Из мемоара Војводе Богдана Зимоњића, Календар СПКД Просвјета 01.01.1911.

Аутор: ТОМО А. БРАТИЋ

Грчке владике биле су завеле обичај да узимају од попова мираз. Ако је умро свештеник владика је од мираза узимао његова коња са ормом и бисагама, књиге и крст. Тијем су се правом служиле све херцеговачке владике, до владике Јосифа, а погдјегдје и посље до владике Игњатија. Кад погибе поп Лука1) ето ти владике Аксентија у Гареву у попа Јована па заиска попова коња и остало, а заиска и црквени кључ ко бајаги да иде у цркву да му учини помен. Поп Јован бијаше човјек миран и добар, али и страшив од владике, те донесе све што је владика иско. Ја држах да ће се владика смиловати на сиротињу попа Луке, па им коња вратити, али ко да владика незнаше за милост, узе коња и све остало. Како ја не бијах још поп не брињах ти се много ни за владику ни за попове око њега, али ми опет не бијаше мило да ме закуне. Приступих владици, пољубих га у руку и замолих: „Немој свети владико цвијељати оволику сиротињу и водити им коња испред куће. Сиромашни су и доста им је и жалости“. „Како да неузмем бре, кад је то мој мираз ; узет ћу брате, узет!“ А мој господине, ти имаш ето добра коња, а овај сиромашак више га никад неће набавити, кад им ти овога одведеш,“ „Јок брате, јок ! то је мој мираз и нећу да ми више о томе збориш.“ — Владика узе коња па га оде загледати. „Ама ја те молим господине љуцки, да оставиш коња, а ти кад нећеш тако, ево, Бога ми, бели, коња нећеш одвести !“ — наљутих се ја и истргох коња владици из руке. Наљути се владика па ми поче пријетити клетвом. Мене снашли ђаволи, па потегох велики нож: „Само ми једну ружну реци, па ће ти слећети глава с рамена!“ Владика страшив па умуче, те не обијели више зуба, али сад скочише попови на ме и почеше ме грдити и клетвом пријетити, а ја ти за сову па међу њих, те све рашћерај. Виђе владика да у мене нема шале, па ће : „Немој, брате, да се бијемо, него сједи, па нека је све просто; нећу, брате, ни коња ни ништа, све нека је просто и алал!“ „Е сад ти фала господине! то су ријечи владичанске и светителјске; да си прије тако зборио не би до овога ни дошло“. Саулисасмо се опет, те ти ја пољубих владику у руку ко бојаги да ми опрости. До неколико пошто сам се ја запопио изађе владика Јосиф у Гацко, да обиђе епархију и да купи своју мирију, те поведе и мене у Пиву са собом да му бајаги што помажем. На Горанску бијаше поп Тешо Љешевић, ама разуман и објешењак за причу. Кад дођосмо у њега дочека нас лијепо. Кад владика заиска своју мирију, у попа Теша нема ни паре, а поп се тужи да њему не дају ништа. Владика нареди, те он окупи све домаћине своје нурије и доведе их пред владику. Владика им говори како је то христијански, да чине владици писанију, него и они нека плате свој дуг и нека још што писаније учине. Пивлјани ко Пивлјани почеше отезати: „пиши саландар, пиши по порусије“ и тако све на мање, а владика се поче лјутити, јер се надо све дукатима. У то бану и неки Цицмил, а препријечио се шешаном, па ће с врата: „А ко вам је овђе владика?“ „Ово је свети владика!“ казује му поп Тешо. „Аи!“ виче Цицмил „како си међер остарио владико! а Бога ми си манит, па ако си владика, што тако стар идеш у ове планине, а што синове не спремаш!“ Поп Тешо поче да виче на њега, да се незбори тако са владиком, јер је владика свети човек, али се исковријежи Цицмил: „Шути попе, уста ти твоја!