Историја БиХ (8) – Окупација и анексија

Аустроугарско освајање Сарајева 1878. године

Аустријска окупација изазвала је велике промене у Босни и Херцеговини у сваком погледу. После хаотичнога стања, у коме су се ове две провинције више од пола века налазиле, и после безвлашћа и несигурности, која је последњих деценија стално владала, дошла је Босна и Херцеговина под управу једне модерне државе. Сада је требало модерно уредити ове провинције, које су, у доба када их је аустријска војска окупирала, живеле још сасвим средњевековним животом у сваком погледу.

Аустрију су у Босни и Херцеговини чекали многи и тешки задаци. Пре свега је требало у овим земљама, где је деценијама владао неред, завести мир и ред, повратити углед власти и осигурати личну и имовну сигурност; требало је решити аграрно питање и завести модерну администрацију и правосуђе. Од свих тих задатака Аустрија је решила само неке: завела је мир и ред, обезбедила личност и имовину од отимања и пљачкања и завела добро криминално правосуђе. Остала питања Аустрија није решила, многа од њих није ни покушавала да реши. Али је Аустрија створила нека нова питања, којих под Турцима није било. У целини Аустрија није решила тежак проблем, који је чекао, да од провинција, у којима је владало безвлашће, које су оријенталски биле управљане, у којима је владао неред и несигурност, створи културне провинције са модерним уређењем.

Пошто није могла да реши тај велики и тешки проблем, Аустрија се морала задовољити половним и привидним мерама. Те половне и привидне мере и кризе, које су неминовно морале наступити услед покушаја да се Босна и Херцеговина модернизирају, учинили су да је дубоко незадовољство завладало готово целокупним становништвом окупираних провинција. Цео систем аустријске управе био је стога управљен на то, да се то незадовољство уништи, а појачавао га је тиме још више.

Тако је Аустрија, већ кратко време после окупације, начинила незадовољним готово све сталеже и готово све вере у Босни и Херцеговини.

После уласка аустријске војске у Босну и Херцеговину, аустријске власти су се прво биле окренуле против мусломана, стога што су се мусломани били насилно одупрли аустријској окупацији. Али су се аустријски државници убрзо уверили даје бојазан од мусломанског покрета неоснована. Мусломани су истина тежили Турској и одржавали су везе са државом, где је њихово верско средиште, али они у главном нису показали јак отпор према окупаторској политици. Тако је Аустрија доста брзо успела да растроји тај елеменат, кога се у почетку највише бојала. Услед тога, што су се код имућнијега мусломанског елемента стале развијати потребе и што је постепено почео продирати модеран луксуз, били су бегови приморани да се задужују. Аустријска влада је помагала то задуживање лаким зајмовима преко страних банака. Тако је почело велико материјално пропадање спахиске аристокрације у једној модерној држави.

Католици су аустријском окупацијом много добили. Они су до аустријске окупације били бројно доста слаби и, у колико нису држали са православним Србима, елеменат, који сам собом није ништа значио. Аустрија их је одмах после окупације почела помагати на све начине и у свима правцима. Државна власт, удружена са римском пропагандом, која је у Босни и Херцеговини нашла необично згодно земљиште за рад, помагали су и помажу католике на сваки начин: дижу им школе и цркве, помажу их материјално, насељавају их у земљи и т. д.

Најгоре су услед окупације прошли православни Срби. Њих је аустриска влада одмах од почетка почела врло енергично потискивати и гонити. Аустрија се бојала да ће Срби у Босни и Херцеговини, везани и језиком и крвљу и традицијама за Србе у слободним српским државама, тежити и радити да се споје са Србијом и Црном Гором. У томе страху Аустрија је стално тражила и налазила велеиздајничку акцију у Босни и Херцеговини и гонила је православне Србе као елеменат који тежи за превратом.

