Илија Ивановић – свједок јасеновачког пакла

Мира Лолић-Моћевић је 17.09.на свом фб профилу подијлила интервју са свједоком ужаса у Јасеновцу, Илијом Ивановићем.

На вијест о одласку Илије Ивановића,

„Синоћ се у Градишци упокојио Илија Ивановић, један од ријетких преживјелих логораша учесника пробоја јасеновачког конецнтрационог логора .Одлази тихо како је и живио, у Градишци ,граду у који се вратио деведестих из Зенице у којој није могао остати…снимила сам његову сестру Кову и њега:

„СВЈЕДОК ЈАСЕНОВАЧКОГ ПАКЛА“

Илија Ивановић, Ковиљкин брат, написао је књигу “Свједок јасеновачког пакла”, добила сам књигу на поклон,
а Илија се извинуо што не може да напише посвету јер му је вид ослабио. Болешљив, под притиском тешких година,
испричао нам је како је у овом, задњем рату морао избјећи из Зенице у којој је завршио радни вијек као просветни
радник и да је, када год би могао, ишао у Јасеновац да се поклони јасеновачким мученицима. Вратио се у своју
Крајину и у топле дане увијек је у родим Подградцима: „За вријеме старе Југославије ишао сам у основну
школу у Горњим Подградцима и завршио четири разреда основне школе. Било нас је седморо дјеце, два брата и пет
сестара. Данас су ми још двије сестре живе. Обадвије су у Канади сада, ја сам ту.

Живјели смо у нашој кући до 1942., када се дигао
устанак и настао хаос, и онда је дошло, као што знате, до
офанзиве на Козари и то је био велики пораз, да не причам.
Знате, народ је био неписмен, нас су као овце послије
гонили у логор, то је страшно шта се догађало и како су
невини страдали.

У јесен 1941. године, након страдања у околним
селима Брду Милошеву, Совјаку и Јабланици, сјећам да сам
као дијете трчао горе у Подградце да видим партизане,
имали су шубаре, тробојницу српску на шубари, изнад тога
петокраку.

Када је дошло до офанзиве 1942. године, онда је
настао хаос, бацали су летке оним двокрилцима, авионима,
наводно да их је било око три и по хиљаде, они су
покушали да се пробију и пробили се, ко је успио проћи у
том пробоју тај није ишао у логор.

У том пробоју је моја сестра једна прошла, тако да
није била у логору. Моје су три сестре и отац били у
партизанима. Отац је у Козари у некаквом млину и он је ту
мљео жито, али је дошао кући, ја се сјећам, имао је пиштољ
и бајонету, и имао неке војничке хлаче на себи. Пошто је
пробој отишао, више се није могло никуд, људу су лутали
около који су остали у обручу, куд су год покушавали нису
могли изаћи. Онда су масовно усташе бацале летке да се
истакну бијеле заставе, да се предају.

Искрено говорећи, народ је био необавијештен,
неук и није знао шта се догађа, док су усташе и тадашња
хрватска власт Независне државе Хрватске имали потпуно
разрађен план. Они су тако стручно, и то ја сад схватам, и
схватио сам раније, тако су нас водили и варали, обећавали,
треба само да се склонимо одатле са најнужнијим стварима
док прођу борбе, па ћемо се вратити. И то је била тешка
превара. Ко је имао кола, коње, волове, најнужније ствари,
покупио је дјецу и кренуо. Наређење је било да се креће
према Градишци, са најнужнијим стварима, да се извјесно
вријеме удаљимо одатле, јер ту ће се, наводно, водити
борбе. А са киме да се воде борбе када су се партизани већ
пробили према Грмечу?

И сада, пазите. Наређење је сви да крену. И мој
отац, имали смо ми неке волиће, привезали краву за кола,
потрпали ствари, најнужније, и кренули према Градишци.
Једну ноћ смо ноћили у Требовљанима, до тада су се
појављивали домобрани. Када смо дошли на 15-и
километар, ту су биле усташе и ту су одмах почели да
одвајају мушкарце. Ја се сјећам, један мој комшија, неки
Панић Тривун, био је старији човјек, негдје као и мој отац,
он је прије тога радио нешто у шуми, пао, сјекао и ударило
га дрво и пребило му ногу. Њега су одмах одвојили, кажу
партизан рањен. Ко је год имао било шта, да је био
повријеђен, сматрали су га партизаном и одвојили. Онда су
нас одатле гонили за Градишку. У Градишци, на мост и на
Саву и у Казнено-поправни дом. У КП дому, сјећам се,
отворена врата, и стоје усташе и све људе и младиће,
старије мало него што сам ја, негдје од 15, 16 година, па
даље, све мушкарце скрећу у казнионицу.

А нас прогоне горе, селом Уштица. Још увијек се
народ надао да ће се вратити кући. Ишли смо лијевом
обалом Саве кроз оне шуме горе, преко Струга до Јабланца,
Млаке и даље. У Јабланцу смо неколико ноћи ноћили у
шуми. И тамо сам први пут видио усташку црну легију, сви
су били у црном, црну униформу имали и ту је било
разноразних сцена од стране тих усташа, бирали су љепше
дјевојке, знате, одводили и враћали. Сјећам се једне наше
комшинице, нико од те породице није остао жив, да су је
одвели једно вече када смо ноћили у тој шуми од Старе
Градишке према Јабланцу. Неколико ноћи задржали је а
кад се вратила сва уплакана, не знам, сукња, шта је било,
подерана. Њена мајка Коса, удара се руком у прса, јауче,
ови је смирују. Знате, било је свашта.

Село Јабланац је на лијевој обали Саве преко пута
Орахове. То је село пусто било. Ту смо сазнали касније да
је то било православно српско насеље и ту није било никог
од мјештана. Неке су породице смјестили у те напуштене
куће. Нисмо ми знали шта је са тим народом било. Знам,
сјећам се, да су причали да су неки који су имали срећу да
се смјесте под кров, јер је нас било јако много, да су
видјели крваве зидове, знате. Дакле, ту се неки злочин
догодио, народа нема. Пошто је нас било јако много, још
увијек је ту било кола са воловима и кравама. И ту смо били
15 или 20 дана, ја не знам колико, на тој пољани. Онда је
понестало хране па су људи клали стоку. Онда су усташе
долазиле и узимале себи меса колико им треба. Онда је
нестало брашна, неко је имао кукуруза, па су људи сјекли
дрво, копали као мала корита и одозго дрво и туцали
кукуруз да би могли направити буњгур. Знате ли шта је
буњгур? То је кукурузна крупа. Када се скува на води и
онда се дода, у селу се дода млијеко, кајмак и остало, па је
то јако укусно, ал милјека нисмо имали.

Онда су дошле и неке медицинске сестре у бијелој
униформи, часне сестре, шта ја знам ко, нисам тада ни
разумио, и одузимали су малу дјецу до 10 година. Гледам,
стављали им око врата картице са основним подацима и
причали им приче, лијепе приче, знате, да ће они бити
збринути, систематски сукупили дјецу и једног дана нас
дјечаке, моје годиште, можда неки старији, неки млађи,
узраста од 12 до 15 година, и покупили нас. Ја сам био са
још једном групом на Сави, ишли, купали се. Када смо се
вратили, нас су покупили, тамо код те куће гдје су биле
усташе, рекли су нам да ћемо ићи на занат. И тако нас је из
Јабланца потјерало, те дјечаке мог узраста, према Млаки.
У Млаки је исто било јако много народа.

Горе су прикључили друге, да је нас дотјерано негдје око 350
дјечака тог узраста. Ја се сјећам ,када су нас дотјерали, да
нас је било толико. Обећавали куле у ваздуху, само можда
5, 6 усташа нас је гонило кроз оне шуме, ми смо ишли као
овце, нико није знао куда, не знаш ништа… Увели су нас у
Јасеновац.

Знате шта, Јасеновац је посебна прича. Ја сам то
толико пута причао, ја не знам шта да вам кажем, а да
нисам већ рекао и написао. Нас су, мене, сада човјека од 86
година, а и раније, чуди једна ствар, како је могуће да
човјек који се зове човјеком, који има спољашњи облик
човјека, којега називају да је човјек, како је могуће да
човјек постане таква звијер, да уништава своју врсту.
Вама је познато у природи да већина животињског
свијета неће своју врсту уништавати. Има неких изузетака.
Али оно што су они радили и ти злочинци, ја се не чудим
појединачним злочинцима, то су умови поремећени, али
знате у чему је велико зло било те несретне Независне
државе Хрватске. Зло је било у томе што су они написали
законе и прописе на државном нивоу, избацили су из закона
буквално речено, Србе, Жидове и Цигане. Ти су људи били
одбачени, њих је могао свако убити, када хоће и како хоће,
то није био гријех, ту ко је што више убијао, могао је само
добити одликовање. Значи није злочин појединца, него то
је био злочин тадашње државе, они су то одредили. Па
само сазнање да су, рецимо, Јасеновац одредили да тамо
може да се пошаље неограничен број заточеника, односно
народа. Ако си био Србин, Жидов или Циганин ниси имао
никакве шансе. Знате како се могло опстати у Јасеновцу –
Србин, Жидов или Циганин, ако је био мајстор неки, ако
им је био потребан. И оно што причају, кажу Јасеновац
логор смрти, док у Хрватској кажу Јасеновац – радни логор.
Ја увијек кажем, истина је да је Јасеновац логор смрти. Али
Јасеновац је имао језгро своје, у којем су они направили
радне логоре за своје потребе.

Па знате ви, 1942. године, када су нас дотјерали,
логор је био ограђен бодљикавом жицом,. 1945. године када
сам бјежао, био је читав логор у високом зиду, озидан, то
су озидали логораши. То, рецимо, усташе и садашње
власти, не кажем НДХ, Републике Хрватске, кажу да је био
радни логор. Јесте, био је унутра радни, али је био логор
смрти за све, то је страшно. Онда, храна је била, рецимо,
добијало се 10 дека хљеба на дан, на једног логораша.
Једно вријеме нисмо ни то добијали, ми када смо дошли.
Ја сам ушао са 300, 350 дјечака. Након три до
четири дана, нас су одвојили, све који су имали четири
разреда основне школе, а који нису, одвојили на другу
страну. И од нас, четири разреда који смо имали, нас су
распоредили по радионицама. Била је тамо ланчара, гдје су
се производили ланци, па онда циглана, пилана, столарија,
обртна група.

