Историја БиХ (3) – Босна на врхунцу своје моћи

Подели:

 

Стефан Твртко Котромањић Босна карта

У другој половини XIV века Босна је дошла до врхунца своје моћи. Ојачала у сталним борбама за своју слободу за последњих две стотине година, Босна је у то доба, особито због повољног међународног положаја, могла своју снагу употребљавати и на проширење државних граница. Економна снага државна била је већ доста велика, а поједини феудни господари нису још били тако јаки, да би могли водити политику на своју руку и радити на стварању државе у држави. Па ипак је снажење државе ишло тешко и споро. Требало је савладати много тешкоћа, док је Босна постала велика држава.

За живота цара Душана, док је немањићка држава могла бити опасна за Угарску и крајеве, које је Угарска на југу држала, краљ Лудвиг је подржавао бана Стевана Котроманића и, после његове смрти (1353 год.), његовог наследника, бана Твртка. Босна је у то доба сматрана као равноправан савезник Угарске у борби против Рашке и Млетака. Али када се, после смрти Душанове (1355 год.), његова царевина почела распадати, а у то доба је већ било јасно, да ће и из рата са Млецима Угарска изаћи као победилац, Лудвиг је сасвим изменио своје држање и своју политику према Босни; он је хтео да од досадањег савезника начини поданика. Изгледа да је Твртко одмах схватио нову ситуацију. Он је брзо и без отпора погнуо главу, уверен да би сваки отпор био безуспешан (1357 год.).

Услови, под којима се Твртко морао покорити Лудвигу, били су веома тешки. Твртко је морао признати врховну власт угарскога краља, морао је Угарској уступити Хум, морао је обећати да ће ићи са војском у помоћ Угарској, кад год буде био позван, да ће гонити богомиле и, напослетку, да ће, ради гаранције за овај уговор, или он сам или његов млађи брат Вук, увек бити на двору угарског краља. Лудвиг је мислио да ће на тај начин имати код себе једног босанског претендента, кога ће увек моћи употребити против босанског бана, ако овај не буде хтео радити што му се наређује.

Босна је дакле била покорена и унижена, она је сада у ствари постала угарска провинција. Али Лудвигу ни то још није било доста; требало је још више понизити Босну, требало је још боље осигурати угарску власт. Лудвиг се све бојао да Босна још није доста сломијена. Стога је он одмах после тога почео подбадати босанску властелу против бана Твртка. Тај рад имао је успеха; наскоро је плануо устанак против Твртка, особито у оним крајевима, који су се граничили са Угарском.

Кад је у Босни плануо грађански рат, богомили су опет дигли главу. Али ни властела, која је, подстакнута угарским интригама, устала била на Твртка, ни богомили, који су и сада, као и увек, за време метежа устали против државне власти, нису ни помишљали на то да се подложе Угарској. Тако је Лудвиг убрзо увидео, да ће се цео покрет, који је он изазвао, окренути против њега самога, па је стога био принуђен да промени своју политику према Твртку. Сада је Лудвиг дошао до уверења, да је за његов престиж у Босни ипак боље да утврди авторитет и власт Тврткову, него да их подрива и обара.

Стога се Лудвиг крене на Босну. Као повод рату против Босне истакао је акцију богомила. Изгледа да је Лудвиг у овоме походу имао успеха, јер је Твртка утврдио на престолу и обавезао га да предузме енергичне мере против богомила. Али кад је Твртко почео гонити богомиле, наишао је на јаку опозицију. Властела босанска била је незадовољна, што Твртко сувише попушта Угарској, а богомили су били огорчени, што их гони. Незадовољство је расло све више, док 1365 год. није дошло до отвореног устанка. На чело незадовољника ставио се Твртков млађи брат Вук. Твртко буде збачен и побегне у Угарску. Али се он са војском, коју је добио од Лудвига, врати одмах идуће године у Босну, сузбије Вука и заузме поново престо.

Савладав тако, особито помоћу своје матере, која му је била веран саветник и помагач, све неприлике и интриге, и Лудвигове и своје властеле и свога млађег брата, Твртко се утврдио на престолу. Он је сада могао приступити раду на консолидовању и снажењу у самој држави и на проширењу државних граница.

Твртко је први од свих босанских владалаца савладао све унутрашње незгоде, он је први отклонио опасности од нападаја с поља и први је водио успешне офанзивне ратове. План Тврткова рада кретао се у главном у два правца.

После смрти цара Уроша (2 децембра 1371 год.), бан Твртко је сматрао, да је сада он, као потомак краља Драгутина, једини законити наследник Немањићког престола, па је од тога времена према томе и удешавао целокупну своју политику. С друге стране он је после смрти Лудвигове (1382 год.), када су у Угарској и Хрватској настали велики немири, гледао да освоји Далмацију и да изађе на море. Док је Душан у првом реду радио на томе, да границе рашке државе промакне на рачун Византије и да створи византиско-српско царство, дотле је Твртко ишао за тим, да веже Босну и Рашку у једну државу, а та нова држава да прихвати у приморју традиције старе хрватске државе. План Душанов је већи са политичког, Твртков је већи са националног гледишта.

У време кад је Твртко, после смрти Урошеве, начинио план да наследи круну Немањића, био је краљ Лудвиг заузет борбом за пољски престо, па је напустио сваки рад на југу, где, по његову мишљењу, после смрти Душанове, за њега није више било никакве опасности. План Твртков да он замени Немањину династију, – а остварење тога плана Рашку би морало јако ослабити или је сасвим уништити, – могао је само бити по вољи Лудвигу, који је Твртка сматрао за свога клетвеника. Том плану Тврткову о наслеђу круне Немањине, није се противио ни, највећи самовласни господар, који се на територији Душанове државе затекао после смрти Урошеве, кнез Лазар. Кнез Лазар и Твртко су, на против, за све време своје владе сматрали, да се њихови интереси у главном нигде не укрштају, да се програм њихова рада и њихови планови могу сложити и да су њихови интереси једнаки, Тако је Лазар, радећи на томе да сузбије и покори властелу, која су, као и он, после смрти Урошеве самовласно завладала у појединим покрајинама, лако задобио Твртка за савезника против најсилнијег од њих, Николе Алтомановића. Кад је Алтомановић савладан (1374 год.), поделили су Лазар и Твртко његову државу; Твртко је том приликом добио и један део оних земаља, које су негда сачињавале језгро рашке државе.

Као потомак Драгутинов, а господар једнога дела старе рашке државе, Твртко је мислио да има права да наследи круну Стевана Првовенчаног и да на тај начин формално прихвати традиције Немањићке државе. Како је краљ Лудвиг у то доба још увек био забављен пословима на северу своје државе, па није могао никако обраћати довољно пажње на оно што се на југу догађало, нити је у тај мах могао доста енергично интервенисати на тој страни, реши се Твртко да се прогласи за краља Рашке и Босне.

Царска титула није у тај мах била популарна у Рашкој, јер су многи сматрали да је она узурпирана и да од доба, од кад се Душан прогласио и венчао за цара почињу, због тога незаконитог акта, несреће да бију рашку државу. Стога је и Вукашин, кад се одметнуо од Уроша (1366 год.), узео само назив краља. Тај проглас Вукашинов био је већ преседан, по коме се краљевска титула може пренети из централних рашких земаља на друго место, и тај је факт могао дати још више повода Твртку, да се и он прогласи за краља. При томе је Твртко био у много бољем положају него Вукашин. Вукашин је био бунтовник и одметник од законитог владаоца, а Твртко је био самосталан законити владалац, који је, као потомак једног владаоца из лозе Немањине, мислио да има права да наследи рашку краљевску круну.

Занимљив је положај кнеза Лазара према Твртку у том погледу. Лазар је у то доба већ морао бити на чисто с тим, да ће он бити фактички наследник престола у старој рашкој држави. После смрти Урошеве и Вукашинове, он је био најјачи од свих, који су самостално владали у земљама, што су некада чиниле језгро рашке државе.

Али је и бан Твртко сматрао, да је он позван да наследи круну Немањића, и по сродничким везама с том династијом и по томе што је, особито после освајања Алтомановићеве државе, имао у својој власти доста земаља, које су некад биле под Немањићима.

Ипак изгледа да до сукоба између Лазара и Твртка због тога питања није дошло, свакако највише због тога, што је кнез Лазар био врло реалан политичар и није никада много полагао на формалности и на успехе који немају реалне подлоге. Стога се кнез Лазар, како изгледа, није противио Твртковој жељи да се прогласи за краља. Краљ Лудвиг био је у то доба сав заузет приликама у Пољској и Литавској, Лазар није имао амбиција да добије велику титулу, а остале династе биле су и сувише слабе, да ма шта учине против Тврткове намере. Положај и прилике биле су дакле за Твртка врло повољне и он је то искористио: 1377 год. Твртко се, у Милешеву, на гробу Св. Саве, венчао за краља босанског и рашког.

Прогласом краљевства настају за Босну нове прилике. Она сада заузима други, важнији положај у међународним односима и, специјално, на Балканском Полуострву. Ојачав и проширив своје границе, Босна је, особито после Лудвигове смрти (1382 год.), кад су у Угарској настали нереди и грађански ратови око наслеђа, имала могућности да прошири своје границе и да утврди своју независност. У борби против Лудвигове ћери Марије, која је требала да наследи Угарску, Хрватску и Далмацију, – борба се та особито водила у јужној Угарској и у Хрватској, – Твртко је узимао учешћа, кадгод је било изгледа да ће извући из те борбе ма какве користи за себе.

Време грађанских ратова у Угарској употребио је Твртко на то, да се утврди и ојача на другој страни. Тако је он, како изгледа, у то доба саградио или набавио флоту и подигао у Боци Которској град Нови (1382 год.), који је требало да конкурише Дубровнику. У исто доба покушао је да завлада и Котором, али је због тога дошао у сукоб са господарима Зете, Балшићима, који су такође тежили за тим градом.

У јужној Угарској, Хрватској и Далмацији пламтео је међутим грађански рат. Твртко је још од почетка са симпатијама пратио рад и борбу устаника, јер је тај рад, који је слабио Угарску, ишао Твртку у рачун и помагао је снажење Босне. Помажући устанике Твртко се могао надати да ће добити Далмацију, можда и Хрватску и Славонију, а то је била његова жеља, то је била најважнија и главна тачка у његову програму и раду, од кад је умро краљ Лудвиг.

Хаотично стање, које је владало у свима покрајинама некадање Лудвигове државе, ишло је само на руку плановима Твртковим. У приморју је у неким местима отворена босанска странка, која је радила на томе, да приморски градови, остављени од Угарске, приме заштиту босанскога краља. У појединим местима долазило је и до оштрих сукоба између угарске и босанске странке. Твртко се међутим није задовољио само тиме, него је и сам ступио у акцију, и са великом војском почео нападати поједине далматинске градове.

Неколико година трајала је та монотона борба, у којој је Твртко све више, и с мора и са сува, притешњавао поједине далматинске градове. Особито је у великој опасности био Спљет, који се од увек истицао верношћу према Угарској. Притешњен од Босанаца, Спљет је, без наде да ће из Угарске добити помоћи, предложио свима далматинским градовима и хрватским кнезовима савез против Твртка. Како је Твртко јасно показивао намеру да завлада и Хрватском, пристали су хрватски кнезови на план Спљећана, и тако је образован далматинско–хрватски савез против Твртка. Али тај савез није имао никаква успеха; шта више наскоро после тога Твртко је завладао готово целом Хрватском (1388 год.).

Сад је тек краљ Жигмунд увидео опасност, која прети далматинским градовима, па је послао војску у Далмацију против Твртка. Али је та угарска војска разбијена од Босанаца, а Твртко је после тога још више притеснио далматинске градове. После дуге монотоне борбе и опсаде, затражили су Спљет и Трогир рок, да пошаљу посланство у Угарску за помоћ. Они су обећавали, да ће се, ако у том року не добију помоћ, сматрати решени свих обавеза према Угарској и да ће се предати. Како је Твртко у то доба, као савезник Лазарев, морао слати. војску у помоћ Лазару, кога су Турци били напали (1389 год.), пристао је да да Трогиру и Спљету тражени рок за посланство у Угарску и да за то време буде у примирју са њима.

