одбране, др. Милош Поповић испред Савеза Трезвености, гуслар Петар Перуновић, др. Андрија Штампар испред антиалкохолних друштава из Хрватске и Славоније и велики број интелектуалаца и студентске омладине из Босне и суседне Славоније. Побратимски покрет у Херцеговини у Мостару водио је Чеда Милић. Године 1912. у жупи је донет закључак да се у соколским друштвима подмладак васпитава у смислу идеја изражених у књизи Четник  од др. Милоша Поповића.

Говорећи  о српским соколима пре Првог светског рата Душан М. Богуновић истакао је : „Бити члан соколске организације у Босни и Херцеговини значило је бити отворен непријатељ Аустро-Мађарије. И ако се у томе правцу захтевало нешто да се учини, живот за то морало се дати. Бунити се, освежавати свест, љубити Србију и Краља Петра, сметати и пркосити свагђе и на сваком месту Аустро-Мађарији, тражити слободу и пун живот  а дизати се против не само личнога, него и националнога робства, то је био основни мотив соколске политике у Босни и Херцеговини.” Срби су тежили уједињењу прво са Србијом а онда и с осталим југословенским крајевима, а томе су се приклањали и део муслимана и католика. Против су били католици, анационални муслимани, владини Срби и сви остали, који су се после окупације доселили у Босну и Херцеговину познати као  “куфераши”.

Делегација  „Душана Силног” из Дубровника је заједно са  „Дубровачком Грађанском Музиком отишла у Сарајево на  „Просвјетину“ прославу. Стигли су у Сарајево око 9 сати увече. Делегати „Душана Силног” марширали су главном улицом око барјактара Иванковића из Требиња, пред њима су ишли др Лаза Поповић и Воја Живановић, српски генералштабни пуковник, а за њима сви соколи. Музика је свирала „Оро кличе са висине”. Звуке музике пратила је песма присутних, али уместо речи : „Ми смо с тобом Светозаре Милетићу!” могло се јасно чути : „Ми смо с тобом Петре Карађорђевићу !”

После почетка Првог балканског рата многи побратими хтели су да иду као добровољци у Србију. Руководство је било за то да  остану у Аустро-Угарској и да ту изврше своју дужност када буде требало. Организован је рад у свим друштвима око прикупљање помоћи за Српски Црвени Крст у Београду. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна.

После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у Аустро-Угарској монархији. Од 28. јуна 1914. па све до краја 1918. тамнице су биле пуне сокола. Због учешћа у атентату Мишко Јовановић и  Вељко Чубриловић осуђени су на смрт. Мишко  Јовановић је у свом писму жени написао : „Поздрави ми све српске Соколе и поздрави  их соколским Здраво !.” Под вешалима су викали : „Живио краљ Петар – живила слобода – живила Србија !”

На основу списа др. Лазе Поповића, који је био духовни вођа српског Соколства,  и програма “Народне Одбране”, соколи су били оптужени  да су спремали народ на побуну и отргнуће Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске и припојење тих крајева краљевини Србији. Процес је почео 3. новембра 1915. На оптуженичкој клупи је било 156 оптужених. Од њих 42 оптужена су одговарала за соколство, а осталих 114 за рад “Народне Одбране”. Соколски радници бранили су идеју соколства  а то је  била  слобода и самосталност не само српског народа, него уопште Славенства. Тужилаштво није успело да  мање образоване оптужене соколе наговори  да сведоче против осталих. На процесу су од сокола осуђени Чедо Милић на смрт, др. Вијислав Бесаревић на 18 година, Владо Малић на 14 година, Атанасије Шола и Јефто Дучић на 12 година. Осталим соколима изречене су казне од шест до десет година. Робијали су у Зеници и у Травнику.

Стеван Жакула је био међу првима ухапшен 1914. Као разредни старешина Гаврилу Принципу и друговима од власти је сматран као духовни отац пробуђене омладине. Жакула је за свој јуначки став на суђењу, осуђен на 5 година робије.  Призивни суд је казну повисио на 8 година. У тамници  је провео  4 године. После Првог светског рата у Народном вјећу у Сарајеву вршио је дужност шефа Народне Одбране за Босну и Херцеговину. Истовремено био је старешина Сарајевске соколске жупе. Сарајевска соколска жупа је заједно са осталим националним организацијама, у којима је учествовао, Професорским удружењем и његовим бившим ђацима приредила му је академију 14. јуна 1925.

Соколи су учествовали у преносу посмртних остатака Видовданских хероја из Чехословачке у Сарајево. Делегација Сокола и прашких студената на челу са Стевом Жакулом, старјешином Босанско-Херцеговачке жупе, кренула је 1.јула 1920. у Терезин да преузме посмртне остатке сарајевских бораца за слободу. У делегацији су били и др. Лаза Поповић, старјешина Загребачке жупе, и др. Богдан Видовић, вођа Босанско-Херцеговачке жупе. Целокупно становништво Терезина дочекало је делегате. Моменат растанка терезинског становништва са посмртним остацима хероја био је дирљив. Сандуци су били окићени цвећем и венцима. Др. Поповић говорио је у име Савеза сокола. Кренули су за Праг, а сутрадан, 2 маја 1920. са соколским југославенским возом преко Линца, Граца и Загреба у Босански Брод. Ту су остали сандуци до 6. маја, а потом у свечаним мртвачким колима кренули су за Сарајево. Превезени су посмртни остаци Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Недељка Чабриновића, Јакова Миловића, Митра керовића и Неђ. Керовића. Заједно са Данилом Илићем, Вељком Чубриловићем, Мишком Јовановићем, Марком Перином и Богданом Жерајићем покопани су у заједничку гробницу на гробљу у Кошеву. На месту атентата говорио је са трибине Васиљ Грђић.

Прилоком слета 1924. у Сарајеву истакао је Душан М. Богуновић : „Приком свог боравка на слету у Сарајеву видећете тамнице, вешала, историју тога Соколства. Видићете и упознати старешине, вође, тајнике и обичне чланове, који су за време рата носили соколски крст. Видећете децу : Мишка и Вељка, или још других знаних и незнаних Сокола, чији очеви и мајке на вешалима завршише свој соколски живот. Нећете наћи много организације, справа и домова, али ћете наћи душу соколску, која кад се мало снађе после тешких удараца, створиће и организацију и справе и домове – јер душа и идеја услови су живота и стварања.”

У предговору Споменице коју је издало Соколско друштво у Старој Пазови др. Лаза Поповић говорећи о предратним соколима истакао је : „Није било веће сиротиње, није било мање искуства, није било горих прилика, па се обарало, јуришало и заузимало, увек напред и са огромним одушевљењем само напред … оних дивних ђака, богословаца и омладинаца фрушкогорских од пре двадесетпет и више година, … Чудна су и велика времена била, али за нас нису прошла.”

Прво српско соколско друштво основано је 1893. у Фочи. Власт га је забранила. После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској.  Исте 1903. основана су гимнастичка друштва „Обилић” у Мостару и Српски соко у Сремским Карловцима. Стеван Жакула је био вођа „Обилића” у Мостару. Касније у Тузли заједно са националним радницима основао је Српски соко 1905. Мишко Јовановић био је старешина Српског сокола у Тузли а Вељко Чубриловић тајник. Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Сви који су ступили у Српски соко знали су шта их чека у борби за ослобођење и уједињење. После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у Аустро-Угарској монархији. Од 28. јуна 1914. па све до краја 1918. тамнице су биле пуне сокола. Због учешћа у атентату Мишко Јовановић и  Вељко Чубриловић осуђени су на смрт. На основу списа др. Лазе Поповића, који је био духовни вођа српског Соколства,  и програма “Народне Одбране”, соколи су били оптужени  да су спремали народ на побуну и отргнуће Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске и припојење тих крајева  краљевини  Србији. На суђењу  соколски радници бранили су идеју соколства  а то је  била  слобода  и самосталност не само српског народа, него уопште Славенства.

 Аутор: Саша Недељковић

члан Научног друштва за здравствену историју Србије

(Текст преузет са странице Српски културни круг, адреса: http://www.srpskikulturniklub.com/sokoli-bih )

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *