Од назива „бошњачки народ”, који су Муслимани БиХ сами изабрали, може се једино и искључиво конструисати назив бошњачки језик. Јер уколико је народ бошњачки, а држава Босна и Херцеговина, зашто би језик био босански? Зашто не херцеговачки, или босанско-херцеговачки? И зашто би уопште назив језика произилазио из назива државе, а не из народа који га користи? Назив бошњачки језик одговара називу бошњачки народ, док би назив босански језик одговарао термину, непостојећег, босанског народа.
Већ пар година, свједоци смо борбе за имплементацију босанског језика у просвјетне и државно-правне структуре Републике Српске. Вјечито напета ситуација у Коњевић пољу представља само врх леденог бријега. Институције Републике Српске трпе константан притисак у прихватању категорије босанског језика као језика бошњачког народа, иако по Уставу РС таква категорија не постоји.
Многи ће примјетити паралеле просвјетно-културних конструкција аустрогуарске политике Бењамина Калаја са тенденцијама данашњих бошњачких политичких представника. С циљем имплементације новог националног идентитета на цјелокупно становништво Босне и Херцеговине, Калај је, у служби аустроугарске великодржавне политике, тежио пуном присаједињењу ових покрајина у аустроугарски државни корпус и спријечавање уједињења тада, већински српске БиХ, у састав двију самосталних српских држава Србије и Црне Горе. Фантазмагорична имплементација националног унитаризма у смислу једне босанске нације довела је цјелокупно становништво Босне и Херцеговине до босанске националне одреднице, до босанског језика, толико апсурдно да су Херцеговци све три вјерске деноминације морали бити Босанци и причати босанским.
Идеалисти би рекли да се историја понавља, међутим савремени циљеви имплементације босанског језика, иако по апсурду слични Калајевим, имају доста уже оквире. Ако изузмемо перфидно закулисне, а притом контрадикторне историографске, етнолошке, социолошке, културолошке и суштински пропагандне тенденције бошњачких културних радника да се бошњачки народ представи као темељна етничка снага босанско-херцеговачке државности, као једино аутохтоно становништво БиХ, на бази аргумента да једини у свом националном називу има етимолошку везу са називом државе у којој живе, да би конститутивни народи Срби и Хрвати били представљени као дошљаци из алтернативних отаџбина Србије и Хрватске, босанским језиком се тежи или присвајању Босне за Бошњаке (колико год то логички контрадикторно звучало; а Херцеговине?) или тежи унитаристичкој интеграцији цијелог БиХ становништва.
Помало парадоксално, понајвише контрадикторно, зар не? На једној страни бошњачки национални идентитет који се представља као одвојен од српског или хрватског и аутохтон у сопственој држави, а на другој тенденција ка босанском језику у смислу унитаризације тронационалног становништва. Ако Срби и Хрвати говоре босанским језиком, да ли то значи да становници Босне и Херцеговине имају јединствену националну свијест? То јесте, ако опет, узмемо у обзир да је језик један од главних фактора изградње нације? Гдје нас у том случају босански језик води? Крајњу намеру открива лингвиста Мидхат Риђановић, који каже својим сународницима следеће: „Када се приклонимо историјској чињеници да у БиХ живе Босанци, који говоре босански, онда би друга два народа – Срби и Хрвати постали дијаспора“.
Водећи се инфантилном логиком географских одређења – сви који живе у Босни и осјећају се Босанцима имају да говоре босанским језиком. Босански језик је опасно средство до још опаснијег циља који је заиста државно-правна унитаризација Босне и Херцеговине. Међутим, још увијек нам није јасно шта би протагонисти босанског језика радили са Херцеговином и херцеговачким регионалним идентитетом? Ако је назив земље Босна и Херцеговина, зашто би један Херцеговац причао босанским језиком? У истом смислу, како ће један Херцеговац бити Бошњак? Да идемо даље у пертурбатичне идентитетске шизофреније најмлађих јужнословенских народа, констатоваћемо кратко да се језици не праве декретима. Ни нације, приде. Уз опаску да нико не може забранити једној нацији да постоји, Ренановим ријечима, нација је оно што хоће. Но, да се вратимо на тему.
Према Уставу Републике Српске категорија босанског језика не постоји. С тим у вези не постоје ни српски ни хрватски језик, већ језици конститутивних народа, Срба, Бошњака и Хрвата. Према томе, језик бошњачке националне групе може бити искључиво бошњачки. Као што језик српског народа може бити српски, или хрватског народа хрватски. Према свим лингвистичким критеријумима „босански“ језик не представља јединствену и уникатну категорију, већ језик истовјетан српском језику. Лингвистичка коректност , за разлику од политичке, не постоји, стога се мора узети у обзир недавно саопштење Одбора за стандардизацију српског језика при САНУ који по први пут иступа против босанског језика као самосталне језичке категорије.
Од назива „бошњачки народ”, који су Муслимани БиХ сами изабрали, може се једино и искључиво конструисати назив бошњачки језик. Јер уколико је народ бошњачки, а држава Босна и Херцеговина, зашто би језик био босански? Зашто не херцеговачки, или босанско-херцеговачки? И зашто би уопште назив језика произилазио из назива државе, а не из народа који га користи? Назив бошњачки језик одговара називу бошњачки народ, док би назив босански језик одговарао термину, непостојећег, босанског народа.
Од десет међународних докумената у којима се помиње статус језика – увек се говори искључиво о језичким правима појединаца и припадника националних мањина. Нигде се не помињу језичка права народа, нити држава, а камоли да се прописује право народа да свој језик назове својим именом, а ни у једном од докумената не наводи се експлицитно када један језик треба сматрати посебним језиком. То, са друге страрне, говори о бесмислености грађења националног и језичког идентитета на прагу 21. вијека, када се човјечанство увелико креће ка глобализацији и мултикултурализму.О идентитету једнога језика, о довољним разлозима за проглашење неког идиома за посебан језик, посредно се говори једино у Европској повељи о регионалним или мањинским језицима где се каже да су регионални или мањински језици они језици који су традиционално у употреби на одређеној територији једне државе од стране држављана те државе који чине бројчано мању групу од остатка становништва и који су различити од званичног језика те државе, што не укључује дијалекте званичног језика те државе или језике радника миграната. Закључак је да два или више идиома који се не разликују не могу лингвистички (научно) бити посебни језици, што ће рећи да један не може бити већински а други мањински.
Надамо се да смо овим текстом бар мало освијетлили мрачне кутове сложених политичко-националних прилика у Босни и Херцеговини и с тим у вези допринијели разумјевању перфидних тенденција појединих политичких групација ове земље.
Стефан Брадоњић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
…… Преци Бошњака, поред тога што су говорили и српским језиком, исповедали су и српску православну веру. Тек ће турском окупацијом Босне (1463), постепено, неки од њих, бити исламизирани. А преци многих данашњих муслиманских становника Босне и Херцеговине су дошљаци из Србије, Далмације, Крајине, Мађарске…
И зато су се творци расрбљивања муслимана досетили – Бошњацима ће даровати вероисповест пре исламизације, која неће бити српска православна. Измислиће, да је реч о једном виду бошњачког хришћанства – које није православно, какво је код Срба, нити је католичко, какво је код Хрвата. Тако ће Бошњаци (Срби муслимани) бити усмерени на својатање те измишљене вере, коју ће придодавати својој новој, од колонијалиста неметнутој, народности – као што зидар додаје армирани бетон крхкој грађевини. И тако, с наводном посебном црквом у Средњем веку, савремени муслимани имају подлогу за објашњење – да се народносно (национално) разликују од православних и католичких Срба и католичких Хрвата. Ово се увелико користи и Бошњацима је омогућено (захваљујући и кратковидости српских државника из претходна два столећа), да у све друштвене науке уткају ту своју средњевековну верску посебност и да је сматрају својим народносним (националним) кореном. А да би све то било уверљивије, муслиманским Бошњацима је измишљено и да је та вера имала посебне храмове у власништву, јер је, наводно, устројена и верска установа – „Црква босанска“. Написано је, да се у њој исповедала нека богумилска вера – која је имала одлике хришћанске секте. За ту веру се користе разни називи. Највише имена разних секти из првих столећа Нове ере, што је најбоље објаснио др Миодраг М. Петровић (видеће се, овим именима су означавани католички верници од стране православних цркава, а означавани су богумилима и православни верници – од стране Римокатоличке цркве). Из више његових студија о „Цркви босанској“, искрсава јасан закључак – да та верска установа није постојала. Ево једног извода с именима тих хришћанских секти – из првих столећа Нове ере (не из Средњег века), уз Петровићев осврт, да су ово кривотворење прихватили званични повјесничари (историчари) у свим европским државама:
„’Црква босанска’ – крстјани, кудугери, богомили, богумили или бабуни, патарени, и други називи за вернике у Босни, представљају основу коју су историчари и лингвисти дубоко уткали у свеукпну историју те средњевековне државе. У науци се, чак, сматра, да питање ‘Цркве босанске’ представља ‘осовину’ историје Босне. Из тога су израстале многе књиге, студије, расправе; на томе су бројни истраживачи, код нас и у свету, стекли научна звања – од магистра до академика. Све то није помогло, да се у науци коначно потврди испрвност било којег до сада понуђеног мишљења о ‘Цркви босанској’. Пометња изазвана необјективним, површним, једностраним, нетачним, па и тенденциозним тумачењима латинских, грчких и словенских извора, одвела је истраживаче на разне странпутице. Честа је појава, да се поједина мишљења, која су већ давно у науци проглашена као неодржива, и данас преузимају – без икакве провере, зато што су допадљива, или зато што их је изнело познато име међу историчарима. Такво ширење заблуда, отежава пут до истине и ништа заједничко не може да има са правим приносом науци. Охрабрење представљају они малобројни, али озбиљни научници, који су, такорећи, цео свој радни век посветили истраживањима разних питања у вези са ‘Црквом босанском’, а ипак јавно признали, да су неопходна нова – вишестрана истраживања, како би се дошло до чврстих, уверљивих одговора на безбројна отворена и тешка питања… На основу података у Законоправилу Светог Саве… као и бројних других података у млађим средњевековним изворима, сазнао сам, између осталог, да ‘Црква босанска’ није установа црквенојерархијског обележја и да често помињани богомили у Босни и Србији нису други до Латини“.