У низу текстова Коста Хаџи-Ристић је читаоцима новосадске ДАНИЦЕ представио земљу Босну; одломци које доносимо објављивани су 1867. године, и то: V. дио, 31. јула (стр. 498-500), VI. дио, 10. августа (стр. 518-520), и XI. дио, 20. септембра (стр. 616- 620).
- Околина височка
Већ сам говорио на више мјеста о пољима итд., а сад ћу неколике о Моштранском пољу да проговорим, коме је окрајак са југа и запада Босне. На овом је пољу била царска турска војска, кад су освајали Високо. Приповиједају да је и сам цар ту био и да се и сада зна озид, гдје је султанов чадор био. Туде је и мјесто гдје су позвати Височани и гдје им је казано да ће поштеђени бити ако приме мусломанску вјеру. Усрам-бег новијем мусломанима у Високом сазидао је богомољу, која и сад постоји.
Пô часа сјеверно од Високога, Бијела је Вода, гдје има доста гробница. Ја нијесам ишао и не знам да ли потписа какових има. На исток од Високога, на 3 часа, Бобовац је у једној долини. Више њега пружа се велика планина Козара, са које се не види Бобовац. И сад се зна колопут, што је негда до Бобовца био. Од тврдога Бобовца само има неколико развалина, које су у шуму обрасле. Бобовац се славно држао и кад га је турски цар освојио проклео га је, да се ту нигда град сазидати не може, и дао га је до основа разрушити. Височани мухамедовци приповиједају како је у Бобовцу ухватио краљ цара турскога, али је турски цар био шејит (свет), и зато се навуче краљу мрак и незнање на очи и главу, а у глави заметеност дође му, тако да је једва чекао да султана пусти. Крај Бабовца има такозвана Царева Стијена. (Зашто се тако зове, нико ми није умио казати).
Крај Бобовца житељи су сами православни Срби. У селима Планинци и Славенима исто тако. Та села сматрају се за благословена, ту су сељани богати и болест никаква овамо долазила није, нити колера, нити куга негдашња.
Недалеко од Бобовца је Сутјеска, гдје су Србљи римске вјере по највише на броју, и ту имаду свој манастир. Православних само неколико кућа има. На брду Самару имаду два стара стећка.
Није далеко од Високога и Вареш, на своја 3 часа. Мјесто је у долини. Житељи су већином кршћани, тј. Срби римске вјере, само неколико кућа има православних. Планина је код Вареша Дубошица, гдје има много гвоздене руде и 27 топионица, које не раде увијек. До њих је, веле, био стари Вареш. Око Вареша има живе и олова, али то се не види.
Од Високога до Зенице има по пољима сила турскијех гробља, што свједочи да је туда турска војска била.
- Ријеч-двије уопште
Босна је дивна земља. Куд се год макнеш, видиш земљу – прави рај. Бријег и долина, равница и брежуљак, ријека и поток, мијења се једно за другим, удружује се, да ти око свуда љепоте гледа. Па када се бајан гај очара, када око себе погледаш, пак запиташ Бошњака што за та поља и брда итд., он ће ти рећи : то се зову Росуље, Царева Стијена, Црепуљско, Царска Вода, Миленице, и друга све сама српска имена у њива, вршка, извора, итд. Пак ће одмах почети приповиједати: ту станују виле – туђер сједио је Краљевић Марко – дотле је допирао свети Сава, итд. Тако на Кисељаку упитам за Краљин, има ли на том брду зидина, а кад ми човјек почне причати, дивио сам се. Казиваше ми: како је под Краљином била варош Дубровник, како је ту био војвода Миљенко, како је кисељачко поље било језеро, докле га нијесу Србљи прекопали, како и на Краљину и на палешкој страни има равница на бријегу и да се обије равнице зову «црквиште», како по каменитом Краљину зидине и сад се налазе, како је ту прије 500 година каурска краљица била и да је имала златни стан (разбој) и силно благо, како још кроз неколико година па ће у Краљини пастир врата наћи и узети златни онај стан, што сам ткâ, и силно ће благо покупити, и да ће тада крај бити турској царевини. (Ово сам чуо од Ибрајима Мешановића, Србљин мухамедовске вјере). Сваки приједјео и свака страна има своје приповијести и гатке и приче, које се од дједова и очева унучади и синовама предају.
Куд се год макнеш наћи ћеш стара гробља и стећкове, за које кажу, да су «каурска», а на мјестима кажу и «српска». Тако у Мочиоцима имаду стара гробља и кажу да је неки српски војвода водио дјевојку, а Турци на њег напали, и да је бранећи се славно погинуо. Ту има двоје гробље, старо са стећкима и турско. На великом стећку војводином има изрезана рука, а потписа нијесам нашао, но онда нијесам на то ни пазио, јер од тада има 10 година. Како басне и приче народне о мјестима, како гробља и натписи на камењу, тако и стари рукописи и други споменици свједоче да је Босна од старине српска земља, да су њени житељи Србљи и потомци и огранци старијех Србаља. Остаци и споменици из времена старе славе српске казују нам да је тада у Босни била радиност већа и живља, да је народ имао различитијех вјештина, то свједоче каменорези, стара зданија итд. Стари наши градили су циглу, цреп, што се и данас налази у старим зидинама, а данас праве зидове од земљанице испечене, и тек 1866. године дођоше из Аустрије први црепари у Босну.
Но оставићу на страну радиност старијех Србаља и вјештине нашијех предака, и рећи ћу још неколике ријечи о Србима босанским и њиховијем земљама, без обзира на историју. – Височани приповиједају, како се је краљица српска у Високом три године од Турака бранила и како је послије краљу своме у Бобовац (који је 3 часа од Високог) по уговору са султаном отишла, и тек да су онда Турци узели град и разорили га. – Сваки Србљин мухамедове вјере прича Србљима православнијем: «Вас је Фати Мемед покорио и ми смо се истурчили. Ми смо од вас, но ми смо лијеп дин (вјеру) примили». –Многи ће од мухамедоваца Срба рећи: «Не питај ме за име старијех, од старијех времена, о породици мојој, јер ће доћи ред или на Јову или на Милоша и Ристу». – И дан-данас наши мухамедовски Бошњаци служе се у трговачком и другом свом приватном послу ћирилицом, а и ја сам небројена њихова такова писма читао. Ал’ и Срби римске вјере писали су ћирилицом. Тако преда мном стоји сада, када ово пишем, Наслађење духовно Павла Посиловића из Гламоча, а тако је писао и фра Дивковић и други фратри и Срби римске вјере у Босни још и пре 100 година, и тек у новије доба наметнуше фратри народу латиницу, казујући, зато, што је латиница лијепа, а азбука ружна! Но ми знамо, да је ту други план био!
Г. Саво Костановић снимио је са више гробља натписе, што ће, док изда, и боље све то освијетлили. У црквама, љетописима, старим писмима итд., види се такођер да те Србље није никакав земљотрес прогутао, но противно знамо, да смо им ми потомци. Истина, Србљи босански данас су од три вјере: православни, католици римски и мухамедови посљедоватељи. Али сила турска обраћала је народ у мусломанство, а сила папина богомиле у католике; а сељани, особито планинштаци, остадоше у православију.
Фанатизам и вјештина османска раздвоји Србе мухамедовце од крштне браће и ули међу њих узајамну мржњу, а фратри, такође из фанатизма, угушиваху свијест народну. Раздор и недружење неједновјерне рођене браће у Босни често се на невјероватан начин показују, пак и у језику. Тако Срби турске вјере говоре: братја, кутја, злака мјесто длака итд. Умијешали су још пуно турскијех ријечи, особито у поздравима. А код Србаља римокатоличке вјере, од 100 година амо, постало је икавско нарјечје карактеристиком, те говоре: липо мјесто лијепо итд., јер су их тако утврђивали фратри. И ту бива чуднијех ствари: нека једна Србкиња православна данас прије подне пријеђе у римску вјеру, од подне говори: липо, било, (гори је потурчењак од Турчина!); а један католик, кад прими православије, сјутра дан говори: лијепо, бијело. Ово су малене разлике, али тек гоје, не искорењују фанатизам. Али крв и језик, прошлост и обичаји и све свједочи, да у Босни све један народ и да ће нестати временом онијех противности које су непријатељи нашега народа знали створити међу рођеном браћом.
Овај чланак преузима се из књиге Преглед српске књижевности у Босни и Херцеговини у 19. вијеку Бања Лука 2010; аутор: Младенко Саџак.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.