КАКО ЈЕ ОТКРИВЕН ТЕМЕЉ МАНАСТИРА ОСОВИЦА

Подели:

 

 

СВЈЕДОЧЕЊЕ ВЕРОЉУБА МАЛЕТИЋА О ПОТРАЗИ ЗА СВЕТИЊОМ

 

Још као дијете, слушао сам како мој отац, србачки свештеник Вид Малетић, са другим свештеницима из околине Српца прича о неком манастиру који је постојао негдје подно планине Мотајице. Како сам растао, расла је и моја љубав према историји, посебно националној, затим и локалној. Крајем осамдесетих година прошлог вијека често сам одлазио са оцем и тадашњим кобашким свештеником Драгомиром Малетићем у долину рјечице Осовице и Манастирице, гдје смо сатима ходали и тражили „лијепо“ мјесто на којем би могао бити манастир.

Малобројни историјски извори до којих сам могао доћи су кратки текст у „Шематизму дабробосанске митрополије за 1882. годину“, гдје се наводи да „Осовица бјеше код велике планине Мотајице, покрај ријеке Осовице, недалеко од Кобаша, у котару Прњаворском“, и једна реченица у књизи Петра Момировића, „Манастир Гомионица“, 1968, гдје пише: „У манастиру Гомионици чували су се кључеви манастира Манастирица, који се налазио на подручју планине Мотајице, у близини пута од Прњавора за Босански Кобаш, између села Сефероваца и чешке колоније Нова Вес“.

Ова два записа су нам унијела малу пометњу у рад на терену. Наиме, манастир који оба извора географски смјештају на исто подручје имају два имена, Манастирица и Осовица. Пошто на поменутом подручју постоје два потока са тим именима, а на неким старијим картама смо пронашли да се поток Манатирица звао Стељачки поток, закључили смо да се манастир звао Осовица, али да се налазио у долини потока, који су због тога што је протицао крај манастира мјештани касније прозвали Манастирица, као и читав заселак.

Тако смо одагнали сваку сумњу у име манастира и потрегу за локалитетом усмјерили на долину потока Манастирица.

Међутим, почетком деведесетих година долази до ратних сукоба и потрага за мјестом на коме је некада био манастир била је прекинута.

Ратни вихор ме носио на разне стране бивше нам државе, али сваку могућу прилику кад дођем кући користио сам да одем до Манастирице, обиђем терен и попричам са неким од старијих људи.

Потрагу сам највише свео на подручје око старог гробља, које се налазило неколико стотина метара од ушћа Манастирице у Осовицу, на брежуљцима лијево од потока Манастирица. Наспрам гробља, на брду које се уздиже изнад потока, налазе се два усјека, широка око пет и дубока око три метра. Један од другог су удаљени  неких тридесетак метара. По казивањиму мјештана, на тим усјецима су се налазили топови који су штитили манастир. Мало је вјероватно да су топови били ту у заштити манастира, али је сигурно да су усјеци људском руком направљени на јако погодном мјесту за осматрање правца који је водио долином Осовице, од пута Прњавор-Кобаш, а истовремено се са њих видјело и подручје старог гробља, односно терен за који смо претпостављали да је било мјесто на коме се налазио манастир.

У прољеће 1994. године извршена су прва озбиљнија истраживања. На терен сам довео екипу археолога из Завода за заштиту споменика из Бање Луке. Након дуготрајног и мукотрпног пробијања кроз шикару и бориће који су послије Другогсвјетског рата ту засађени, одредили смо једну локацију која нам се чинила најпогоднијом за мјесто на коме би могли бити остаци манастира. У току љета, уз сагласност Шумарије, уклоњено јерастиње са тог подручја и приступили смо пробном копању. Копали смо канале дубине око 70 центиметара правцем сјевер-југ, међутим, нисмо наишли ни на какве трагове. Покушали смо на још неким мјестима у близини, али након неколико дана смо одустали, јер ни на једном мјесту нисмо наишли ни на какве трагове који би упућивали да је ту била нека грађевина.

