Плодна земља, значајна рудна богаства, питома клима и повољан географски положај осигурали су да Шиповачки крај буде настањен од најранијих времена. Иза илирских племена Сапуата и Емантина која су припадала племенском савезу Мезеја, остали су у долинама Јања и Пливе остаци бројних утврда и насеља. Ове остатке народ обично зове градинама и пажљиво око их може уочити на истакнутим, лако брањивим положајима (Соколац, Пљева, Трново, Лубово, Бешњево, Вражић, Мујдзићи итд.).
Градине, а има их преко 30, припадају касно-бронзаном и ранијем жељезном добу. Дакле могу се датирати у период 1500-1000 године п.н.е. Насеље Волари је старо илирско насеље које се звало Волораи, а засеок Сарићи је носило име Саритте.
Мезеје – који су владали простором између Врбаса, Саве и Босне – је након слома Батоновог устанка коначно покорио римски војсковођа Германикус 9. Године н.е. Римљани су након тога подијелили до тада јединствену провинцију у Панонију и Далмацију. Шипово тако долази у састав Далмације са градом Салоном (Солин близу Сплита) као административним центром.
Под римском влашћу у Шипову развио се значајан градски центар у рангу муниципија. Муниципиј или град са само-управом, су били Римски градови са ограниченим правима. Није им било допуштено да гласају али су имали сва остала права. Да се радило о важном региону за државу, потврђује и присуство једне војничке јединице у Шипову.
Балоја (Балое, Балоие) је била значајна путна станица на магистралној цести Салона-Сервитиум која је повезивала Јадранско приморје са Панонијом и један од два најважнија града које су Римљани имали у Бањалучкој регији. Уз ову цесту сачувао се и један од најстаријих римских натписа у Босни уклесан у кањону Вагањца, неких 20 км јужно од Шипова на подручју села Вагња.
Из натписа – међаша сазнајемо да је центурион Манлије Целије од ВИИ легије по наређењу Луција Арнуција Скрибонијана, царског намјесника провинције Далмације одређен да подијели земљу и постави међаше између Сапуата и Емантина.
Натпис је постављен између 37 и 41 г. н. е у вријеме цара Калигуле.
Кроз овај регион је пролазила и магистрална цеста Салвиае – Сарнадае – Леусаба – Сервитиум, док је један рударски пут јањско-пливски рударски регион повезивао са санским регионом. Остаци топионице са Градине у Мајдану показују да је експолоатација жељезом, оловом и бакром богатог региона Јања и Пливе овдје почела знатно прије римске окупације. С Римљанима је потрага за рудама само интезивирана. На подручју Шипова и данас се могу наћи остаци топионица из римског доба, као и трагови ткз. Пута соли, који је повезивао средишњу Панонију са Салоном. Захваљујући квалитетној вишеслојној изради ти путеви су се задрзали у употреби дубоко у средњи вијек.
Према раду „Експлоатација жељеза у Босни у римско доба“, аутора Анте Шкегре:
Најзначајнији римски рудници жељеза налазили су се на подручју Мајдана и Сињакова у долини Јошанице у пливском региону, а главни металуршки погони у Мајдану, гдје се, уз сирово жељезо, проналази антички и рударски алат и др. Римска се троска, измјешана са керамиком и циглом, у Сињакову распростире на преко два хектара. Римљани су жељезо експлоатирали и на подручју Мркоњић Града, што потврђује троска која се проналази по Мркоњић Граду, Бјелајцу и др. Једно веће римско тросковиште налази се и у Бешњеву, а једно мање у Трнову. У региону Јања главни металуршки погон функционирао је у римском насељу које се налазило на Громилама у Шипову. Како се и овдје проналази римски новац из времена цара Веспазијана, за закључити је да је експлоатација руда овдје отпочела тијеком посљедњих деценија 1. ст. по Кр. у исто вријеме када и на подручју Домавије у источној Босни.
Било је то највјеројатније вријеме грађанског рата (68./69.) након убојства цара Нерона (54.-68.), односно у вријеме успињања на пријестоље цара Веспазијана (69.-79.). Први солидније грађени антички објекти овог насеља настали су крајем 1. односно почетком 2. ст. Ако је судити по брончаном споменику провинцијалног намјесника Гаја Минуција Фундана (Гаиус Минуциус Фунданус) из римског насеља са Громила у Шипову, онда би се могло закључити да је рударство на овом подручју интензивирано у вријеме цара Трајана. У свезу с римским насељем са Громила у Шипову доводи се и један подузетник из дацијског рударског средишта Ампелума.