… ако прекинем фишек сад ће ти мозак на ледину! Света је моја коза и овца, а не твој владика…“ Скочише они други те ишћераше Цицмила, а зајади поп Тешо, како су то дивлји лјуди и како он на зло с њима удара. Виђе владика злу и гору, па остави и Горанску и мирију и писанију и попа Теша, а оде пивском манастиру. Послје ми исприча поп Тешо, како је он све уредио да буде онако, да препане владику, да не искупи мирије. Тешка бијаше та владичина мирија и за народ и свештенике, јер је свака кућа давала вижлин годишње. Попови су давали батик и то је износило по 75 гроша на нурију, а осим тога половину од сваке вјенчанице. Кад дође нови владика на епархију, сваки му је поп био дужан дати по 500 гроша и то се звала филотимија. Осим овијех дација владика је тражио још писаније од народа и за душу и пред душу, а уза се је водио читаву војску попова и завтија, те гдје би дошао читавој би се нурији окренула капа око главе, док би дочекали њега и пратњу му. У манастиру окупи сву Пиву, а добави и Попа Ћетка Недића с Бојковића. Поп Ћетко бијаше нешто скривио и владика га осуди на тешку глобу, па га затвори у једну ћелију и рече, да ће га држати у затвору све дотле, док му родбина састави паре и донесе, а ако не саставе паре док је ту, водиће га у Мостар. У манастиру бијаше неких старих мачева дугих колико најдулји чоек и једно јутро стаде звека нешта на авлији таман пред владичином ћелијом. Изађем ја, да видим шта је, кад имам шта виђети : поп Ћетко извуко онај један мач, а докопо брусину, па све турпија по мачу и оштри га, а сам збори: „Ама ћу му је одједном осјећи, па нека је таман свети владика! Знаће он ко је поп Ћетко!….“ Све тако оштри и збори; ја се вратих у своју ћелију смијући се, а лупа и звека на авлији пробуди и владику па зовну ђакона, да изађе и види шта је. Повири ђакон, па како виђе како се поп преврће с мачем и огледа га је ли оштар и замаује њиме ко кад некога сијече, а виче : „Овако ћу ја катила једног!“ упита мене шта оно ради, а ја му велим да незнам. Док ево ти и попа Теша, па га пита шта ради и лупа ту јутрос, те ће пробудити владику. „Оштрим ево нож!“ вели поп Ћетко и неокреће се на нас. „Зашто га оштриш ?“ „За вас зашта; свије ћу вас јутрос поклати; најприје владику и оне његове, а онда калуђере и све!“ Кад чу то ђакон жив умрије од страха, и утрча владици, те му све каза. Зовну владика и мене и попа Теша и пита нас шта је. Ми му кажемо како је поп Ћетко поманитао у затвору у ћелији, па се докопо оружја и ено ће нас свију поклати. Замоли нас владика нећемо ли како било трсити га из манастира да иде кући, а он ће му сву глобу алалити. Одосмо доље и казасмо Ћетку, те он оде кући пјевајући, а владика се закључа у ћелију. Тек кад је био сигуран да је Ћетко отишо, отвори се, спреми коморе, да иде из манастира, јер се бојаше да се што не пристима попу Ћетку, па да се не врати. Часом му спремише и потоварише ствари, те владика остави Пиву још тај дан, а оста му ненаплаћено много нурија и сва глоба попа Ћетка. Кад дође владика Глигорије, он затражи од сваке куће по три плете и то му искупише све до Горње Херцеговине. Како се ми бијасмо бунили то прођоше три године, а да нико не купи владичиних пара. У настанку четврте године, ето ти у Гацко преко Фоче владичина протосинђела Пајсија и уза њ још читава војска попова и завтија. Пајсије налјегао на Јасеник, а у Јасенику била седмина Марка Ребића, па се он свратио, кад је видио толики свијет не би ли што наплатио. Богдан Гргуревић му ту реци да му неда нико ништа, прије него му платим ја за своју нурију. Пајсије ту скреши мени и оца и матер и реци још да ће ме сјутра свезати дорату за реп и тако свезана оћерати у Мостар. На тој седмини био и неки Митар Ћорић из моје нурије и све чуо, шта је Пајсије реко, па га ето мојој кући и каже ми да бјежим у Голију, јер ће ме протосинђел хелаћ учинити и каза ми све, што је речено. Кад стиже Пајсија мојој кући, дочеках га ја са совом и шћах га бити, али ме закуни мајка, да не чиним резил свештенијех лица у својој кући, те пушћах и Пајсију и сву му пратњу, да у мене ноће, а мајка им даде вечеру ко да су јој дошли најглавнији пријателји. Сјутра дан заиска Пајсије владичину мирију за четири године по три плете на кућу, а то је свега по 12 плета или по два талијера. Ја му рекох да људи не могу дати, него по вижлин ко што је прије било, али ја ћу гледати ако би се могло што и више ишћерати. Пајсије бијаше миран док бијаше у мене, али док отиде од мене, отиди у Церницу у мудира Клепе и потужи ме, да му не дам владичине мирије. Мудир спреми по ме двије завтије, те ти ја су неколико људи дођох у Церницу и ту отпоче давија. Пајсије тражи по три плете на 170 кућа, а ја плаћам по вижлин на 62 куће по царском тевтеру, исто бијаше у мудира, а у тај тевтер све смо писали читаву породицу ко једну кућу, да је мање мирије. Мудир рече да се мора платити по ферману, а ферман је на три плете, а ја сад се опријех да смо се бунили, а у буни је и царска мирија пропала. У томе неко завика да изгорје конак ђе је Пајсије био заноћио, те прекинусмо давију, а потрчасмо да трнемо ватру. Али срећом не би много ватре; неки објешењак запалио кревет ђе је Пајсије лежо, да је више гунгуле. Виђе Пајсије, да је сва игра око њега, па избечи на ме очи: „А ти си, катиле, одметнуо народ од цара, па хоћеш и од владике !“ Мени се на то смрче, па дочеках: „Хоћу и драго ми је, па ти недам ни паре!“ и скочих да идем, а за мном сви људи. Виђе Пајсије, да ће отићи празних џепова ако одемо, те пристаде за мном и погодисмо се да му дам за сву моју нурију 120 плета а по његову рачуну био сам дужан преко 1000 плета. За све ово Пајсија учини мене давом владици и владика се наљути на ме жестоко, али ја опет с моје стране одпиши да је Пајсија ишо ко дахија и да је сарош, а народу је доста и турског дахилука; те не би више Пајсија у владичину мирију. Замолих владику да сам дође у Гацко, јер има доста ствари у народу, што се не могу без њега расправити и он ми обећа доћи. Поп Јован бијаше вјенчо једну жену иза жива чоека а преварише га са писмом, које је писао неки Говедарица, да се може вјенчати, а долје потписо владику. И Бјелетићи бијаху силом отели ђевојку у Вуковића и вјенчали је преко воље, те се и ту завадило до крви. Дође владика у прољеће, а ја добави све што има запетљано да се расправи. Нареди ми владика, да се Бјелетића невјеста метне у букагије и да је затвори у избу, а сјутра дан и сам је владика удари шаком, док укабули да ће за Бјелетића, а смирисмо оно вјенчање попа Јована све уз добру глобу; владика узе за ове расправе 320 дуката глобе, а шћаше и мудир Клепо, да узме 200 дуката, али му владика обатали и послје несмједе више искати, кад владика оде, јер се бојаше да се паши незадавија. При одласку владичину моје је било да га допртљам у Фојницу, а то је прво село невесињског кадилука, а одатлен је било да га пртљају невесињски попови и тако све из кадилука у кадилук. Нађем коња и допртљам владику у Фојницу и шћах да вратим коње, кад онај завтија, што прати владику не да осолити, него каже да ће моји коњи ићи до у Мостар. Завтија бијаше љут на ме, јер му нијесам ниђе ни мукајет, нити га могох виђети, а и владика ми не бијаше мио што га води. Тумачим ја завтији, како је ред из кадилука у кадилук, а не даље, али завтија не да. Љутнух се ја на то, те завтију пода се и ударих му неколике ноге, а рекох нешто ружно и ономе ко га води, бива владици. С владиком иђаше и фочански прото Кочовић, па виђе шта ја радим са завтијом, те каза све владици, а кад ја дођох у кућу, ђе бијаше владика, дочека ме прото са оштрим ријечима. Како сам љут не видим ни владике, а прота још мање те у мало не би и проту таман ко ономе завтији. Умијеша се и владика: „Немој оче, прото, на војводу, он се онако и с Турцима комада; Бог да прости!“ Не слушам ја што владика збори, него извадим синђелију и бацим му је говорећи, да је то срамота за владику да води са собом зулумћаре и пјане бестије, па нећу му више ни поповине ни нурије. Блажи ме владика и узе кулкуму, па ми потписа на синђелију, да сам први прота у његовој епархији и још ме фали како браним вјеру и народ, а све то, чини ми се, бијаше више од страха него по мојим заслугама. 1) Поп Лука Зимоњић, кнез гатачки, сломио се је са коњем заједно у Сутјесци идући из Фоче у Гацко.

http://www.idoconline.info/article/836828