Како је главна организација српскога народа у Босни и Херцеговини била у цркви, тежила је аустриска влада да православну цркву стави под своју власт и своју контролу. По конвенцији са цариградском патријаршијом (16 марта 1880 год.) дато је аустријском цару право да поставља митрополите у Босни и Херцеговини. За првог митрополита постављен је истина по жељи народној архимандрит Сава Косановић (29 марта 1881 год.), али када је митрополит Косановић отворено устао против римске пропаганде у Босни и Херцеговини, положај је његов код владе био пољуљан. Услед покрета међу Србима, који се јавио при првом регрутовању војника у Босни и Херцеговини и услед енергичне одбране православља и православног живља, положај митрополита Косановића постао је још тежи. Стога је он 14 јуна 1885 год. поднео своју оставку цариградској патријаршији. Оставку му је уважила државна власт 10 новембра исте године и поставила за митрополита (23 децембра) архимандрита Николајевића. Митрополит Николајевић још се могао држати у борби против државне власти, која је ишла за тим да православну цркву и свештенство растроји, сломије и натера да ради у правцу њених тежњи и онда када су те тежње у опреци са народним интересима.

После смрти митрополита Николајевића (8 фебруара 1896 год.) државној власти је то пошло за руком. У народу се онда јавља јака акција против црквених поглавица, који су подлегли утицају државних власти. Покрет тај био је особито јак у Сарајеву и Мостару, где су се православни Срби били готово одлучили од цркве.

Тада је настала борба православних Срба у Босни и Херцеговини за црквену автономију. Борба та почела је због неуређених црквених односа у опште, који су давали маха државним властима да издају уредбе и наредбе, које су се косиле са автономним правима и духом православне цркве. Тако је државна власт гонила и укидала вероисповедне школе, забрањивала прославу Св. Саве и радила систематски на томе, да створи свој свештенички кадар, који ће бити њено послушно оруђе.

За време те борбе представници српскога народа писали су представке и меморандуме и тражили су помоћи од цариградске патријаршије. Напослетку је, после готово десет година борбе, склопљен компромис између српских представника и државне власти. Резултат тог компромиса био је црквени устав што су га добили Срби 6 августа 1905 год.

Док је питање српске цркве како-тако решено, црквено питање мусломанских Срба остало је и до данас још нерешено. Аустријска влада радила је стално на томе, да и међу мусломанима, нарочито међу свештенством, изазове раздор и да и код њих створи свој свештенички кадар. Влада је истина врло често и дуго преговарала са мусломанима због њихових црквених односа, али је стално сузбијала покрет за вакуфско-меарифску автономију, стављајући представницима мусломана услове, на које они нису никако могли пристати.

Аустрија је дакле после окупације створила у Босни и Херцеговини код православних и мусломана верско питање, кога под турском влашћу није било. Већ то питање изазивало је и изазива кризе и трзавице. Али је још више криза и трзавица изазивало и изазива национално питање, кога до окупације у Босни није било. До аустријске окупације није се у Босни и Херцеговини знало за другу народност до за српску. Али је аустриска влада, стрепећи од Срба и српскога имена, одмах после окупације почела у Босни и Херцеговини стварати Хрвате и протежирати их на све начине. У томе правцу рађено је особито међу католицима, а највише помоћу наставе, која је, особито у средњим школама, готово сва дата дошљацима–Хрватима. Да не би међутим ни Хрватима дала сувише маха да ојачају, аустријска влада је створила „босански“ или »земаљски“ језик.

Док је Аустрија на тај начин створила два нова питања, верско и национално, она питања, која је затекла и које је требало решити, није решила. Аграрно питање, које је у XIX веку изазивало највише покрете српскога народа, остало је и до данас нерешено. Десетак, који је под Турцима даван у производима, почела је Аустрија наплаћивати у новцу и то већином према неправедној процени. Скупа администрација тражила је велике издатке, те су државни намети морали расти. Пољопривреда и сточарство занемарени су и пропали готово сасвим, а шуме се нерационално експлоатишу.

Мусломани и православни Срби економно нагло пропадају. Притисак страног капитала осећа се јако у целој земљи. Православни и мусломанин не може да напредује ни као кмет (због нерешеног аграрног питања и неправилног пореског система), ни као занатлија (због фабричке утакмице), ни као трговац (због тога, што су извозна трговина, набавке за државу и т. д. монополисане од странаца). Јасно се опажа тежња аустријске владе, да православне и мусломане одржи на нивоу нижих друштвених слојева, те да постану неспособни ма за какву политичку акцију.

Због материјалног пропадања, а делимице и због верског гоњења, селе се православни и мусломани у великим масама из земље. Проређено становништво попуњава се колонизацијом страног елемента, у првом реду Немаца. Тако су никле на много места у Босни и Херцеговини немачке колоније, које су представници аустријске државне власти и пропагатори католицизма.

Полициски начин управе, што га је Аустрија завела у Босни и Херцеговини донео је собом насиља државних органа у разним правцима. Изгреди војске, који су се чешће јављали, само су умножавали незадовољство. За чиновнике су махом постављани странци, који не знају језик и не познају прилике у народу. Војска и полиција држе сву власт у својим рукама.

Из страха од устанка и од ма какве акције са стране, подигнута су у земљи силна утврђења. Друмови и железнице нису подизани према економним него према чисто стратегијским потребама.

Нерешено аграрно питање и сузбијање домаће производње, помагање странога елемента у државној служби и у трговини, тежња да се сузбије православни и мусломански елеменат а да се дигну католици, неуређени црквени односи и код православних и код мусломана, тежак притисак полициског режима, – све то заједно изазивало је стално незадовољство у маси становништва. Православни и мусломански Срби све су јаче устајали против аустриске власти. Опозиција њихова кретала се у први мах у питањима око уређења црквене автономије. Али се првих година овога века почела све јаче истицати, и код православних и мусломанских Срба, тежња за чисто политичком акцијом. Рад у томе правцу налазио је згодног земљишта у државно-правним односима Босне и Херцеговине; те две покрајине још увек су припадале Турској и у њима је још правно била признавана од целе Европе суверена власт султанова.

Рад у томе правцу, помогнут снажним националним полетом, који се јавио у Србији готово у исто доба, и идејом о културној националној заједници, која је обухватила готово све слојеве, уливали су аустриским државницима страх од велике заједничке акције.

Када су православни Срби у Босни и Херцеговини, сарајевском резолуцијом, почели чисто политичку акцију, тражећи уставне слободе, и на првој скупштини (у Сарајеву 26 октобра 1907 год.) организовали се као политичка странка, сматрали су аустријски државници да је цела та акција управљена против државних интереса и прегли су да насилним средствима (особито у Сарајеву, Мостару и Бања-Луци) униште православну и мусломанску народну организацију и да сузбију националну свест. Онда је измишљена тако звана великосрпска пропаганда, и многи виђени Срби у Босни и Херцеговини гоњени су и осуђивани.

Када је 11 јула 1908 године у Турској проглашен устав, увидели су аустријски државници да ће бити приморани, да и Босни и Херцеговини даду неке уставне слободе. Али су се они бојали, да ће народ у Босни и Херцеговини употребити ту слободу да жигоше корупцију аустријскога режима и да ће, ослањајући се на државо-правне односе Босне и Херцеговине према Турској, почети рад на оцепљењу од Аустрије.

Све то давало је, по мишљењу аустријских државника, довољно разлога и повода Аустрији да оствари своју давнашњу жељу: да прогласи анексију Босне и Херцеговине. Тридесет година навршило се од како је Аустрија окупирала Босну и Херцеговину и аустриски су државници сматрали, да је тридесет година окупације довољан разлог да Аустрија те земље сасвим присвоји. Европи је изнет као разлог за анексију рад великосрпске пропаганде, која прети опстанку монархије. Прави разлог је, међутим, био страх од уставног живота, који је морао у Босни настати, и последица његових.

Да не би Турска, услед насилног отимања две провинције, предузела какву акцију, Аустро-Угарска је извршила анексију Босне у договору са Бугарском: 22 септембра 1908 год. проглашена је Бугарска независност, а 24 септембра 1908 год. прогласила је Аустрија анексију Босне и Херцеговине.

На глас о анексији Босне и Херцеговине дигао се цео народ у Србији и Црној Гори за своја државна и национална права, а против насилне отимачине. Врење је у Србији и Црној Гори узело велике размере и обе српске државе почеле су се журно спремати за рат. Енергичним радом за своја државна и народна права после прогласа анексије, пошло је Србији и Црној Гори за руком да пред Европу поставе Српско Питање.

„Историја БиХ“, Станоје Станојевић, преузето са адресе: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sstanojevic-bosna.html#_Toc536084341