Босанска Крајина се простире на западном дијелу данашње територије Босне и Херцеговине. Од XVI вијека настањена је у највећој мјери српским етничким живљем. Срби су учинили демографски прилив у Крајину досељавајући се из средишта средњовјековне државе. У Босанској Крајини је било Срба старосједелаца, а било је и нешто Хрвата, нарочито у крајевима око доњег тока Уне. Дио Срба је кроз исламизацију губио природну народну свијест и осјећај, да би заједно са Турцима чинио муслимански дио владајућег и повлашћеног становништва.
Срби су на тим просторима били увучени у вртлог међусобних империјалних сукоба Турске, Аустрије и Млетачке Републике. Ту је ипак припадност павослављу давала српском народу подстрека за национално одржавање. У динарским појасевима се, наиме, управо кроз сукобе и ратове великих сила образовао посебан тип српског националног карактера.
Ратујући и ангажујући се у војним походима на страни хришћанских сила против Турака, Срби су се надали васкрсу своје старе државности. С друге стране, турска држава је на извјестан начин поштовала православну вјеру, налазећи ослонац у православном свештенству за modus vivendi са хришћанима у исламској шеријатској држави. Патријарси су били народне вође – „милет баше“, а ислам као религија, у старту је хришћанима давао статус „зимија“, оних који по исламском схватању, имају свете књиге и посједују извјесна небеска откривења.
Због недостатка аутентичних извора није увијек лако пратити како се развијала организација Српске православне цркве у Босанској Крајини. Сматра се, међутим, с правом да је из манастира Бање Прибојске у манастир Рмањ на ушћу у Уну средином XVI вијека премјештено сједиште митрополита дабробосанског. Бројну снагу монаштва и славу тог митрополитског центра потврђује запис о сеоби митрополита Гаврила Аврамовића из Рмња у манастир Марчу 1578. године.
У том документу се истиче да је „народ испод варварског тиранског јарма својевољно изашао и под сену и заштиту свештеног римског царства дошао. У оно време је изашао митрополит Гаврило са свим калуђерима, јеромонасима и монасима, бројем њих 70 из Босне, из близине великог турског града Бихаћа… из манастира званог Рмањ, храма Св. Николаја Чудотворца, и све манастирске ствари, књиге и сребрне утвари пренео, које се и данас налазе у Марчи“.
У западној Босни, уз Рмањ, стоје и Моштаница, Гомионица, Липље, Ступље, Гостовић, Гнионица код Модриче, Крупа на Врбасу. Условно њима можемо придружити Детлак код Дервенте.
Постоје свједочантсва о монашким насеобинама, односно православним манастирима што су кроз вртоглава збивања током вијекова нестали, у којима је општежитељни живот утрнуо. У Пецкој код Мркоњић Града постојао је српски манастир о коме турску дефтер из 1517. године биљежи: „стари манастир… У њему (је) један калуђер по имену Мојсије. Да не плаћа харач…“
Народно памћење, документовано и топономастичким назначењима, свједочи о низу готово заборављених, а некада значајних манастирских сједишта. Манастир у Голубићу крај Бихаћа је био посвећен Светом Георгију, у селу Мали Рачић за један топоним постоји топоним „Калуђерско поље“. Манастир Липник на брду Кућан код Санског Моста, посвећен Светом Илији похаран је 1851. године од насилника Кара-Хоџе из Цазинске Крајине. У епској поезији се са поносом пјева о манастиру Гомела који се налазио на „граници љутој“. Манастир је био посвећен Светој великомученици Марини и налазио се, такође, у близини Цазина.
У Колунићу код Босанског Петровца је постојао манастир Панађур, сматра се да је био посвећен Светом мученику Георгију, а данас се зове и „Грчка црква“. Сачувани печат указује на некадашње постојање манастира Хлабостин или Лабостин код Дувна. Други манастири су били распоређени по локацијама: код Босанског Грахова манастир Градини и манастир „на Мраморском гробљу“, манастир Висућица био је код Дрвара на ушћу Висућице у Унац испод старог Висућ-града, затим манастир Трескавац код Кључа, манастир Медна и манастир Грчка црква код Бјелаја.
Овим историјско-географским екскурсом посвједочавамо да је организација Српске православне цркве у Босанској Крајини у поменутом раздобљу била прилично разграната и да су манастири очигледно били бројни, односно да су монаси на различитим стаништима успјевали да обнове манастирски живот, спровођење завјета и подвига. А монаси су управо као најелитнији хришћански сталеж давали кандидате за високу хијерархију.
Са ширењем турских граница долази и до етничких промјена у Босанској Крајини. На то подручје се интезивније досељава српско становништво из средишњих дијелова средњовјековне српске државе. Крајина на тај начин прихвата историјске традиције и предања Светосавске колијевке и Косовског циклуса. Код Грахова, на примјер, једно брдо добија име Савино брдо, а у причама крајишким Свети Сава је заштитник народа од неке новотарске, „крањске“ вјере, тј. Крње вјере која је изнједрила хришћанско предање.
Добар суд о значају оваквих историографских традиција у Крајини донио је Васо Чубриловић: „Успомене на прошлост и на стару државу, везе Босанске Крајине са осталим српским земљама и народна песма са црквом – као и свугдје међу Србима – учинили су да је народ у Крајини и за време најтежих времена на граници очувао расну свежину, понос и свест о заједници са осталим деловима нашег народа.“
У долини Унца, народ је приповједао о „нијету“, вјери која се односила непријатељски и претећи према православљу. Ријеч је о покушају унијаћења, наметања Србима уније са римским папом, одакле је изведена ријеч „нијет“ (non unitus). Српско народно предање је према памћењу и другим траговима под „нијетом“ и „крњом вјером“ подразумијевао ништавност и непотпуност римокатоличанства.
Око 1592. године у западњачким изворима се помиње „поп Радослав као бискуп поунских Срба“. Он као прото није могао бити епископ, него свештеник са намјесничким (викарним) овлашћењима. Али баш постојање таквог хороепископа указује на чињеницу да је Босанска Крајина имала прилично добру црквену устројеност крајем XVI вијека. По свој прилици била је издјељена административно на више епархија. Не само народно предање казује да је то некада било златно доба за православље у Босанкој Крајини, пошто је „цијела долина Унца“ у којој се налази и Прекаја, „мирисала на тамјан“.
О организацији Српске православне цркве у Западној Босни XVI и XVII вијеку не постоји много сачуваних докумената. (…) Босанска Крајина дала је крупан допринос националном издизању Српства и ослобођењу од турског јарма. Нажалост, снаге су се на овом подручју трошиле, а учинак и исход борбе били су испод очекивања. Добровољци су хитали ка Карађорђевим устаничким редовима, док је свештенство међу народом кроз бесједу и поуку распиривало ослободилачке наде. Из сачуваних докумената дознајемо да је у првој деценији XIX вијека четовао поп Димитрије Стојановић из Српског Волара код Љубије, а да је свештеник Јован из Ливна одржавао живу преписку са Карађорђевим устаницима. О тим дјелатностима су турске власти биле добро обавјештене и строго су кажњавале „реметиоце“ и „букаче“. Године 1821, на почетку Грчког устанка, објешен је у Крњеуши тамошњи парох Пилип Карановић. Насиље турских власти, и вјерски мотивисано, а држвним апаратом и друштвеним системом спровођено, морало је да, по природи ствари, изазове српски револт. То је тачно прогнозирао фратар Иван Фрањо Јукић када је још 1848. године записао: „Ако се икада у Босни раја за оружије прихвати, то ће најприје у Крајини, будући да је овдје највише притјешњена, а цар јој не може помоћи, како сад околности стоје.“
Призор дједе објешеног на дрвету, који је ту висио цијели дан, урезао се у душу малог Ђорђа, који ће касније постати свештеник, у народу познати поп Ђоко Каран Карановић. И он је, као свештеник и српски национални трибун имао силне проблеме са турским властима.
Побјегавши из заробљеништва у Малој Азији, и дочепавши се Кнежевине Србије, на прве вијести о устанку 1875. године похитао је у Босанску Крајину. Одмах је ступио у везу са искусним ратницима из времена Дољанске буне 1858. – попом Вајаном, протом Стојановићем и Михајлом Поповићем.
Истакавши се, на повратку у Босну, у борбама са Турцима у околини Цазина, са војводом Голубом Бабићем, Јовом Деспотовићем и другим војводама, тукао је Турке на Чађавици, Ивањској, на Градини код Грахова, код Дубовика, Арапуше, Санице…
поп Каран
На турске покличе Алаху и пророку Мухамеду, четари попа Карана су пјевали:
Бјеж’те Турци зарана,
Ето попа Карана!
И он носи сабљу змију
Бјеж’те Турци у Азију!
Поп Ђоко Каран Карановић био је оличење српског крајишког поноса и јунаштва. Није био једини који је уз крст носио и мач, који је поред Јеванђеља проповиједао народу епске пјесме и подучавао да на зло треба одговорити праведном силом.
Свештенство Босанске Крајине дало је великих жртава у ослободилачким напорима. У Босанско-херцеговачком устанку 1875-1878. године живог учешћа су узели монаси из манастира Рмањ Илија и Давид Грубор, Перо Зорић и Илија Билбија. Давид Грубор је био рањен у главу приликом окршаја и чишћења Унца од Турака у јесен 1875. године. Устаници су се напајали моралном снагом која је опстајала у старовременској и прадедовској вјери, поетској мјешавини епског предања и хришћанског учења.
Јеромонаси Илија Бабић и Давид Грубор са свештеником из Плавна Петром Петрановићем су након Свете Литургије освештали устанички барјак на рушевинама цркве у Тишковцу.
Од свештеника се као устанички командант поред поменутог попа Карана истицао и Вајан Ковачевић. Уз њих нису заостајали ни свештеници Лазар Ћулибрк и Лука Недимовић. У Босанској привременој народној влади је сједио свештеник Јово Пећанац, али и фра Бобо Дрежњак. Устанак су помагали национални прваци са Тромеђе међу којима и православни свештеници Петар Петрановић из Плавна, Дане Будисављевић са Осредака, парох из Срба Тодор Вовјодић, парох у личкој Суваји Данило Чучковић…
вође устанка 1875-1878
Крајем 1876. године устаничка територија у Босанској Крајини ишла је линијомк Шатор – Роре – Црни Врх – Клековача – Осјеница – Мартин Брод – личка страна. Од житеља прекајске парохије јуналки се показао Петар Срдић који је погинуо на Кључу замјенивши своју главу са четворицом Турака. Крах јужнобосанског устанка је донио згаришта у сва српска села поменуте области; становништво је избјегло углавном у Далмацију, а нешто мање у Лику.
Православно свештенство је, заправо, у свим националним покретима у Босанској Крајини XIX вијеку имало доминатну улогу. Све српске буне против турске власти предводили су у ствари свештеници: Јанчићева буна 1809, Машићка 1834, Дољанска 1858, као и Босанско-херцеговачки устанак 1875-1878.
Српска православна црква у Босанској Крајини је допринијела стицању огромне националне енергије која је издржала и долазећу аустро-угарску окупацију 1878. и анексију 1908. године.
(Скрећени текст преузет из монографије „Прекаја – парохија у Босанској Крајини (1878-2008), Радована Пилиповића, Бања Лука – Босански Петровац, стр 15-24)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
2 коментара