Мој сљедећи излазак на терен био је другог марта 1995. године и тога дана сам у свој дневник записао: „Поново одлазим у Манастирицу. Данас је у обилазак терена дошао и владика бањалучки господин Јефрем у пратњи ђакона Воје Балабана. Били су ту још и Драгомир Малетић, парох кобашки, Стево Милинковић, предсједник ЦО Кобаш, као и Стеван Умљеновић из Српца. Носио сам и старе аустријске карте на којима су уцртана нека манастирска насеља, али нам ни оне нису помогле. На крају смо се сложили да је најпогоднија локација, на којој би прво требало покушати, само ушће, то јест, мјесто гдје се сада налази шумаријска барака, мада би требало провјерити и мјесто око 300-400 метара уз ријеку Манастирицу, на које је указао један становник Сефероваца. По подацима  које је владика сазнао из списа прњаворског адвоката Опачића, почетком 19. вијека је продао посљедњи камен из манастира, за градњу неке приватне куће.

Међутим и наредне давије године су прошле у трагању за локалитетом манастира, али без неких конкретних радова.

У прољеће 1997. године, представници ЦО Кобаш договорили су се са руководством србачке општине да им општина плати рад ровокопача и обезбиједи гориво, да би се наставила истраживања у Манастирици. Радило се три дана, а радови су почели 4.6.1997. године.

Тај дан сам у дневник записао:

„Почела истраживања у Манастирици. Радови несистематски. Доведен ровокопач, али се ради стихијски – како ко каже, тако се копа. Прво су копали код барака и пресјекли сеоски водовод. Затим су ишли на другу локацију гдје је неко рекао и – ништа. Када сам стигао, прво сам позвао чичу Душана Сувајца да ми покаже гдје су његови стари говорили да је био манастир. Прешли смо радити на тај терен. То је сада подручје обрасло закржљалом боровом шумом. Копамо канале правцем сјевер – југ; на сваких десет метара. Први канал – ништа. У другом већ има трагова. На једном мјесту као да је прекинут зид дебљине 80-100 центиметара. У њему се налази и ломљени камен и кремен, као и ситни дробљени камен. На десетак метара даље исто тако. Двадесетак метара ниже од подручја гдје је некада била кућа Сувајца, много опипљивији трагови. Налазимо доста комада грнчарије, различитих врста, као и неке металне комаде. То су вјероватно остаци са кућишта, али грнчарија би могла бити и старија. На дубини од 150 центиметара наилазимо на слој смрвљене цигле широк око 80-100 центиметара, а дубоко око 30-40 центиметара. На источној страни канала налазим један камен, а око њега и испод њега комаде ћерамиде. Били су то читави комади, али су већ почели трунути, па се не дају извадити цијели, већ само мањи комадићи. Свуда на том простору на дубини и већој од 150 центиметара има остатака ћерамиде. Пошто кућа Сувајца није била покривена ћерамидом, а и њени темељи су на самој површини, то значи да је ту вјероватно постојао неки старији објекат.

Насупрот тој локацији, мало југоисточно, преко потока, чича Душан ми је показао гдје је некада био извор. Сада је ту извор за село (затворен), мало више (око три метра) него прије. Чича каже да је ту некада био точак са кога је стално цурила вода. Извор је био преграђен једном великом каменом плочом која је на средини била шупља у пречнику тридесетак центиметара. Кроз ту средину је била провучена жељезна цијев кроз коју је ишла вода. Стари каже да ни његов дјед не памти ко је то направио. Данашњим радовима су присуствовали: Драгомир и Нада Сувајац, два радника Аце Стјепановића, а касније долазе Вид Малетић, Стеван Умљеновић, Јоцо Ракић, Гојко Басурић, Ацо Стјепановић и још неколико пролазника“.

Сутрадан и прекосутра, петог и шестог јуна, на терену смо били само ја и човјек који је руковао ровокопачем. Нас двојица смо копали, више лопатама него што смо користили машину, детаљно прегледајући земљу и скупљајући комаде грнчарије које смо наилазили. Трећи дан је дошла наредба да се машина врати и да се радови прекидају, јер је општина истрошила предвиђена средства. Тако и овај пут није било конкретних резултата, осим пронађене керамике, која ће касније ће се испоставити, бити изузетно важан проналазак.

Није ме поколебао ни овај неуспјешан покушај, јер су ми у ушима стално одзвањале ријечи владике Јефрема: „Ако смо ми генерација којој је Господ одредио да пронађе манастир, ми ћемо га и пронаћи“.

Силно сам желио да будем дио те генерације и молио сам се Господу да ме удостоји те части да нађем давно изгубљену светињу, коју већ три вијека крије планина Мотајица у својим њедрима.

Када је 2000. Године у Кобаш дошао нови свештеник Славиша Топић, првом приликом сам га упознао са причама о постојању манастира на овом простору, као и са оним што смо до сада  радили око тражења локације. Отишли смо у Манастирицу, да види све локације на којима смо радили. Видио сам одмах да га то веома занима, тако да је и он користио сваку прилику да разговара на ту тему са својим старијим парохијанима и да покуша сазнати неки користан податак који би нам помогао на терену.

Покушали смо, 16.8.2002. године, свештеник Славиша, Радован Малешевић и ја сондирањем терена (коцке један пута један метар), копањем канала и бушењем тла сврдлом, да испитамо локацију на самом ушћу, наспрам шумарских барака, уз ријеку Осовицу. Нашли смо само један комадић керамике и неко жељезо, али смо утврдили да је новијег датума јер је било варено. Тиме смо ову локацију елиминисали из даљих истраживања.

Опет смо се усредоточили на локацију око некадашње куће Сувајца и поново смо на терен доводили старије мјештане Сефероваца који су нам причали оно што су они слушали од својих старијих. Посебно нас је заинтересовао један камен који се провлачио кроз причу свих мјештана. Сви су нам помињали неки велики правоугаони камен, величине око 160 са 70 центиметара који је вирио из земље неких десетак центиметара и на коме су сељани ручавали када су обрађивали околне њиве, прије неких педесетак година. Казивали су њихови старији да је то црквени камен и то се преносило генерацијама. Кажу да су неки покушавали са два упрегнута коња да га помјере из земље, али да нису успијевали.

Одлучили смо да сву потрагу усмјеримо на проналажење тог камена.

И онда, Божијом милошћу и благословом, 4.4.2003. из земље почиње да се открива давно изгубљена светиња. Тога дана у Манастирицу одлазимо о. Славиша Тошић, парох кобашки, прота Вид Малетић, парох и намјесник србачки и ја. Главни циљ нам је био да на једном мањем простору који је већина мјештана означила као мјесто гдје је по казивањима њихових старијих био манастир, покушамо наћи тај много помињани црквени камен. За ту прилику направили смо „пипалице“ од жељеза, дугачке око 60 центиметара, којима смо боли тло у потрази за каменом. На том мјесту нисмо успјели да нађемо ништа, осим неколико комадића грнчарије . Међутим и то је био неки траг.

О наставку претраге у дневнику сам тада записао: „Одмакли смо се неких десетак метара даље од локације коју смо себи ибиљежили за потрагу и након неког времена „пипалица“ је ударила у нешто тврдо. На двадесетак центиметра дубине била је нека препрека. Раскопали смо то мјесто и нашли један већи камен, димензија око 40 са 30  центиметара. Наставили смо да копамо и крај њега смо откопали још један. Продужили смо тим правцем и нашли темељ у земљи дужине око 3,5 метра, да би на једном крају скренуо под углом од 90 степени и наставио се у дужини једног метра. Темељ је био састављен од крупног поточног камена, између кога и око кога је било доста ситног ломљеног камена. Ширина темеља је око 40-50 центиметара. Пружа се правцем сјевер-југ, да би на јужном крају смотао ка западу. У недостатку снаге и алата, пронађене остатке смо „маскрирали“ грањем и лишћем, док се о. Славиша не чује са владиком и док не припремимо већу акцију. Можда пронађени остаци темеља нису од цркве, али вјероватно јесу од неког објекта из манастирског комплекса, јер је невјероватно да су људи прије 50 година копали такве темеље за неки пратећи кућни објекат. Иначе, Петар Сувајац, који је некада живио овјде, за то мјесто је рекао да никада није орано, већ да је ту био воћњак и тор за свиње.

Након што се о. Славиша исто вече чуо са владиком Јефремом, ми смо одмах сутрадан наставили са копањем на истом мјесту. Сада су нам се придружили и браћа Малешевић, Вујадин и Радован, као и Ђорђе Ивановић. Док су једни „пипалицама“ и даље тражили овај велики камен, остали су рашчишћавали пронађеи дио темеља. Сада смо детаљније премјерили пронађене остатке и анализирали оно што смо ископали.

Између осталог, тада сам записао:

„Уз темељ пронађена два комада грнчарије. На пет-шест метара даље, још три комада. Пронађени дио темеља дугачак је 3,5 метра, а пружа се правцем сјевер-југ. Ширина му је око 60 центиметара, а мјестимично и 70 центиметара. На сјеверној страни под  90 степени скреће на запад, у дужини око 1,5 метара, гдје је на дубини од око 60 центиметара, поред великог поточног камења, пронађено и доста комада угља, као и црвене земље, налик на распаднуту циглу. Јужни крај темеља такође ломи на запад под углом од 90 степени, у дужини око 1 метар. Због нагиба терена, темељ на сјеверној страни је на дубини од 60 центиметара, а највећио дио темеља је на 10-20 центиметара испод површине. На око 3,5 метра од мјеста гдје смо изгубили камену везу у сјеверном дијелу темеља, у истом правцу и на истој дубини, од око 60-70 центиметара, пронађена је скупина од три камена (око 25-30 центиметара велика) и доста ломљеног камена“.

А онда смо 9.4. добили потврду онога чему смо се сви надали, а то је да смо ми та генерација коју је Господ удостојио да пронађе остатке манастира. Тог дана на мјесто гдје смо пронашли остатке грађевине дошао је владика Јефрем. Након обиласка терена и пронађених остатака у земљи рекао је да смо на правом путу да откријемо остатке манастира и да је све – природа, потоци, положај, темељи у земљи, готово идентитчни као у Ступљу. По пронађеним остацима утврдио је да је ријеч о некој монументалној грађевини. На основу откопаних остатака није било могуће тачно утврдити о ком објекту из манастирског комплекса је ријеч. Договорили смо се да још мало проширимо копање и да покушамо да утврдимо какав је облик темеља, а онда ћемо вјероватно све морати затрпати и чекати да Завод за заштиту споменика РС одради свој дио посла, а општина свој (препис земљишта). Овај дан на терену су били, уз владику Јефрема и ђакона Зорана Пајкановића, о. Славиша Топић, Вујадин и Радован Малешевић и ја. Касније нас је владика позвао све код о. Славише у Кобаш, гдје је дуго остао у разговору са нама, дајући нам корисне савјете и инструкције како даље да радимо.

Одмах сутрадан, 10.4., о. Славиша и ја смо однијели у Бањалуку, у Завод за заштиту споменика све комаде грнчарије које сам ископао у претходних шест година, да нам археолог процијени њихову старост. За најстарије комаде археолог нам је потврдио да потичу из праисторије, док је велики дио из раног средњег вијека, а један дио из 16-17 вијека. Све то потврђује да је подручје Манастирице било насељено и неколико хиљада година уназад и да су се на мјесту гдје ми вршимо ископавања вијековима смјењивале грађевине и народи.

И наредних дана смо наставили са ископавањима. Све је још увијек било на добровољној бази, без надзора стручњака. Жељели смо да откријемо што више остатака темеља и да утврдимо каквог је облика грађевина била.

Нас десетак окупили смо се 18.4.2003. године и наставили са копањем и претрагом терена. Сада је већ направљен велики помак. За тај дан записао сам:

„Наставили смо у правцу источног зида, дужине 7 метара и нашли још 3 метра темеља. На крају тог дијела има велика камена стопа и темељ скреће на југ у дужини од 2 метра. И у овом дијелу је пронађено керамике, кованих ексера, угља и спаљене земље. Покушали смо на неколико мјеста сјеверније, али слаба вајда. На шест метара од почетног дијела (сјевер-југ), на сјевер, пронађен је камен на дубини од око 80 центиметара (ниво одговара оном на почетку). Око почетног дијела доста је копано и пронађене су велике површине спаљене (црвене) земље, угља као и кованих ексера, грнчарије и једна мала копча (вјероватно бакарна јер је оксидирала), која је изгледа оков од неке књиге. И у овом дијелу има већа камена стопа која мота на запад у дужини око 2 метра. Укупно је до сада ископано:

Темељ дужине 4 метра у правцу сјевер-југ. На крајевима овај темељ скреће на запад, на јужном крају 2 метра, а на сјеверном 1,4 метар. На средини темеља сјевер-југ креће нови темељ у правцу истока, дужине 10,4 метра који скреће на југ у дужини 2 метра.  У истом правцу на сјевер од источног дијела на дубини од једног метра пронађена је скупина камења, 5 метара удаљена од овог темеља. На јужном дијелу темељ је на дубини 10-50 центиметара (већином тридесетак), док је на сјеверном дијелу дијелу дубина 70-100 центиметара, што је посљедица нагиба терена.

Данас је пронађено шест кованих ексера, пет комада грнчарије и горе поменута копча.

Под стручни надзор радови су стављени 29.4.2003. године, када Завод за заштиту споменика РС, по претходном договору са владиком Јефремом, на терен шаље археолога Милана Ђурђевића. Отац Славиша и ја дочекали смо га код цркве у Кобашу и одвели на терен Манастирице. Након обиласка терена и пронађених остатака, договорили смо се да одмах сутра почнемо са радовима. Тако је и било.

Сутрадан, 30.4., у осам ујутро, нас девет, предвођени археологом, почели смо систематске радове на локалитету. Археолог Ђурђевић је прво тражио да ископамо канал широк 80 центиметара крај пронађених темеља са јужне стране, да се тачно види обрис темеља. Затим смо скидали горњи слој земље са сјеверне стране, у висини темеља, јер се претпоставља да је то унутрашњост објекта (због печене земље и угља). Када смо скинули слој земље у ширини око два метра на висини темеља, пронашли смо дио полукруга који почиње негдје са осмог метра и мота према сјеверу. Никоме није било јасно шта би то могло бити. Ако су остаци цркве, то би једином могла бити пјевничка апсида, али онда је унутрашњост са јужне стране темеља, а не како смо првобитно мислили.

На већим дубинама, око једног метра, налазили смо комаде грнчарије за које је Погача рекао да су највјероватније римски. Тог дана смо очистили и азну (извор), која се налази одмах изнад, мало западно, од пронађених остатака. Ту воду смо кориситили за пиће у свим наредним данима нашег истраживања. Тај дан радове су обишли и директор републичког завода за заштиту споменика г. Раденко Илић и прота Вид Малетић, а касније и свештеник Жељко Сарић. Било је договорено да Шумарија пошаље раднике да искрче терен, али је та подршка изостала. Сљедеће радове смо заказали за 9.5.

У међувремену сам у Прњавору претраживао старе аустроугарске грунтовне папире и пронашао да су се локације на којима копамо, тачно те кастарске честице, у њиховим папирима из 1882. године називали њива „Манастир“ и њив „Код калуђерске липе“. Све подручје припало је Илови.

Више није било ни најмање дилеме. Остаци средњевјековне српске светиње, манастира Осовице, били су пронађени.

Господ је благословио и удостојио генерацију коју је изабрао за ово богоугодно дјело, а она му је, предвођена владиком Јефремом, узвратила изградњом и враћањем старог сјаја немањићкој светињи.

 

Извор: Манастир Осовица, Бањалука 2017.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *