У писаним изворима Манастир Житомислићи се први пут спомиње у отоманским пописним дефтерима за Босански, 1468/1469. године, и Херцеговачки санџак, 1477. године. Ови подаци казују да је Житомислић стара баштина породице Храбрена и прије доласка Отоманске империје на ове просторе. Породица Милорадовића-Храбрена једина је у Херцеговини оставила очуване споменике из два историјска раздобља: средњег вијека и отоманског доба.
Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише: „Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар.“ По својим ликовним одликама некропола на Радимљи спада међу неколико највриједнијих и најзначајнијих некропола стећака уопште. Два капитела у манастиру цртежима и натписима личе на стећке.
Дио капитела који подсјећа на стећке
Невесињски кадија, 1566, издао је војводама Петру и Јовану ферман у коме стоји: „Пошто се у селу Житомислићу православна богомоља порушила, за градњу исте код овога шеријатског суда дозвола би затражена и видјев да се поправак православне богомоље у смислу шеријата може дозволити… у овом се писмену који се уручује војводи Петру и Јовану градња исте богомоље дозвољава, тако да им нико сметати и на пут стати не смије, јер је сам цар допусти да се по своме закону молити могу.“ Тако је манастир био оспособљен за вршење литургије 1582, када се помиње игуман Јован, док је печат манастира датиран 1585. године с натписом:“Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585″. Натпис о довршењу градње цркве 1603. уклесан је на капителу јужног стуба у наосу, док се клесар „мајстор Вукашин от манастира (О)раховице“ потписао на западној страни истог капитела, украшеној крстом.
Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као „српски пуковник“ долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом II Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате.
Сачувана умјетничка дјела
Од свог оснивања манастир Житомислић са црквом посвећеном Светом Благовештењу имао је велики значај у црквеном и културном животу Срба овог краја, али и цијеле Херцеговине. У Житомислићу је 1848. године отворена прва богословска школа у Босни и Херцеговини, а основали су је тадашњи архимандрит Серафим Перовић и Нићифор Дучић. Касније је у манастиру отворена и школа за описмењавање српске дјеце. Школа је у Житомислићу постојала све до 1971. У посједу манастира била је и вриједна збирка икона из периода од 16. до 19. вијека. као и значајан број књига и других црквених драгоцјености.
У вријеме Другог свјетског рата, 1941. године манастир су запалиле усташе, а монаси из манастирског братства су бачени у јаму. Након рата манастир је обновљен и 1967. године освјештан. Уочи крвавог грађанског рата у БиХ, 1991. године, кости убијених монаха су извађене из јаме и сахрањене у заједничку манастирску гробницу. Смираја није било: само годину дана касније, 1992. године, хрватске снаге су запалиле и минирале манастир великом количином подметнутог експлозива до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.
На обнову Житомислића чекало се пуних десет година. Радови су почели 2002, а током наредне три године цијели манастирски комплекс је у потпуности реконструисан према свом првобитном изгледу. Чак је коришћен исти камен који је комад по комад вађен из рушевина и уграђиван тамо гдје је некада припадао. Коришћена је традиционална технологија градње, без савремених помагала и средстава, а пројекат обнове су урадили стручњаци Завода за заштиту културно-историјског насљеђа Републике Српске. Новац за обнову дали су угледни Срби из дијаспоре и други хумани људи. Васкрсењу Житомислића и његовом освећењу које је 15. маја 2005. године обавио његова светост патријарх Павле, присуствовало је неколико хиљада вијерника из Херцеговине, те бројне угледне званице.Манастир Житомислић је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, из XV је вијека и обновљен је 1563. године од браће православних Срба Милорадовића-Храбрена, у селу Житомислићу, тимару ове старе српске познате велмошке и задужбинарске породице. Родоначелник братства Милорадовића-Храбрена, које је живјело у предјелима столачких Дубрава и Храсна, војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. године, а у турским пописима дефтерима из 1468. и 1477. год. помињу се синови: војвода Петар и браћа му Радоје и Вукић. Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише:“Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар.“
Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као „српски пуковник“ долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом ИИ Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате. Постоји манастирски печат Житомислића из 1585. године, с натписом:“Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585″.