И онда су распоређивали. Мене су одредили за
брицу. И имао сам срећу да сам читаво вријеме био под
кровом. Био је тамо неки Босанац Милан из Грубишиног
Поља, од Дарувара, брицо.

Онда су њега некуд отјерали, нестао је, па је послије
био Жидов, Алтарац Мориц и данас му знам загребачку
адресу. Више пута је понављао, имао је бријачницу у
Загребу у Паромлинској улици број 70. Спомињао је сина
и имао је једног брата у логору, ту су га једном нашли,
убијен, заклан на цести, негдје 1944.

Мени је мајстор дао бритву, ја сам мазао људе и
након једно пола године почео ми давати, па сам и ја
покушавао да бријем, једном приликом једног логораша
сам посјекао. Али до краја, научио сам и шишати. Једном
приликом сам, недјеља је била, мајстор некуда отишао,
недјељом нисмо радили. И дође усташа. Мали, гдје је
мајстор? Не знам. Хајде ти мене обриј. Да ја њега бријем.
А ја не смијем, несигуран, реко’, ја не знам. Хајде ти
полако. Био неки тактичан, било му стало да се обрије, он
мене бодри, хајде ти полако, не бој се ти ништа. Види он
да ми дрхте руке. Ја не знам, ја сам успио некако обријати,
шта ћу ако га мало порежем. Срећом завршило се добро.“
Питала сам Илију да ли им је долазио Међународни
комитет Црвеног крста:

„У два наврата су долазили. И једном, сјећам се
добро, нама је било наређено прије него што ће доћи да
чистимо логор. Чак су ишли до те мјере да су организовали
доле на пољани фудбалско игралиште, и ту су одабрали
неке логораше који су фришко дошли у Јасеновац па су
могли играти, да би приказали како је то, усташе и
логораши играју ногомет. Тог дана су давали бољу храну.
Сјећам се, добио сам у конзерви комадић коњетине, мало
га скухали.

А ово да вам кажем. Сви смо, на дан- два прије,
добили траке и на тракама број некакав, ја се више не
сјећам који је број био, велики, можда четвороцифрени
број, и морали смо имати те траке. И наређење је било, шта
год да питају, да само одговор дајемо, ја сам заточеник број
тај. Не смијеш рећи име и презиме, него само кажеш ја сам
заточеник и тај број.

И дошли неки у цивилу. Пићили Хинко је био тада
заповједник логора,и са њим су дошле још неке усташе. Ти
цивили се обраћају мени, мали како се ти зовеш. А тај
Пићили издао наређење, не смијеш рећи име и презиме,
само број, под пријетњом смрћу. И ја одговарам, ја сам
заточеник тај и тај број. Они опет, упорно питају, јер ја сам
био балавац и њима ваљда био интересантан, да виде шта
ћу ја, шта сам ја ту, те одакле си мали, ја само одговарам,
увијек само вичем заточеник. И Пићили ће мени говори
слободно. Нисам проговорио. Јер он мени каже говори,
одговарај, ја нисам. Јер је прије тога он наредио ко
проговори биће стријељан. Они су једно вријеме
покушавали и на крају одустали.

Знате шта, тамо су нас највише малтретирали
појединци и усташе оне около. И знате ко је најгори био?
Најгори су били, била је тамо једна барака у коју су
затварали усташе који нешто погријеше. И те су усташе
кажњене, имали су само усташку капу, они нису ништа
радили, него када ко изађе онда туку нас. Ми смо од њих
бјежали као ђаво од крста, јер су били гори од оних около.
И знате ко је још? Било је подмлатка усташког, дјечаци мог
узраста, па чак и млађи, комплет обучени у усташке
униформе, и они су знали ходати по логору и једноставно
тући, ниси се смио супротставити. Могу тући човјека
одраслог, али не смијеш га пипнути. И ти су малтретирали.
Онда су нас поједине усташе тамо, који су били
надзорници унутар логора малтретирали. Нас је практично
тамо могао свако убити да нико ништа не одговара, знате.
Ја сам лично у Јасеновцу видио Љубу Милоша, фра
Филиповића Мајсторовића, Алагу, Драгана Бонзу, Макса
Лубурића, Динка Шакића, што је суђен у Загребу. Он је
био.

Сјећам се Љубе Милоша, имао је дугачку косу, свију
сам их познавао добро. Јер ја сам из бријачнице ишао да
доносим воду са пумпе испред заповједништва, свако –
дневно по два, три пута, па сам их јако често виђао, то није
било удаљено, можда стотињак метара свега.

Тај Алага, поред тога што је био велики злочинац,
био је надзорник над столаријом, знају ови тамо у Градини
и Јасеновцу његово име и презиме, ја само знам под
именом Алага. Тај је стално имао корбач некакав у руци и
тукао. Наиђе, удара људе као стоку. А Пићили када изађе
из тога заповједништва, онда по логору се чује у року од
60 секунди, читав логор је већ обавјештен, једна једина
ријеч се преносила, Пићили, и свако бјежи на радно мјесто.
Знате шта је тај Пићили имао обичај? Уз њега иде
пратња, двојица, тројица усташа, и он, не да није ходао
нормално, он је знао чак и трчати, и ако нађе неког
логораша, рецимо тамо су, гдје сам ја био, тамо је била
циглана, па се производила та цигла од које су послије
направили зид.

Ако је човјек отишао у WC, а педесет до сто метара
био је неки пољски WC, мало заклоњено даскама, и ако
нађе човјека да иде рецимо из WC-а, он њега заустави, гдје
ти радиш, ако је одговорио рецимо: ја радим на циглани,
пар ријечи,он би му одговарао: ти треба да будеш на свом
радном мјесту, иди на своје радно мјесто, и кад овај крене
на радно мјесто, он вади пиштољ и у потиљак, испали
метак, убије га и оде даље. И ја сам се са тим Пићилијем
сударио. Зашто је он мене оставио у животу, ја не знам. У
оним шупама, под кровом, гдје се сушио цријеп, па онда
пекао, и тамо је радио неки партизан из Славоније кога су
често затварали у самицу, па га онда мало пусте, и тако. И
ја када сам могао у слободном времену, одем њему у ту
шупу, он је волио да са мном разговара, а ја једном био са
њим, он чека кад дође вагончић, онда он вади и слаже на
оне рафе цријеп. Кад једном, вагончић гура, грми отуда, и
повикао Пићили, овај наставио истоварати, а ја трчи, да
идем у радиону да ме не затекне ту. И како сам ја трчао, та
пруга је ишла кроз средину те шупе, нисам ја видио десно
ни лијево, а доле била је једна велика лимена плоча, као
округла, на то се натјера вагончић и окрене за 90 степени,
и ја сам одозго трчао и дошао на 10 метара до те радионе.
Ја трчао одозго, Пићили отуд, и ту на том мјесту се
сударим. И пао ја, и прво што сам видио -чизме,
нагланцане. Погледам -Пићили. И ја се укочио. Он стоји
више мене, и ја сада гледам, када ће узети пиштољ и убити
ме. Каже, дижи се, и ја устанем. Гдје ти радиш? Кажем
овдје, у овој бријачници. Ако ти имаш соли у глави, имам
и ја бибера, иди на своје радно мјесто.

Ја сам имао 10-ак метара одатле да зађем за ћошак
и сад требам прећи тих 10 метара и ја очекујем метак у
потиљак. И ја тада, вјерујте, нисам осјећао тло под ногама.
Као да сам ишао кроз ваздух, па је тих 10 метара било дуже
него 10 километара. Када сам зашао за ћошак, чуо сам, оде
корак, отишао. Дакле опростио ми је, ја зашао за ћошак, на
врата у радиону, а ту била пола браварска радиона, а пола бријачница, и ја како сам
на врата ушао, тако сам пао. Био тамо неки Жидов, Херман
Штајн и један од Дарувара Хрват, Стјепан Млинарић и тај
Жидов Алтарац Мориц и они мени дали воде и мало сам
се повратио. Знате шта су урадили?

Када догоне људе у логор, догонили су пјешке, као
што су нас са Козаре, и тамо по Славонији, Срему, и шта ја
знам одакле, од Сарајева, из читаве тадашње НДХ, а она је
била до Земуна скроз, догонили су у тим колима, вагонима,
и ту у Јасеновцу истоварали и гонили одмах цестом на ту
скелу, којом су превозили логораше у Градину. Ту су
одвајали људе који су способни за рад и млађе. А све оно
старије, млађе, жене, дјеца, који нису за рад, возили у
Градину, послије сам сазнао од логораша, јер су логораши
били гробари тамо, логораши су копали тамо јаме гдје се
сахрањивало, па је то ипак процурило, сазнало се. Тако су
одвајали само способне, које су могли искористити за неке
физичке радове, и могао је дуго остати у логору ко је имао
добар занат, ко је био добар стручњак, да им је требао и ако
није био Србин, ако је био Србин морао је бити велики
стручњак, исто тако Жидов и Циганин. Било је доста
Хрвата тамо, кажем. Они су кажњени били и њима је
одређено годину дана, 6 мјесеци, 3 године како коме. Тако
да је тамо било више мајстора Хрвата и добрих мајстора
Жидова и Срба, а ово је све било за одстрел.

Ја сам, рецимо, обзиром да сам ја, као што рекох био
у бријачници, па сам ишао по воду пред заповједништво
усташко, тамо је била њихова менза и остало, ја сам на
пумпу одлазио, носио воду, тако сам ја много шта видио.
Знате, иза тога је позади била жица, цеста, капија и видио
сам кад прогоне транспорте, мало који дан је у логору био
да нисам видио да читави транспорти иду на скелу, компу,
чекају и прегоне у Градину.

Е дуго времена је прошло док ја од старијих
логораша нисам сазнао да се ту догађа свашта. Једноставно
су их гонили, шкартирали, оно што сам вам рекао, што
њима треба, одвоје, оно што не, тјерају тамо. Градина је
била, то знате, масовна гробница. Рецимо, 1944. године
појавио се мој ујак, Нинковић Драгоје. Ја знам, он се тамо
појавио, мени се јавио, био је свега можда 10-ак дана. Пита
ме, каже, Мару и дјецу претјерали тамо, на компу. Ја сам
већ знао шта је, куда су их отјерали, нисам му могао рећи,
а знао сам да више нису међу живима.“

Застајкивао је Илија током говора у неколико
наврата. Нама је било тешко слушати а само, чини ми се,
Бог зна како је њему било поново кроз то пролазити. Прије
но што ће са нама подјелити сјећање на пробој
“јасеновачког пакла смрти” сјетио се 9.септембра 1943.
године:

-„Истјерали су читав логор. Капитулирала је
Италија, ако ме добро више памћење служи, и ја сам био
заједно са осталим логорашима. Они су дигли читав логор
у некакве лађе и уз Уну и ишли смо на брање кукуруза,
пошто су они обрађивали сву ту земљу за логор, за своје
потребе.И замислите какве ироније! Партизани са Козаре
организују брање кукуруза ноћу, а нас усташе гоне у дану.
И ми дођемо, сјећам се добро. Дотјерају нас на њиву, кад
оно нема кукуруза: -У мајку им лоповску, обрали ноћас!“
то је било скроз цестом, Градишка, Дубица, Драксенић, и
овамо скроз до Међеђе. И знате шта, када сам дошао 1945.
кући и причао о томе да сам брао кукуруз, моје двије сестре
ми испричају како су по ноћи, у организацији партизана,
долазиле и брале кукуруз по тим њивама, а нас усташе ту
гонили по дану, на исти терен. Шта да вам причам.
А пробој логора је посебна прича. Знате шта, можда
су старији логораши нешто више знали. Ја сам знао да је
било логораша из Срема, из Славоније, који су добијали
пакете и велики хљеб. Разрежу хљеб и нађу унутра писмо,
још у тијесто су ту стављали и тако су нешто сазнавали.
Послије, ваљда су усташе то откриле, нико није
добио пакет, ако је добио, био је и хљеб пререзан,
провјеравало се има ли шта. Онда се сазнало од
новоприспјелих, који дођу, понешто.

Што се тиче пробоја, искрено говорећи, ја нисам знао за
то. Организатор пробоја био је неки студент из Сиња, Анте
Бакутић. Ја сам га лично познавао, био је одмах до мене
радиона, био у хемијској радиони, и био Миле Ристић, горе
негдје од Турјака, неки Јагодић из Срема.Тај Миле Ристић
остао је жив у пробоју, остао је и Јагодић, а Анте Бакотић
је погинуо, он је био један од главних организатора.
Женски логор био је одвојен од мушког логора и оне
су биле у једној великој згради која је имала приземље,
спрат и поткровље. Била као једна велика школа. Па знате,
када нас је хиљаду ту било затворено, знате колико је била
велика.

Била су двоја врата, ја сам и раније долазио ту са
брицом, бријали усташку сатнију, а 21. априла 1945. су нас,
све из тог логора, циглане, ланчаре, пилане и тамо оног
центра гдје смо били, покупили. Само неко ко је имао
времена узео неко ћебе или нешто тако, престали нам
давати храну и затворили нас у ту зграду, а истовремено
гоне жене, њих једно шест, седам стотина, не знам колико
их је било посљедњих, њих су гонили на компу и у
Градину. Ни једна жена која је дочекала 21. април у
Јасеновцу, на моје знање, није остала жива. Они су њих
претјерали и 21. навече и тамо их ликвидирали. Нормално
и ми смо знали, чим их гоне, тамо шта се дешава .
У зору 22., пошто је то било одвојено доље према
Кошутарици, истјерали нас одозго, негдје у току ноћи, пред
зору, ми смо били затворени у тој згради, кажу да нас је
било нешто око хиљаду и сто посљедњих ту. Негдје пред
зору, чујемо експлозив, грмљавину. Иако је то било унутар
логора, била су двојица, тројица усташа који су на вратима
чували стражу. Ја сам лично видио кроз прозор, јер тај наш
логор, гдје смо били, то су усташе у току ноћи, 21. на 22.
све минирали и запалили. Запалили су све бараке,
минирали, нигдје камен на камену, што се каже, није остао.
И ми смо ваљда били предвиђени да нас ликвидирају у
току дана, 22-ог, то је била недјеља и негдје око, не знам
колико је то могло бити сати, пријеподне је то било, можда
негдје 9 сати, видио сам једну групу људи у тој већој
просторији. А ја, као дјечак, запамтио сам кроз читаво
вријеме логора, био сам гладан. Ја сам тада мислио да не
постоји нико на кугли земаљској ко има довољно хране да
се наједе. Знате шта, када изгладни човјек дан, два, три, пет,
десет, мјесец дана то није ништа, али када гладујеш
годинама, па када изгладни свака ћелија у теби, ма то је
страшан осјећај. Ништа друго не мислиш, само су ти се очи
избечиле ако видиш гдје би дошао до нечега. То је страшно.
И ја сам као дјечак знао да, гдје се год скупи нека група
људи, ту је обично неко добио пакет. Жидови су добијали
из Црвеног крста из Швајцарске, па када добију, онда тај
један јадник који нешто има, ако једе, онда њих колико год
може дође около, скупи се, гледа не би ли добио неку
мрвицу.И ја видим групу људи и мислио сам нешто се једе
и ја се прогурам. Кад тамо тај Миле Ристић, Анте Бакутић,
Јагодић неки, и још неколико њих које сам познавао, нешто
договарају.

А пошто је тај Анте Бакутић мене знао, сваки дан
смо били заједно, он мене помилова по глави и каже, мене
звали тамо сином сви, сине, ајде, не једе се овдје ништа,
али каже, за нама. Ја сам изашао, само сам запамтио да је
рекао „за нама“.

Није прошло 10-ак минута, настаде граја, била
овако дупла врата, ходник шири, ја тамо на врата, кад 50-
ак њих и више логораша, међу њима тај Миле Ристић, Анте
Бакутић, Јагодић и био неки Далпут Антун он је
поријеклом Италијан, он је остао жив. Касније је умро, и
сјећам се добро, неколико њих држи циглу у рукама и
однекуд мала сјекирица, да ли је то нађено негдје на тавану,
заборавили или шта, и то се сјећам ко данас вичу: „Ура,
напријед другови, слобода или смрт!“.

Пред вратима је био усташа, врата попуцаше, чуо
се пуцањ, па више њих, отвори се ватра на све стране,
около зид, сваких 50 метара бункер. Отворише ватру, а
логораши, искакали су и на прозор, и на врата, и свукуда,
пљушти оно стакло од метака. Био је ту мајстор, тај Жидов,
Алтарац Мориц из Загреба, ја њему дотрчим, ови који су
провалили већ према капији иду, није се имало куда неко
према капији. Зид је био висок 4 метра и сваких 50 метара
био је бункер, и туку са свих страна, зид се није имао чим
савладати, него се морало директно на капију.
Већ од саме зграде па до капије, када сам ја трчао,
било је логораша мртвих, рањених, леже, морао сам
прескакати преко њих. Гвоздену капију су логораши
провалили, а усташе су одозго ручне бомбе бацали. И ту је
било рањених. Ја сам преко тих погинулих прескакао и
трчао. Моје незнање било чега о војној тактици је можда
спасило мој живот.

Сви су логораши који су изашли на капију трчали у
заклон према Сави, насип висок, да их ови други са бункера
не могу тући. Други су трчали по ливади, по чистини, а по
цести која је била узвишена, као насип, мало ко. Ја
погледам, ако пођем тамо према Сави да трчим, доље
гужва. У Сави глава до главе, ускочили у Саву, тамо је јако
много утопљених, сигурно оних који нису ни рањени, али
вјероватно су се рањени хватали за оне који могу пливати
и страдали. И ја када сам видио гужву, ја сам знао пливати,
ја сам могао препливати, али се нисам усудио доле да
ускочим. Онда сам кренуо посред цесте.

Мене су они из бункера могли тући од пете до главе,
јер ја сам ишао као по крову куће, то је било узвишено,
вјероватно ме то и спасило, мене као појединачни циљ није
им се исплатило гађати, они су тукли тамо гдје је група, све
су то стицаји околности и шта знам, како бих то рекао.
Трчао сам доље према Кошутарици. Страшну грешку су
направили властодршци послије Другог свјетског рата, да
не кажем комунисти. Ја не знам што нису оставили бар дио
логора да буде аутентичан. Ја сам био тамо 3 године, ја се
не могу снаћи. Ја као преживјели логораш, мене још нико
није консултовао, не знам да ли су неке друге, било је још
тих људи, сада их је већина помрла, да су ови који су
радили у Градини нешто писали, не писали, него који су
правили пројекат, ја не знам јесу ли консултовали икога од
логораша. Знате шта, оно је велика српска срамота. „
Након што је мало одахнуо, а у неколико наврата
мислио је и одустати, говорећи да је то већ толико пута
говорио, ипак је наставио:

„Знате шта, често пута се сјетим, оне, ако ви знате,
одавно је то било, имao сам 30-так година, када се
догодила она експлозија авиона над Чехословачком или
гдје тамо, када је Весна стјуардеса преживјела у репу
авиона пад са 10 хиљада метара. Ја се често сјетим тога и
пазите, и када неко каже када ја нешто причам, па посумња,
да ја можда измишљам, уљепшавам или говорим горе него
што јесте, ја се сјетим тога. Догађај је невјероватан. И са
мном су се догађале невјероватне ствари. Та Весна је
остала у репу авиона, пала са 10 хиљада метара и остала
жива.

Ја сам тада преко пољане бјежао, бјежао у шуму, и
одједном, испред мене 15-ак, 20 логораша. Трчали смо
једно вријеме. Киша је тог дана падала, велики пљусак је
био, и када смо зашли дубље у шуму, онда је један од
логораша повикао, станите људи, станите да видимо куда
ћемо. И то се добро сјећам, ја сам, нормално, стао, и ми у
групи, можда нас је 20-ак било, сви ми чујемо пуцање у
Јасеновцу. Једни показују, оно један правац, други неки
други, сви правци су заступљени куда треба бјежати, само
нико не показује назад у Јасеновац. И једном један повика
„идемо“ и ми кренусмо. Натрчашмо на неки пропланак у
шуми, а то је била спољна одбрана Јасеновца, шта ја знам
на колико километара даље, у шуми су имали бункер.
Отвори се паљба по нама. Ви кажете да ја имам добро
сјећање. Колико пута сам ја већ причао и гдје све не, не може
се то заборавити. И знате шта, тај млађи човјек, младић,
трчи, али ја видим, повећава се растојање између мене и
њега.

Значи јачи је од мене, може боље трчати, а ја 24 сата
ништа јео нисам, претходни дан нам нису дали доручак, и
трчи, он испред мене, ја за њим, повећава се разлика
између нас 50, 100 метара. Преко неке ливаде зађе, наиђе
он на Струг, рјечицу, видим ја он прегази, ја већ мокар био
од кише и од свега, ја зађем, запливам, пређем и изађем,
шума, он у шуму, ја тамо, нема њега. И ја остао сам.
Ја само праволинијски кренем трчати. Трчим даље
и надам се да ћу наићи на обалу Саве, знам пливати и тада
сам наивно мислио ако само препливам на босанску
страну, готово је све, тамо малтене партизани чекају.
Међутим, ја сам, у оној киши, изгубио оријентацију,
и мјесто да окренем према Сави и Просари, овамо Козари,
ја сам отишао према Псуњу у Хрватску.

И након дугог трчања, изашао сам на неке ливаде,
мокар потпуно и од кише и од тога што сам препливао
Струг, дрхтим, вјероватно и од страха и од зиме и тамо сам
нашао, сељаци кажу када остане остатак сијена, то зову
подина, оно сељаци косили сијено, одвукли, оно доле биле
гране неке и мало оне, и ја чапркај по оном има ли шта
суво, нема, све мокро, блато, не вриједи. Још увијек ја
мислим да ћу наићи на Саву. Када ја видим воз и то онај
државни, велики воз.

Онда је било јасно, моје скромно знање тадашње из
географије, мени је било јасно да је то тамо, да то није ни
Козара ни Просара, него да је то Псуњ.
Али ја сам се бојао да ће усташе за мном, нисам ја
знао шта се догађа, да они немају времена. Ја сам се бојао,
сада ће усташе опколити сву ову шуму, од Градишке до
Јасеновца, претраживати и ваља мени побјећи, или преко
Саве, или у Псуњ.

И видим, воз пролази, чистина, видим, далеко горе,
један бункер и доље. На себи никаквих ознака нисам имао,
ништа, имао сам само у џепу слику мајке, коју ми је
послала једном у пакету. Ту сам слику држао у џепу, једино
то сам имао, друго ништа.

И ја ријешим, доље један бункер, горе други и село.
Рекох, мислиће неки дјечак из села, и ја ухватим средину,
између та два бункера неки поток има, мало с једне стране
заклоњен, с друге није, и ја полако.

Сада требам прећи пругу и отићи горе у село. И
вјерујете ли, ја прелазим, излазим на пругу, на прузи
некакав вагон тамо, стаза води крај тог, ја ту, кад неко за
руку. Ја погледам, домобран.

Чека онде, био ваљда задужен ту да дежура, када је
видио мене да идем отуда, одакле не смијем доћи, он се
сакрио, сачекао, туп, ухвати ме за руку ко клијештима.
Слушајте, када сам дошао кући 1945. имао сам 45
килограма, а 16 година. Ја се од њега отети не могу. Прво
што погледам, кад домобран: -Откуд ти мали идеш? Реко’,
ја бјежим од партизана. Ти си прешао минска поља. Па ја
не знам. Знате шта, све је било испред пруге минирано, ја
сам прешао, нигдје ништа закачио нисам, оно кад кажу да
постоји нека судбина, да останеш, остајеш у немогућем.
И он ме ухвати, како се ти зовеш, а био са мном
један другар из основне школе, звао се Стипе Франић. Реко
ја се зовем Стипе Франић.Одакле си. Из Дубрава од
Босанске Градишке. Ја се сјетио Дубрава, а ту сам
погријешио.

Дубраве су изразито муслиманско мјесто. Да сам
рекао Чатрње или тамо неко, али ето, рекао сам му име оца
и матере све измишљао. Он мене држи за руку и доведе у
бункер код усташа. Каже ево овај мали избио тамо на пругу,
прешао минска поља, каже да је побјегао од партизана. Они
картају, а у бункеру топло, ложе ватру, читав дан киша
падала и ја сам већ негдје, можда, колико је било, ако је
негдје око 9, или 10 извршена провала, ја не знам, ја сам
прије ручка усташког био са њима у бункеру. Они картају
и не обраћају много пажње на мене. Мене мало пропиташе,
јесам ли гладан и рекао сам да јесам и питају ме:
„ Јесу ли ти партизани дали шта јести“. Реко сам да
нису. Сада ћеш видјети каже како ће тебе усташе да
нахране. Скидај мали све. И они су мене спасили не
знајући ко сам. Све сам ја скинуо, остао само у гаћама.
Хтјели су ми да скину и гаће да се суше на оном шпорету
, али мене срамота било, ја нисам дао, сушило се на мени.
Осушио се ту, каже онај усташа кувару, дај му нешто да
једе и рече да је остало од доручка мармелада и каве, бијеле
каве.

Јадна мајко, ја три године нити сам видио
мармеладу ни бијелу каву, ништа. Он мени донесе пуну
војничку порцију каве, комад хљеба и мармеладе. Ја се
наједем и сједим. Они поредали ону моју робу, тамо зидани
неки шпорет, гдје су и кували.

Е, каже, хоћеш ти Стипе бити усташа. Реко’, не знам
ја. Кад један други, ма гдје ће ти он, не може он видиш да
у њему нема 20 кила, не може он. Па ја би волио да ви мене
оставите негдје код сељака, ја би могао чувати стоку или
нешто.Тако ћемо ми и урадити. Ту сам се ја осушио се,
најео. Добише и ручак, дадоше и мени, ја се сасвим
освјежио. И сада ја смишљам како ћу побјећи од њих, да
ми је само од њих се раставити, па сам петљао да требам
ко фол у WC. Онај један рече, изведи га тамо. Овај пође са
мном без пушке. Када онај виче, куда ћеш без пушке.Онда
ту прођоше Нијемци, са возом и двије локомотиве, вуку
двије локомотиве, више вагона, пун Нијемаца, на задњем
вагону прикачена огромна кука у облику српа, а пошто су
прагови пруге сви дрвени, тако све и један шлипер трга и
пруга иза њих остаје неспособна. То су све потргали,
прођоше и бацају летке усташама. Знате шта, да сам тада
сачувао летак тај, данас би то била огромна вриједност. Не
знам, можда негдје има, али сам ја одлично памтио, јер сам
тада био у тим годинама када сам све памтио, сјећам се
како они бацају летке усташама. И они узимају те летке и
читају. Добро се сјећам, сада ћу парафразирати, каже горе
„браћо усташе, браћо Хрвати, ми привремено губимо рат,
увлачите се у власт, у све поре у ово, у оно, у том смислу,
подривајте, наша ће бити коначна побједа, доћи ћемо“.
Е сад ми реците, шта бисте ви закључили, ништа
друго него дошли. Жалосно, ја бар тако мислим, ја бих
волио да гријешим, али мене то прогања. И онда су одатле,
када су они прошли, они добију наређење да одлазе, немај
шта више чувати, пругу не треба чувати. Ту је било село
Пакленица, они су ишли према истоку даље, у Горњим
Рајићимаимају своју команду, и они су мени обећали да ће
ме оставити код сељака. И ја сам са њима ишао, задужили
су једног усташу да иде са мном. Када сам ја изашао на
цесту, када сам видио, то је био мравињак на цести, све
бјежи према Загребу, војска, од усташа, домобрана, чак сам
видио и неколико четника, породице, кола, коњи, крчи, не
може се ићи цестом. А ми на супротну страну, Горње
Рајиће. Гдје смо год успут стали, а гдје год видим сељака у
кући, она ушорена села, ја усташи, хајде питај га да ме
прими, да му ја будем чобан можда. Мени је циљ само од
њих се одвојити. Кога год пита, свако се хвата за главу, не
треба, не треба. Боже мој, на неколико мјеста, нико ме неће.
Доживио сам и бомбардовање. Наиђоше партизан –
ски авиони, почеше тући, ја и тај усташа легнемо заједно у
неки јарак.

И онда смо дошли у Горње Рајиће већ у сутон, они
ме предали неком њиховом официру, он ме мало батеријом
пропита, каже, што сте га довели овамо, водите га код тог
старог Павла и тамо реците да сам ја рекао да га смјести
под кров. Тако сам ја дошао у ту породицу, под туђим
именом и презименом. Ја сам тамо био од недјеље до
суботе, скоро 6 дана под туђим именом и презименом.
И сутрадан ујутру, нема усташа, оних који су ме
довели. Нема ни једног усташе. Само Нијемци, Принц
Еуген дивизија, и смјестили команду у собу код овог
човјека, говоре српско-хрватски потпуно, то, вјероватно,
наши. Нијемац пита шта је мени, кажу они, Стипе побјегао
од партизана, па дошао ту. Вјероватно је тај Нијемац био
љекар, узео од домаћина лавор, нађоше неке старе чарапе,
замотали ме и, сјећам се, неком црном масти замаза ране
на мојим ногама. Њих двоје, баба са једне ноге, он са друге,
и ваде иглом трње. Повадише шта има, намаза са оним,
замота чарапе и ту сам имао срећу.

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.