Сирово жељезо је, осим у римском насељу на Громилама у Шипову, такођер произвођено и у Дуљцима, Чифлуку, Бахићима и др. Вјеројатно су рудним богатством привучени у овај регион доспјели и Италик Грацилис те Грк Телесфор (Телеспхорус). Један металуршки погон (оффицина феррариа) се налазио и на Громилама у Металци (Црвено Поље) код Јајца, за које је рудача допремана из рудника око Мајдана и Сињакова. Жељезна руда је у антици претапана и у погону на Ковачницама у Климентима код Јајца, гдје се проналази римски грађевни материјал, темељи већих зграда, троска и др.
Балоја је судећи по нумизматичким изворима зенит развоја достигла током 3. и 4. вј. кад је и експлоатација руда у овом региону била најинтензивнија. Сам развитак овог напредног античког града мозе се пратити по бројим археолошким налазима, од којих су најзначајнији они на ткз. Громилама. Слаби остаци грађевине (вјероватно терме) могу се видјети и у градском парку недалеко од споменика народном хероју Сими Шојали.
Неки од најзначајнијих римских споменика су статуа Минерве и Јупитера, фигура Генијуса у дубоком рељефу, камени антефикс с надгробног споменика – „Горгона Медуза“, римско-далматски рељеф „Игра Силвана и Нимфи“ и дио саркофага с представом борбе.
У Балоји је у ВИ в. постојао и манастир бенедиктинаца а изгледа и сједиште бискупије чији бискуп судјелује на црквеном синоду у Салони 530. године. Из тог времена су и касно-античке цркве, откопане у Мујдзићима и Чифлуку, ова посљедна са насвођеним гробницама, које су уређене за разгледање. Заједно са јос четрдесет насеља и утврда у овом крају, Балоја је страдала 597 г. у провали Авара, кад су старом цестом надирали према Солони. О тим догађајима Илија Ковачевић у својој студији „Досељење Словена на Балканско полуострво“ каже следеће:
Према Теофилакту Симокати, Авари су 597. године кренули у напад сасвим неуобичајеним правцем. Заузели су подручје Вонке и освојили четрдесет утврђења. Вонке се може с доста вероватноће идентификовати са античким градом Балое, јер каснији писци исти град називају Балкес, Балбес и Балеа. Град се налазио југоисточно од Бањалуке, на магистрали Сервицио – Салона. У овом аварском походу поновио се правац кутригурског напада из 568. године, а сам напад спада у ретке походе на територију римске провинције Далмације. Напад није успео и царска војска је преотела плен.
Историчар Љубомир Ковачевић у свом раду Историја српског народа: Најстарија историја до 1456 године, наводи да се Шипово тад спомиње под именом Ванкеја или Балеја.
Историјски споменици
На подручју општине је обиљежено више од 100 археолошких налазишта. У СР БиХ два локалитета на подручју Шипова су била обиљежена као ИИ (друга) категорија споменика који се налазе под заштитом државе (Регистар Споменика под заштитом дрзаве). Као трећи споменик, споменут је Соко Град, али је категоризацију тврђаве као споменика предухитрио рат. У Археолошком лексикону БиХ има око 90 ових локалитета.
Општина Шипово је пуна топонима и назива: Градина, Црквица, Громиле, Мрамори, Крст … Да све ово није случајно потврдио је и Републички завод за заштиту Културно-историјског и природног насљеђа, који је са циљем институционалне заштите, детаљнијег упознавања те систематског уписа у каталог, контактирао општинске власти како би се уз њихову помоћ и сарадњу спријечило уништење и нестанак многих налазишта значајних не само за нас у Шипову, вец и за Европско и шире културно насљеђе.
Шипово је било веома значајан центар у античко доба, један од два најважнија града које су Римљани имали у овом региону. Као посљедица, на ширем простору општине може наћи велик број значајних историјских и културних споменика и археолошких налазишта.
До сада је евидентирано 264 локалитета изузетне вриједности.
На привременој листи националних споменика Босне и Херцеговине с подручја општине Шипово налазе се археолошко налазиште (црква), Црквина Чифлук у Граховцима и Соко Град у Пливи.
По Археолошком Лексикону Републике Српске из 1998 године, на општини Шипово постоји 82 археолошка налаза и налазишта.
Од значајнијих налаза споменимо:
С лијеве страну пута Јајце – Шипово на самом улазу у град, налазе се градина, улице и тргови из римског периода, што је откривено приликом ископавања, истраживањем једне сонде. Осамдесетих година локално становништво је на овом локалитету проналазило златно прстење и накит. Значајан је и Соко Град, односно сам ток ријеке Сокочнице који је практично недирнут задњих 200 година.
Врло је интересантан и Хрид односно Свето брдо код извора ријеке Јање, гдје је у стијени уклесан натпис из римског периода. Постоји и Пут соли који је ишао од Сплита, Ливна, преко шипова, гдје се налазило велико одмаралиште за караване. Недавно је при радовима на изградњи колектора пронађена гробница за коју још није установљено откада потиче. Претпоставка је да се ради о грчкој гробници а пронађене кости су похрањене у радионици. Постоји и манастир Глоговац из XВИИИ вијека, а на улазу у Глоговац се налази тврђава из илирског периода, гдје се налази велики број уломака керамике, а око 250 етно и културно-хисторијских експоната је похрањено у радионици.
Вриједи истаћи да се медју најљепше и највредније аквизиције , Земаљског музеја у Сарајеву убрајају баш антички скулптурални и архитектонски фрагменти из Шипова. Пимјери за то су маузолеј из Шипово, затим. рељеф Јупитера и Миневре, те бизарна композиција лављих глава, која је ископана 1933 те многи други. Према оцјени проф. Димитрија Сергејевског ради се о споменицима који се ријетко налазе у БиХ, а поједини би били итекако занимљиви са становиштва свјетске историје умјетности. У прилог овоме су и тврдње науцника да је Шипово неоткривено археолошко благо БиХ.
Сокол – Соко Град
Соко Град или Сокол је средњевјековна утврда у долини Пливе у близини Шипова. Био је средиште Пливске жупе у доба средњевјековне Босне. Смјештен је на стијении изнад ријеке Сокочнице која се у Шипову улива у Пливу.
Соко Град је вјероватно настао крајем прве половине XIII вијека, када су се у тадашњој бановини Босни почеле градити прве јаче тврђаве. Мађарски краљ Лудовик И Анжујски је приликом свог напада на Босну покушао да у јулу 1363. године заузме Соко Град, али га је у томе спријечила јуначка одбрана града и он се након три дана борбе повукао. На челу одбране стајао је војвода Вукац, који је због тих заслуга добио од бана Твртка Пливску жупу са Соко Градом. Мађари су поново покушали да заузму град 1405. године, али су опет били поражени. Последњи деспот Србије и краљ Босне Стефан Томашевић је кратко вријеме провео у тврђави током агоније у којој се срушила краљевина Босна, након чега коначно улази у састав краљевине Мађарске. Током борби Турака и Мађара у другој половини XV и почетком XVI вијека Соко Град се налазио у саставу мађарске Јајачке бановине, све до 1521. године када га Турци коначно заузимају. Соко Град је служио Отоманској империји до 1833. године, када га је напустила војна посада.
Соко-ГрадСоко Град је у почетку чинила само тзв. утврђена кула са малим двориштем. Град је касније проширен на данашњи Горњи град, коме је касније придодат Доњи град, након чега су бедеми и куле ојачавани и прилагођавани употреби ватреног оружја. Као један од последњих степена у развоју утврде је изградња куле на другој страни кањона Сокочнице, која је штитила Соко од артиљеријских напада са запада. На бедемима утврде се могу приметити три слоја градње и развоја града, који карактеришу државу у чијем саставу се тврђава налазила.
Шипово 1970-их
Отто вон Стеинбеис, баварски шумарски предузетник, крајем XИX вијека, је од тадашњег аустроугарског администратора за БиХ Бењамин Каллаyа добио је у закуп огромне предјеле шума у западној Босни. По добијању „концесије“ Стеинбеис је основао дионичарско друштво у ком је држао већину дионица, подигао је пилану и изградио дио шумске пруге до Книна на граници са Далмацијом и кренуо са класичним пустошењем шуме.
Након свог одласка за собом је оставио само мрежу ускотрачне пруге, коју је касније користило предузеће седамдесете„ШИПАД“ (Шумска индустрија Подравска, Приједор), формирано двадесетих година прошлог вијека. Послије Другог свјетског рата та пруга улази у састав Југословенских државних жељезница, да би свој вијек, заједно са легендарним Ћиром, окончала 1976. године након одлуке високих државних и политичких органа. Након те одлуке велики дио руралног становништва који је гравитирао тој узаној прузи, био је принуђен да се сели у потрази за новим послом. Један дио радника је послије њеног укидања добио посао на мрежи пруга нормалног колосијека, док се већина, иселила у друге крајеве бивше Југославије и иностранство.
