Био је 25. мај 1943. године кад сам у Петој офанзиви изгубио очи. Цео дан сам певао. А зашто? Многи моји другови били су рањени и јаукали су док су их лекари наживо оперисали. Певајући, храбрио сам и њих али и себе…
Није се више имало куд. Немци сколили са свих страна, од њихових униформи озеленело и стење. Нису нам ништа могли на Неретви па нас сад, сто пута јачи и острвљенији терају према Зеленгори и Сутјесци. Мој се вод, био сам тада командир, докопао једне чуке и ту одлучим да сачекамо непријатеља. Наместимо митраљез, одшрафимо бомбе и вребамо да нам се што више приближе, не сме ниједан метак да омаши, мало их је а Немаца ко на гори листа. Прашти на све стране, они мало устукну па поново крену.
Мој се митраљез усијао од огња, све ми руке у пликовима. Одједном се нешто као утиша, а ја провирим да видим шта је. Последње што сам видео у животу, а имао сам двадесет година, била је цев шмајсера и бљесак. И тамо и у глави. Онда тама. Пробудио ме јаук око мене. Једна другарица, болничарка ваљда, каже ми да су ми очи страдале од дум-дум метака. Ћутим, а болови као да је глава туђа, непријатељска. И почнем да певам (…)
У болници наше Треће санџачке пролетерске бригаде све време мислим: ево сад ће да сване, никада ми ноћ тако дуго није трајала. Ваља ми се навикавати на свој будући свијет таме. Ипак тада ми најтеже падају јауци рањеника, покушавам да их видим по гласу. Не успевам, све се измешало, чини ми се да цела васиона плаче…
После неколико дана крећемо ка Пиви. Ја на коњу а води га мој друг из чете Милан. Изненада чујем авионе и прасак бомби. Немци. Немци, гласови беже поред мене. Ја немам куд. Око мене само мрак. Посрну коњ пода мном, а ја под њим. Притискао ме целом тежином и још не мрда. ВИчем: „Милане, Милане!“ Не одазива се. Мислим побегао (…)
Брзо се све утишало, осим појединачних јаука. Чујем непознат глас поред себе, пита ме шта ми је, где сам том рањен. „Не знам ништа ме не боли – Сав си крвав“. Пипам по себи топлу лепљиву течност. Уз осмех ми кажу: „Од коња је.“ Грдим Милана што је побегао и оставио ме, а они кажу да је Милан ту, мртав.
Болница се сместила у Рудинама изнад Шћепан поља и ту смо били два-три дана кад је стигла наредба за покрет преко Вучева према Сутјесци. Ваља спасават рањенике. Јест ал многи рањеници не могу никуд. И падне одлука да најтежи, нас педест двоје са шест болничарки, останемо у Пивским гредама. Већина је без ногу и руку, никуд не могу без туђе помоћи.
Лежимо међу стењем свако са својом муком. Болничарке, неке јако вредне и осећајне другарице, стално око нас, запиткују шта нам треба, теше. Припекло Сунце, крај јуна је већ, хоћемо воде. Чујем како болничарке са кантама одлазе. Није Пива далеко. Неки рањеници јече тражећи воду. Осећам, многи се узрујали, забринути што их још нема. Није их било целог дана.
Поред мене лежи мој друг, Војо Лађевић из Прве пролетерске. Једну ногу му одсекли друга му у гипсу. Вели ми да пођемо да тражимо другарице. И кренемо пузећи: ставим Војину ногу себи на леђа и вучем га а он ми показује пут. И други се некако испомажу.
После пет-шест сати довучемо се до једне травнате заравни изнад Пиве. Чујем је како хучи. Онда ме пресече глас, готово урлик, једног од рањеника: „Зликовци, фашисти, све су их побили!“ Шест наших болничарки лежале су мртве…
Жеђ је постала несносна. А Пива је тако примамљиво и близу хучала да сам мислио да ми протиче кроз уши. Нико од нас педест двоје није могао до ње, низ једну стрму страну, безмало сви су били без ногу или у гипсу. И онда је неком пало на ум да ја кренем по воду. Није вредело да се опирем, рекли су ми да ће њихови гласови бити моје очи. Скупили су шест италијанских порција, дволитарки и ставили ми по три у сваку руку.
Кренуо сам пузећи док ми је у глави сваки час експлодирао ударац порције о невидљиви камен. „Лево, Славко још мало, тако“ чуо сам гласове другова. Руке су ми биле израњаване од шибља и оштрих каменчића. После читаве вечности напипао сам воду. Умало се нисам удавио гасећи жеђ. Сад је ваљало натраг, уза страну, натоваарен порцијама пуним воде.
Поново сам гледао њиховим гласовима: „Пази, Славко, сад мало удесно… немој да дираш тај камен лево од тебе да се не одрони…“ Два пута сам тако звизнуо челом о некакву камену препреку да сам у устима почео да осјећам сланкаст окус крви. Пузао сам, бесан на себе што проливам много воде, осећао сам то по рукама и леђима. Тешили су ме речима да издржим још мало, ако могу лево, па онда десно и ту сам.
Нисмо више били жедни, али је сад глад дошла по своје. Сакупљали смо буково лишће и жвакали га покушавајући да заварамо глад.
Још неколико пута силазио сам до Пиве по воду, сваки пут, тако ми се чинило све спретније и храбрије. Глад је, међутим, већ почела да боли. И онда су моји другови видели коња који је стигао однекуд у потрази за сочном храном. Чуо сам их како му у шали броје ребра. Шала је брзо побегла пред спасоносном збиљом: па то је живи товар меса. Чуо сам један, па други пуцањ. Неко од рањеника пронашао је пушку – многе су војске прошле овим крајем и штошта у бежанији остављале – и убио коња. Сад сам, опет вођен њиховим гласовима, кренуо по храну. Претходно су ми дали једну козју мешину и велики нож. Напипам животињу, топла и глатка. На сапима је највише меса. Забодем нож и осетим страховит ударац. Полумртав коњ се ритнуо и одбацио ме неколико метара. Ко зна колико бих дуго, обезнањен, лежао да ме нису повратили гласови другова: „Ајде,Славко, шта чекаш, мртав је он, само се случајно трзнуо“.
Поново пузим и пипам животињу, сад од главе, да ме опет не ритне. Само сад немам ножа. Тражим га. На крају га напипам на сапима, још стоји забоден. Одсечем неколико великих комада меса, потрпам у мешину и назад. Пресно смо јели, нисмо могли да ишчекамо да га мало прокувамо у оним италијанским порцијама.
Неколико дана ишао сам по месо, грозничаво га тражећи међу већ оглоданим костуром.
Прво сам их ја чуо, па су их тек остали видели: немачке чизме и звекет оружја. Чуо сам и оно злосутно „форверц“, па штектање митраљеза и детонацију бомбе. И јауке погођених рањеника. Преживјело нас седморо. Ја сам мало рањен, случајно сам запао између два камена, па ме нису приметили или су мислили д сам мртав. Нисмо се поштено ни пребројали кад опет Немци, сад и неки усташа са њима, рекао бих по гласу. Зграбе ме и стану да испитују из које сам јединице, колико у близини има партизана. Ћутим и да знам, не бих им рекао. Неко ме је после шамарања и чупања за косу тако жестоко ударио чизмом у стомак да сам одлетио низ страну. Меци око мене. Два су ме стигла. Један ме окрзнуо по глави, други прошао кроз плућа.
Дошао сам себи осетивши кишу. Около тишина. Кренем да пипкам и закачим неко камење. Ко је тамо, зачујем изнемогао глас. Ћутим, шта знам ко је. Сад се јави други глас. Наши су. Одазовем се и почнемо опет да бројимо. Само ја и Радослав Петровић, Андрија Маринковић и још један, покој му души, заборавио сам му име.
Немоћни да се покренемо, ћутимо. Само понекад чујем глас, да л Андријин, да л Радослављев, покушава да отера орлушине које су осетиле мирис крви, лешеве. Све себе, залудно, убеђујем да их је привукао онај коњски костур. На срећу, ако је неко од нас уопште знао шта значи та реч, наишао је један уплашен сељак.
Напојио нас и превио. Онда ми је рекао да зна неке моје рођаке на Жабљаку и да ће пожурити да каже гдје сам. Били су то моји најближи избегли пред усташама. Дошли су истог дана. Касно за тројицу мојих другова који су у међувремену подлегли ранама. Од педесет двоје рањеника једини сам ја претекао. Сав у ранама и не тежи од тридесетак килограма живе ваге.
Крај рата дочекао сам скривајући се по пећинама и јазбинама Романије, у малим партизанским покретним болницама. Бежали смо пред свакојаким потерама. А кад је оно било суђење фелдмаршалу Леру у Београду и ја сам био сведок. Пита ме Милош Минић, тада тужилац „да ли су Немци убијали рањенике на Сутјесци.“ “ Па дашта су“ – велим му ја, а ратни злочинац, чујем ја тумача, одговара питањем: „зашто нигдје није било виљивог знака да су то рањеници?“ Е мој генерале, мислим се ја, куд ће боље ознаке од људи без ногу, руку, очију… И ништа не кежам, ваљда су видели они који су могли да виде…
(Славко Чворо изашао је из рата са много медаља и још више гелера заробљених у глави – 52. Живео је у Београду, у солитеру преко пута Градске болнице, гдје је особље добро познавало човека с белим штапом и црним наочарим јер је повремено долазио по лекове против главобоље. Ова исповест записана је 1989. године и овде сада поновљена да се све ипак не заборави. И због нас и због оних који долазе.)
Текст који је приредио П. Милатовић преузет из „Политикиног забавника“ број 3300 од 8.5.2015. стр 18-20
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.