Тешко је отети се утиску да се често сувише јавно бавимо најкомплекснијим питањима наше историје. Немогуће је пребројати интернет странице и групе на друштвеним мрежама које се неријетко са унапријед одређеног становишта „баве историјом“. Најчешће су садржаји који се тим путем нуде врло селективни и служе једино томе да поткријепе унапријед утврђено и неупитно становиште. Други свјетски рат као јединствена појава у људској историји предмет је не само огромног научно-истраживачког напора историчара већ и безбројних манипулација и идеолошке употребе. На који начин данас може да изгледа неки специфично „српски“ поглед на догађаје из поменутог периода? Какве импликације могу да имају ратна дешавања од 1939-1945. када је у питању идентитет српског народа данас? Историчари су дужни да дају одговоре и на такву врсту питања.
Деведесете године прошлог вијека су донијеле нешто што би се могло назвати „експлозијом сјећања“. Наметнута поједностављена слика Другог свјетског рата из периода 1945-1991. године почела је да се вртоглаво мијења. Поред вриједних историографских остварења која су настојала да уравнотеже слику о ратним дешавањима, много већу улогу у том процесу „сазнавања праве истине“ играла је публицистика заједно са до тада забрањиваном емигрантском литературом. Антикомунистичка хистерија појединих политичких структура нужно се наслањала на измијењену слику Другог свјетског рата. Можемо се сложити са тим да је то био сасвим природан и очекиван процес. Показало се да идеологизована слика рата не може да надживи државу која је на њој заснивала свој идентитет и друштвено-политички поредак. Међутим, намеће се логично питање: да ли је доживљај Другог свјетског рата који је наклоњенији антикомунистичким снагама (Михаиловићу, Недићу, Љотићу…) исто тако идеолошки мотивисан као и слика рата која је доминирала у периоду социјалистичке Југославије? И шта данас треба сматрати властитим националним насљеђем, НОБ или антикомунистичке снаге? Иако је историографија у потпуности разријешила кључне појмове и процесе Другог свјетског рата прије више деценија, ово су питања која се из неког разлога непрестано понављају у јавном животу изазивајући претјерану и непотребну буку. Није у питању само новинарски сензационализам или дневна политика.
Кључна грешка која се јако често понавља када се расправља о овим питањима је претјерано истицање српске перспективе ратних дешавања. „Српско питање“ као такво не постоји у Другом свјетском рату. Оно није било предмет међународне политике као што је то било у неким ранијим историјским процесима. Српски народ је био захваћен унутрашњим идеолошким подјелама и грађанским ратом као никада до тада. На сцени је био рат „свих против свих“. Губи се из вида да је редукована подјела на Силе Осовине и Антифашистичку коалицију била одлучујући фактор када је у питању глобална ратна ситуација. Партизанске снаге под вођством КПЈ, као убједљиво најборбенија антифашистичка снага, однијеле су побједу јер су се најбоље уклопиле у ратне планове Савезника. Без обзира на антисрпски ресантиман комунистичког руководства, партизанске снаге су махом чинили српски сељаци из традиционално устаничких крајева. Било би сулудо одрицати се властитих предака који су се борили против нациста, фашиста и усташа само зато што су се борили под „црвеном заставом“.
Још једна устаљена флоскула која се истиче као аргумент против „комуниста“ јесте то да су подизали устанке не марећи за људске животе. Заборавља се да је српски народ подносио велике жртве и у ранијим историјским периодима у борби за слободу и државност. У Првом свјетском рату је Србија остала без четвртине становништва па нико не помишља да, водећи се поменутом логиком, обесмисли борбу српске војске из тог времена. На крају крајева, зар није српски патријарх Гаврило Дожић заједно са цјелокупном Српском црквом и свим родољубивим, антигерманским и антифашистичким снагама у свим српским крајевима позвао на раскидање Протокола о приступању Тројном пакту 27. марта 1941. године? Само двадесет три године након завршетка Првог свјетског рата било је немогуће очекивати да се српски народ не одупре истом непријатељу.
Питање Милана Недића и квислиншких снага се наметнуло у посљедње вријеме покретањем иницијативе за његову судску рехабилитацију. Без обзира на исход ове иницијативе, историјске чињенице ће остати непромијењене. Неоспорно је да је Милан Недић дао одређен допринос заштити и збрињавању српског становништва, нарочито оног погођеног геноцидом у Независној Држави Хрватској. Међутим, у идеолошком смислу Милан Недић у потпуности припада Хитлеровом „новом поретку“. Он је Србију у будућности видио као дио тог поретка на челу са непобједивим Трећим Рајхом. Они који сматрају Недића само „заштитником Срба“ опет губе из вида контекст Другог свјетског рата.
Српско памћење Другог свјетског рата треба да буде прожето сјећањем на жртве геноцида у Независној Држави Хрватској и све остале жртве окупатора и његових сателита. Такође, треба да буде прожето осјећањем трагичности грађанског рата који никада ни прије ни послије тога није захватио српски народ. Слободарска традиција и основне цивилизацијске вриједности нам налажу да се не одричемо антифашистичке борбе без обзира на то што је вођена на челу са КПЈ. Иако је и покрет Драгољуба Михаиловића био антифашистички, он се пасивношћу и колаборацијом трајно компромитовао у очима Савезника изгубивши на крају сваку релевантност. Неки историчари су склони суду да је читав XX вијек за Србе „вијек изгубљене историје“. Потребно је из њега, као и из Другог свјетског рата, идеолошки потпуно изаћи и вратити се деветнаестовјековној традицији борбе за српску државност и економски и социјални напредак.
AУТОР: Никола Ожеговић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.