Аутор: Јасна Драгојевић
Стојан Бијелић је један од поузданијих хроничара тридесетих година прошлог вијека, који је пером записао многе детаље о бањалучкој прошлости. Рођен је 30. августа 1867. године у Крајини, а Бањалуку је врло брзо заволио. Писао је за „Врбаске новине“, у то вријеме званично гласило Врбаске бановине. Бијелић је објављивао и прилоге изван својих серијала „Из бањалучке прошлости“ и „Босанска Крајина у прошлости“.
Он је као наставник обилазио Босну и Херцеговину, а био је наставник или директор махом у трговачким школама у Требињу, затим Бихаћу, Брчком, одакле је премјештен у Ливно, а настанком Краљевине СХС дошао је у Бањалуку. Овдје је био директор Више дјевојачке школе до њеног преименовања у Женску грађанску школу 1925. године, и био директор све до пензије.
Доласком у Бањалуку оженио се други пут, а супруга му је постала Јелена Ивезић. О Стојану Бијелићу, неуморном истраживачу и хроничару, писао је бањалучки новинар Ацо Равлић. Он је, између осталог, о њему написао да је уз поменуте новинске серијале оставио и неколико посебно објављених прилога. Највреднији је због много чега приказ рукописа бригадира аустроугарске посаде Калсера, којег је својевремено добио од Бањалучанина Морица Херцога, који је радио у канцеларији пуковника Милана Чудића, аустроугарског команданта мјеста, а помоћника генерала Калсера. „Бијелић је деценијама сакупљао жива казивања и документе на темељу којих се може вјерно реконструисати не само дио прошлости Бањалуке, већ и утврдити имена значајних догађаја као што је, на примјер, опсада града 1737. године или спречавање крвавих репресалија 1808. године када је убијен бањалучки капетан“, рекао је Славко Подгорелац, хроничар и публициста.
Према причама, капетан Сулејман је изгубио главу због „влахињице“, православке, чију наклоност је на сваки начин желио задобити, па и силом, што га је, на крају, коштало живота. „Сулејманова смрт, иако догађај првога реда, заслужује мање пажње од онога што је услиједило, а то су крваве репресалије према хришћанима, што је спријечено мудрошћу тадашњег бањалучког имама.Његово име је сачувано од заборава, а управо то дугујемо Стојану Бијелићу“, нагласио је Подгорелац.
Опсада бањалучке тврђаве се водила уз подршку артиљерије коју су Аустријанци поставили на тадашњем Влашком, а данас Веселом бријегу. Бијелић је записао сљедеће: „Кад год би са Влашкога бријега Аустријанци осули топовску паљбу на град, Турци би се склонили у подруме, а иза тога би пјешадија навалила на градске бедеме. Турци су се очајнички бранили. Ко није имао пушке бацао би са бедема камење на насртаче, а буле би полијевале кључалом водом свакога који би се бедему примакао. Пошто је Бањалука изненада нападнута, није град имао довољно хране, поготово кад се и грађанство склонило у тврђаву. С десне стране Врбаса од моста, преко Влах махале па до Ребровца није било непријатељске војске. Стога су се Срби из Ребровца и Влах махале ноћу прикрадали па преко моста донашали Турцима храну у град“.
Бијелић је умро 24. јула 1943. године. Улица на Петрићевцу Пред Скупштину града почетком ове године стигло је 13 приједлога за додјелу назива улицама у насељима Мотике и Петрићевац, а међу њима и приједлог да се једна улица назове по Стојану Бијелићу. На 17. сједници Скупштине града, у јануару, усвојен је приједлог да на Петрићевцу једна улица понесе његово име.
Текст преузет са адресе: http://www.nezavisne.com/novosti/banjaluka/Istaknute-istorijske-licnosti-Banjaluke-XVII-Stojan-Bijelic/256563
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.