У јужној Угарској и Хрватској међутим још је трајао устанак, који су помагали и Твртко и кнез Лазар. После дугог спремања Жигмунд напослетку крене на устанике и на Твртка и Лазара. Пораз српске војске на Косову (1389 год.) ослабио је истина и Твртка, а још више Лазареву државу, али је Жигмунд ипак против Лазареве државе имао врло мало успеха, а борба између њега и Твртка вођена је, и ако су устаници били потучени, у главном са променљивом срећом.

Спљет је међутим, видећи да му Жигмунд не може помоћи, а бојећи се од Млетака, отворио капије Босанцима. Твртко му је одмах потврдио све повластице и утврдио границе, због којих је град имао врло често неприлика и борбе са суседима. После кратког времена предао се Твртку и Трогир, па Брач, Хвар и Корчула. Једино Задар није хтео признати босанског краља, него је остао веран Угарској.

Сада је Твртко био на врхунцу своје моћи. Босна је била највећа и најсилнија држава на Балканском Полуострву; она је доминирала у северо–западу, као што је неколико десетина година пре тога доминирала Рашка на југу и југо-истоку. Ипак је велика разлика и у политичким и у културним тежњама ове две српске државе, царевине Душанове и краљевине Тврткове.

Душан је хтео да створи српско-византиско царство, државу која ће бити заснована на византиским традицијама и са византиском културом, а у којој ће српски народ и његова држава доминирати и бити господар. Босна је пак требало да постане српско-хрватска држава, држава која ће спречавати продирање Угарске на Балкан и власт угарску у српском и хрватском народу. Твртко није имао ни снаге ни смелости да као Душан јасно и јавно прогласи тај принцип и да га, рушећи освештане традиције, истакне као државни програм. Душан је у осталом у своме раду имао претходника, а Твртко није. Традиције о хрватској држави биле су и далеко и компромитоване влашћу Мађара у Хрватској.

 

Стога је Твртко на другој страни морао тражити ослонца за свој легитимитет и за традиције, на које ће се ослонити. Он се хтео ослонити на право породице Немањине и прихватити, наравно формално, традиције рашке државе. Крунисање његово на гробу Св. Саве јасно показује, где је он тражио ослонца за свој легитимитет. Што формална страна Тврткове нове државе није одговарала фактичном стању и основицама, на којима је она заснована и створена, то Твртку није много сметало; можда он то није ни опазио: он је био формалиста и њему је било главно, да нађе формулу за своју нову државу. Па ипак је та држава била велико дело и у основи својој реалније замишљена и заснована, него држава Душанова.

Кад је добио далматинске градове Твртко је својој дотадањој титули додао и назив краља Далмације и Хрватске. Само се на Задру још увек вила угарска застава. Знајући да сам својом снагом не може лако покорити Задар, Твртко се обратио Млечићима; тражио је од њих помоћи нудио им савез против Задра, не увиђајући, као и некада Душан, да се њихови интереси укрштају и да Млечићима не иде у рачун, да га помогну при освајању града, за којим су и сами тежили. Млетачка Република је учтивим речима, наравно, одбила понуде Тврткове.

Кад је Твртко умро (1391 год.), оставио је он своме наследнику велику државу, али је та држава, исто као и Душанова царевина, била врло несређена и неконсолидована у сваком погледу. Моћни феудални господари осилили су се били јако и могло се предвидети, да ће они, чим осете да нема више оне чврсте руке, која је била у стању да одржава у заједници хетерогене елементе и да сузбија посебне тежње појединаца, изазвати растројство и расуло у држави. Та криза, која је после врхунца снаге и моћи захватила готово у исто доба и рашку државу и Босну, била је у овај мах тим опаснија по српски народ и његове државе, што је у то доба нов један фактор дошао на Балканско Полуострво, фактор, коме би тешко била одолела и заједничка акција обе српске државе и целокупног српског народа.

 

Историја БиХ – Станоје Станојевић, преузето са: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sstanojevic-bosna.html

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *