Аутор: Јасна Драгојевић
Брачни пар Драгиња и Војо Терзић оставили су у овоме граду умјетничку збирку која је позната и на просторима бивше Југославије, а њихов 60-огодишњи рад на прикупљању умјетнина проглашен је националним спомеником Босне и Херцеговине.
Рођени су у Сарајеву, а 1950. године доселили су у Бањалуку. Војо је био професионални возач, а Драгиња домаћица, те су, према причању њихових познаника, били скромни људи. Интересовање за умјетност показали су након познанства са Костом Страјнићем, историчаром умјетности, којег су упознали у Дубровнику. То познанство било је пресудно за одлуку да почну да сакупљају дјела југословенских сликара, те су током наредних деценија прикупили неколико хиљада умјетничких предмета.
У њиховој колекцији налазе се дјела Петра Добровића, Саве Шумановића, Јована Бијелића, Иве Дулчића, Стојана Аралице, Ђуре Пулитике, Ивана Лацковића, Борислава Алексића, Мерсада Бербера и многих других познатих имена из свијета умјетничког стваралаштва. Временом су код њих почела да долазе најеминентнија имена југословенске ликовне умјетности, која су им поклањала своје радове. Многи Бањалучани, а поготово млађе генерације, не знају да се овако вриједна умјетничка колекција налази у граду. Траг о умјетничкој колекцији у граду на Врбасу Драгиње и Воје Терзића је натпис на згради која се налази у Улици Милана Тепића, код апотеке “Први мај“.
Галерија “Терзић“ била је отворена за јавност све до смрти Драгиње Терзић, 2003. године. Галерија је имала радно вријеме одређеним данима, а уколико би нека званична делегација или ликовни стручњаци дошли у град, Драгиња је увијек била спремна да их прими и отвори, и то не само збирку, него и приватни дио, гдје је такође било доста слика и других вриједности.
Брачни пар Терзић био је свјестан вриједности збирке па је 1977. године потписао са градом уговор о доживотном издржавању, који је подразумијевао да послије смрти Бањалуци остане трећина збирке и галеријски простор на трајно кориштење и јавно излагање.
“Град је након смрти Драгиње Терзић добио у трајно власништво да чува, цијени и показује новим нараштајима збирку Терзића. Град је добио 231 дјело, а остала су припала њиховим насљедницима. Умјетничка збирка Драгиње и Воје Терзића проглашена је националним спомеником Босне и Херцеговине“, рекла је Сарита Вујковић, в.д. директора Музеја савремене умјетности. Додала је да је у октобру и новембру 2012. године била изложба под називом “Шта се догодило са Галеријом Драгиње и Воје Терзића“, те да су том приликом настојали заинтригирати јавност и подсјетити људе да је та вриједна збирка у Музеју.
Стручном експертизом утврђено је да су дјела у различитом степену очуваности, те да је неопходно предузети мјере како би била сачувана од даљег пропадања и којима би сликама био враћен првобитни изглед. Војо је умро 1981. године у Дубровнику, Драгиња 2003. у Загребу, а потомака нису имали. Више од 1.000 слика У одлуци Комисије за очување националних споменика, којом је умјетничка збирка Терзића проглашена националним спомеником, наводи се да ову збирку чини 1.030 умјетничких дјела. У оквиру збирке могу се издвојити три дијела: дубровачка цјелина, босанскохерцеговачка и југословенска, која је најбројнија. Дио ове збирке изложен је у оквиру депоа Музеја савремене умјетности.
Текст преузет са адресе: http://www.nezavisne.com/novosti/banjaluka/Istaknute-istorijske-licnosti-Banjaluke-XIII-Vojo-i-Draginja-Terzic/252521
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.