Драгослав Алексић је био сакупљач народних умотворина и етнограф. Рођен је 1896. у Рипњу, код Београда. Нижу гимназију је завршио у Београду, а учитељску школу у Алексинцу и Неготину. Учествовао је у Првом свјетском рату и борио се на Солунском фронту. По завршетку Више педагошке школе у Београду радио је као наставник у Босни и Хрватској, гдје је сакупљао и објављивао народне пјесме. Једно вријеме је био наставник у Мјешовитој грађанској школи у Босанској Дубици. Током боравка у Дубици написао је књигу Кнежопоље и Кнежопољци у прошлости и садашњости 1931. године.
Приход од продаје књиге намијенио подизању споменика Петру Пецији Поповићу (код манастира Моштаница) и оснивању Женске задруге за ручне радове у Босанској Дубици.
Доносимо вам уводно поглавље Алексићеве књиге у којем он у складу са ондашњим достигнућима историјске науке објашњава прилике у Дубици.
„Још пре пропасти Босне – 1463 године, када ју је заузео Мехмед Освајач, погубилац задњег босанског краља Стевана Томашевића који му на превару предаде град Кључ, а усто још и 70 градова – у погледу верске нетрпељивости као и политичке смутње, чудне су се ствари дешавале у њој. Она је по вери имала православних, католика и богумила. Ова различитост у вери била је повод многим борбама коју су потстицали ондашњи српски и угарски владари. Ови последњи под утицајем Рима, највише се мешаху да би спречили ширење богумилства, а утврдили католичанство. Сем тога утицала је на то и слабост ондашњих босанских владара који су тражили те интервенције због трења међу ривалима о престо, чега ради су често мењали и саму веру, али су многи на крају ипак, после свега враћали старом.
Чим је Босна потпала под турску власт, пређе велики део народа у ислам. Сам брат краљев, као и сестра му Катарина, примише мухамеданство, па чак и краљева жена Мара оде доцније Султану. Овоме је био узрок то, што су желели да нађу мира од наметања и вере и туђинске власти, а што је потстакло и саму властелу и народ који су били огорчени на Рим и Угарску. Напустивши хришћанство ови су поред осталог примили ислам гледајући да сачувају своје баштине и имање, па су се чак и одевали као Турци, али им је говор остао и даље исти.
Босна је по пропасти постала пашалуком и у име царево управљали су турски велики везири и њоме и Херцеговином (овом последњем по њену паду 1482). Православни и католички свет увек је гледао да нађе начина, под турском влашћу, да се дочепа слободе ради које није имао мира ни спокоја, те се одметао чак у хајдуке , а после су многи одлазили у ускоке. Касније, у ратовима између Турске и Аустрије, Босанци су отворено улазили у борбу против турских власти и то често на позив самих Аустријанаца. Због свега овога много пута, у случају аустријског неуспеха они су се морали бекством спасавати испред Турака и повлачити у аустријску војску преко Уне и Саве. Тамо су тражили себи привременог уточишта па су се, одморни, опет налазили у бојевима који су се непрекидно понављали.
Крајеви око Уне у XVI столећу највише су страдали при заузимању Баније од Турака, јер је народ, који су Турци и Аустријанци доводили и насељавали у те тада опустеле крајеве, падао час под аустријску, час опет под турску власт. Тако видимо проглас војводе Баденског, за време Леополда, главног заповедника царске аустријске војске у борбама са Турском од 1683 до 1699 године, као и проглас хрватског бана Николе Ердедија, који су позивали хришћане, нарочито у данашњој Босанској Крајини, да се побуне и ослободе уз припомоћ њихове војске, под царском заштитом. После тога, 16 августа 1688. Аустријанци заузеше Костајницу која је била главни турски град у Поуњу.
Пре тога, 1685 године, војска хрватскога бана Ердедија заузе Босанску Дубицу која је том приликом запаљена и скоро сва изгорела. Сва та борба свршила се тиме, што су Аустријанци земљиште преко Уне у дубини Босне од 5 часова хода заузели и држали до Карловачког мира 1699 године. Тада су морали уступити Турцима све ово заузето земљиште до Уне. Сви Срби и нешто Хрвата из тог краја, а нарочито из Козаре и околних места, морадоше тада прећи преко Саве и Уне бојећи се од насиља, те се настанише у Јасеновцу, Дубици, Слабињи, Комоговини и другим местима по Банији.
Када је аустријска царевина 1716 године поново заратила са Турском и када се рат заврши Пожаревачким миром 21 јуна 1718 године, Банији је прикључено садашње Кнежопоље до иза планине Козаре, а поред тога припали су јој Стари Јасеновац са планином Козаром, затим пуста села као: Демировац, Гуњевци, Стара Дубица, са још 16 опустошених села. Потом је освојен и Босански Нови са целом околином у којој је било око десетак опустошених села. Аустријанци су од Стародубичког и Новског котара саставили две компаније – два котара и то један са седиштем у Козарцу, а други у Доблинићу.
Сва заузета места била су насељена тежацима из околине Приједора, Бугојна, Бање Луке и осталих околних места која су тада припадала Турцима. Тако је насељено и данашње Кнежопоље. Нажалост, ово насељавање је прекинуто после двадесет година, када су се насељеници морали у већини чак расељавати и бежати у Аустрију, јер је ова заратила са Турском 1736. године, услед чега су се и они сами били упустили у борбу. Закљученим миром 1739. године у Београду садашње Кнежопоље и цео Новски срез припали су поново под Турску власт. Већина ондашњег света пређе у Банију и настани се око Војнића и Петриње.
Босански и херцеговачки бегови и аге подизали су често буну борећи се против самовлашћа правих Турака. Један од истакнутих бегова, по имену Хусеин-бег Градашчевић, подигао је 1831 године буну против турске управе за време ослобођења Србије, а уз припомоћ многих других бегова и ага. Тако их видимо у сусрету са султановом војском на Косову Пољу, где се боре за слободу своје домовине. Истина ова напорна борба је најзад скршена, али је увек тињла јер се сви они у ствари нису осећали скоро никада као прави Турци.
Нашавши се у поновном ропству под Турцима, заостали, а и досељени, ондашњи Кнежопољци нису имали мира, већ се поново побунише и приђоше уз осталу браћу за време Босанско – херцеговачког устанка 1875 године. Они су узели видног учешћа у окршајима вођеним у Босанској Крајини на челу са неумрлим Петром Мркоњићем који је први понео луч слободе у борби за ослобођење своје браће. Од 1876 до 1878 године Кнежпољци активно и у масама учествују као добровољци у бојевима на Дрини, раме уз раме са браћом Шумадинцима који су водили ратове са Турском. Нажалост, све те борбе нису донеле остварење њихових жеља, јер 1878 године, на Берлинском конгресу, предаде се цела Босна и Херцеговина Аусто-угарској чија се управа звала „Окупација“.
Зло од овога осетили су тада међу првима наша браћа исламске вероисповести који отпором заустављаху окупирање и тај је отпор симболисан у борби Хаџи Лоје кога помагаху и браћа православци и католици. Ово је био један путоказ који је имао да покаже како се само слогом , без разлике на веру, а борбом, може доћи до праве слободе. Тиме је ударен и камен темељац и залога заједничке сарадње у покрету аутономне борбе која је код православних почела 1896. у циљу стварања црквено-школске аутономије, а код браће муслимана 1899. године.
Србе видимо како се окупљају око својих првака, Глигорија Јефтановића из Сарајева, Лазе Јовановића из Тузле и многих других. Та културна борба се најзад завршава успехом 1905 године, али не на потпуно заддовољство ондашње Српске омладине. Браћа муслимани се окупљаху око мостарског муфтије Џабића, Али-бега Фирдуса из Ливна, Бакир-бега Тузлића из Тузле и многих других. Тек по анексији, 15 априла 1909 године, они су такође успели.
Сва ова борба водила се огорчено како од православних, тако и од браће муслимана који су, видећи тежње и рад бивше Аустрије, јавно говорили: „Волимо и турску сабљу, но аустријско перо“. Борба се није зауставила само на аутономном успеху, већ је видимо продужену у раду „Просвете“ и „Гајрета“, затим у Сарајевском атентату , Бања-лучком процесу, многим другим приликама, као и у одзиву добровољаца за време светског рата. Тада многи родом из ових крајева полазе у борбу и то неки као заробљеници из Русије , а неки као досељеници из богате Америке. Сви су они хитали у помоћ браћи Шумадинцима који су на Солунском фронту својим великим напором задивили цео свет. Овај напор био је за углед свима као пример пожртвовања, показујући како се за слободу отаџбине и свога народа живи и мре.
Мора се признати: Кнежопоље се овековечило својим пожртвовањем и националном свешћу, јер је међу првима било које је најмногобројније заступљено у добровољачким одредима. Преко три стотине добровољаца дао је овај крајичак поносне Врбаске Бановине. Износећи ово као пример потомству, писац ових редака даје израза својем родољубљу и клања се сенима оних Кнежопољаца којих су пали у борби за највећу светињу : за слободу свога народа.“
Одломак приредио Зоран Синкић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.