Ali Amir Beg (fl. 1558), девширма у Бугарској
Девширма (срп. одабир, избор) или данак у крви је био обичај сакупљања (читај: отимања) хришћанске деце у османској Турској са циљем њиховог образовања у потпуно турском духу и стављања у султанову службу. Деца су слата у Цариград (Истанбул) где су, под утицајем исламизације и асимилације, васпитавана и школована за „Нову војску“ – јаничаре или за неку од дворских служби.
Почеци девширме се не могу са сигурношћу утврдити. Најранији податак имамо код турског хроничара, Идриза Битлисија, на основу којег би почетке овог обичаја могли да датујемо у време Орхана I (1326-1359). Немачки историчар и турколог, Франц Бабингер је сматрао да је он установљен у време Орхановог наследника, Мурата I (1359-1389), док друга истраживања почетке померају у почетак XV века; конкретно, после битке код Ангоре (1402). Вероватно да је девширма, као својеврстан порез за немуслимане, заменила главарину односно џизију.
Према једном турском списку (тзв. eşkal дефтер), октобра месеца, 1603. године, четири групе јаничарских официра, обавезане султановим декретом, послате су да обаве нову девширму. Цео процес ће се завршити, најкасније до фебруара, 1604. године са укупним бројем од 2 604 прикупљених дечака. Спискови су прављени у више различитих области па се тако из дефтера види да се ради о деци прикупљеној у Румелији, широј околини Валоне у Албанији и Бурсе у Анадолији, као и о једној групи деце из Босне (овде мислимо на територију средњовековне државе Босне).
Босна је специфична по питању данка у крви јер је она указом Мехмеда II Освајача (1451-1481) била једина земља у којој су, у оквиру девширме, сакупљана и муслиманска деца. Тако имамо податак да се у поменутом дефтеру, на списку одузете деце из Босне, налази све укупно, 502 детета од 8 до 20 година. Од тога, 410 муслиманских и 82 хришћанска детета. За разлику од осталих наведених области, процес прикупљања деце у Босни је трајао око годину дана, тако што су четири групе деце послате, свака понаособ, у интервалима од по три месеца. Могуће је да су јаничари стигли у Босну неколико месеци раније у циљу извиђања и информисања. Простор на којем је девширма извршена, обухватао је и Босну и Херцеговину са градовима као што су Херцег-Нови, Мостар, Благај, Нови Пазар, Имотски, Фоча, Невесиње, Вишеград, Сарајево (Врхбосна), Габела, Тешањ, Чајниче, Теслић, Тузла и Челебипазар (Рогатица). Деца сакупљена у Босни, називана су „потурогуларима“ (poturoğulları)[1] и углавном су била слата у јаничаре.
Судећи према наводима из eşkal дефтера, наилазимо на још једну занимљивост. За разлику од других поменутих пописаних области, изгледа да је у Албанији и Босни било случајева да су деца сама покушавала да се убаце на списак, а потом и укључе у саму пошиљку. Разлози се не наводе, тако да можемо само да их претпоставимо. Јеврејска деца су, нпр. била искључена из девширме и нису узимана. У списку се налази и неколико деце из Босне која су означена као şekine, односно, сумњива, управо под сумњом да се ради о Јеврејима. Поред Јевреја, нису били пожељни ни сирочићи јер су сматрани за похлепне и неваспитане.
Са друге стране, била су пожељна млађа, нежењена и необрезана деца, деца из руралних средина и она без посебно изражених уметничких и других вештина – све у сврху лакше асимилације.
Поред свега наведеног, дефтер даје и податке о личним својствима деце: боји коже, боји косе, боји очију, облику обрва, висини и разним телесним траговима попут ожиљака или знакова болести, нпр. малих богиња, куге, чирева и др.
Више у:
https://www.academia.edu/21492061/The_Devshirme_System_and_the_Levied_Children_of_Bursa_in_1603-4
ПРИРЕДИО: Немања Цвитковац
[1] „Синови потура“. У овом случају, термин „потур“ (=потурица) се, највероватније, односио на исламизовано становништво средњовековне Босне.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.