Године 1602/03. има запис мајстора Вукашина из манастира Ораховице, уклесан на капителу јужног стуба Житомислићке цркве. 5. маја 1609.г. довршен живопис Житомислићког храма по поруxби игумана Саве, трудом и трошком јеромонаха Максима, можда из породице Храбрена. Манастирска црква је убрзо опремљена крстионицом, престоним иконама и богатим иконостасом у позлаћеном дуборезу. Иначе, Житомислићки храм је имао у позадини зидани иконостас, као још неке цркве из XV и XVI вијека. За игумана Саве (1609-1616), Висариона (1616-1617) и Серафиона (1618) у Житомислићу је преписано више од десет важних црквених књига, а године 1618/1619. завршен је украшени манастирски поменик, гдје се помињу сви српски краљеви, архиепископи и игумани Житомислића, као и сви мушки и женски чланови породице Храбрена. Монаси манастира Житомислића у XVII вијеку значајне су личности, стижу до Свете Горе и постају Хиландарски игумани. Калуђери се боре за очување свог народа и манастира од ратова, хајдучије, зулума.
Године 1663. манастир је обновио чесму (вјероватно водовод). 1675. године проигуман Серафион је дао да добар мајстор уради позлаћени дуборез царских двери. Јеромонах Житомислићки хаxи-Јеремија поклонио је 1684.г. сребрену петохљебницу; а 1689.г. сакован је у Сарајеву дуборезни крст окован сребром, чуван донедавно у манастиру. Митрополит Дабробосански Висарион, из Житомислића, поклонио је 1691.г. сребром и златом оковано штампано руско Јеванђеље и 1699.г. налоњ дуборезан и украшен интарзијом, исте године вјерници браћа Витковићи даровали су сребрно кандило украшено представама Распећа, Богородице и Св. Ђорђа. Много је књига преписано и украшено у манастиру Житомислићу. Око цркве има старо манастирско гробље, са старим вриједним споменицима. Године 1890. јеромонах Христифор Милутиновић, касније игуман, ископавао је гробове у Орловцима (Црквини) и тада открио „храм са више олтара“. У Житомислићу су се школовали многи значајни Срби, не само Херцеговци, у XVIII и XIX па и у XX вијеку, из њеног братства произашли су бројни народни духовници и архипастири ове и других епархија Српске Цркве. Године 1858. овдје је отворена Приправна духовна школа, прва те врсте у Босни и Херцеговини.
26. јуна 1941.г. усташе су побиле цијело братство манастира Житомислића, њих осам, и бациле у Видоњску јаму на десној обали Неретве, а манастир је опустио, јер су крајем 1941. године све конаке, осим једне мале зграде, запалили Хрвати и Нијемци, пошто су претходно све опљачкали, прије свега манастирску ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је тада само чудом Божијим остала поштеђена. У недјељу 3. фебруара 1991. Године у Житомислићу, у мермерну гробницу изнад олтара према истоку, свечано су сахрањене мошти Житомислићких новомученика (извађених крајем 1990.г. из јаме Видоња), уз саслужење Српског Патријарха Господина Павла.
манастир у рушевинама
Манастир Житомислић је од Хрвата спаљен и срушен, половином јуна 1992. године, а потом је великом количином подметнутог експлозива миниран до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.
У току 2003. и 2005. године обновљена је црква и стари конак и освештани од стране Патријарха Српског Господина Павла маја мјесеца 2005. године. Данас, са архимандритом Данилом (Павловићем), братство манастира се стара да Светињу манастира Житомислић још више обнови.
(текст готово у цјелости преузет са сајта епархије Захумско-херцеговачке)
остатак текста преузет са сајта Пале.инфо
http://www.palelive.com/reportaze/manastir-zitomislic-tragom-predaka
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.