Краљ Твртко I обновитељ српске државности

index.jpg
Подели:

Када је на власт дошао Твртко I Котроманић (1353), његова титулатура најчешће је гласила „бан босански” па се на тај начин у први план ставља Босна и њена државност.  Твртко I је истовремено био и „господин“ Соли, Усоре и Хумске земље, као и његов стриц Стјепан II Котроманић, али код њега тада још није сазрела идеја да се прогласи за краља Срба или српских земаља. Оваква се идеја могла родити тек после смрти краља Вукашина и цара Уроша, а поготово после запоседања јужних области Николе Алтомановића, које су вековима чиниле политичко језгро старе Србије.  На овом простору била је дубоко укорењена идеја о неопходности постојања српске државе и српске државности, а такође била је још жива успомена на краљеве и цареве из династије Немањића. Одлука о узимању краљевске титуле пала је по свој прилици одмах после запоседања Требиња, Конавала и Драчевице, почетком 1377. године.  Бан Твртко I био је тада господар знатног дела старих земаља Немањића, које су се простирале између Неретве и Лима, чија је укупна површина била већа од површине области Босне у ужем значењу ове речи. Владање над великим делом старих земаља Немањића обавезивало је Твртка I Котроманића да узме титулу краља, која је деценијама припадала Немањићима.

За разлику од српских обласних господара, чији је владарски статус био свеж и нестабилан, бан Твртко је потицао из старог и признатог владарског рода Котроманића који је деценијама давао банове Босне. Уз све то, он је по женској линији био и далеки потомак Немањића, пошто му је краљ Драгутин био прадеда. Старина банског рода Котроманића, сродство са Немањићима и владање над великим делом старих земаља Немањића давали су за право Твртку I Котроманићу да се крунише за краља. Крунисање је обављено на Митровдан 26. октобра 1377. године у манастиру Милешеви, који се тада налазио у Твртковој држави.  Сам чин крунисања извршен је по православном обреду, а обавио га је по свој прилици милешевски митрополит и то са знањем тадашњег српског патријарха Јефрема. Тада је краљ Твртко I узео и владарско име Стефан, уобичајено у династији Немањића.  Његова краљевска титулатура била је прилагођена титулатури Душановог сина и савладара, краља Уроша, а такође и титулатури краља Вукашина. Управо због тога Тврткова интитулација, у повељи којом потврђује повластице Дубровчана (10. IV 1378), гласи: „Стефан краљ Србљем и Босне и Поморју и Западним Странама”.  Краљ Твртко I преузео је из титулатуре цара Душана, његовог сина Уроша и краља Вукашина све што је могао, а изоставио је све што је морао. Из разумљивих разлога он није могао бити краљ „Грка“, али је зато био краљ „Србима“, обавезно Босне, затим, Поморја и Западних Страна. Последње две територијалне одреднице преузете су из Душанове царске титулатуре, па су због тога морале да буду напуштене или да добију ново значење. Корекције су извршене већ на поменутој повељи, коју је краљ Твртко издао Дубровчанима, где се потписао као „Стефан Твртко у Христу Богу краљ Србљем и Босне и Приморју“. У потпису су изостављене „Западне Стране“, а „Поморје“ је замењено „Приморјем“, под којим се подразумевао део обале Јадранског мора под непосредном влашћу краља Твртка. У цитираном потпису, као и у интитулацији, на првом месту су поменути „Срби“, па тек онда Босна и остале територијалне одреднице, што недвосмислено потврђује да су Срби најваж- нији део у краљевској титулатури. Другачије речено, владару Срба или „српске земље“ од давнина припада легитимно право да носи краљевско достојанство и краљевску круну. Овде треба још приметити да је „Србе“ као најважнију одредницу у владарској титулатури увео Стефан Душан, када се прогласио за „цара Срба и Грка“, док су Немањићи пре њега били краљеви „српских земаља“ и „поморских“. По угледу на цара Душана, његов син и савладар Урош био је „краљ свим Србима“, док се Вукашин као савладар титулисао као краљ „земљи српској и свим Грцима и Поморју и Странама Западним и свему Дису“, али и као благоверни краљ „Србима и Грцима“. Титулатуре српских царева и краљева савладара биле су добро познате Твртку I Котроманићу, пошто је он био њихов савременик. Уосталом, у обликовању краљевске титулатуре Твртка I учествовао је његов учени логотет Владоје.

Логотет Владоје саставио је и образложење којим се оправдава Твртково крунисање за краља. Владоје је иначе потицао из старих српских земаља, а располагао је високим образовањем, које је било неопходно логотетима, па је могао на леп начин и у складу са учењем хришћанске цркве да образложи Твртково крунисање. Према саопштеном образложењу, божија милост даровала је Твртку да процвета као благосадна младица у свом роду и удостојила га је двоструким венцем (,,сугубим“), да управља са две владавине. Првом и од давнина, у богодарованој земљи Босни, а потом га је Господ Бог удостојио да наследи престо својих прародитеља, господе српске, зато што су ти прародитељи у земаљском царству царевали, али су се на небеско царство преселили. Твртко је потом видео напуштену земљу својих прародитеља, која нема свога пастира, па је отишао у „српску земљу“, желећи да учврсти престо својих родитеља и отишавши тамо, беше венчан Богом дарованим венцем на краљевство прародитеља својих, да буде „о Исусе Христе благоверни и Богом постављени Стефан краљ Србљем и Босне и Поморју и Западним Странама“.  Одмах после крунисања Твртко је почео „с Богом краљевати и учвршћивати престо Српске земље, желећи да оно што је пало уздигне и разорено учврсти“.

У последњих неколико реченица, као и у титулатури, дато је образложење каква је права имао Твртко на краљевску круну Немањића и зашто се крунисао, а истовремено је саопштен и његов владалачки програм. Нови краљ је најпре истакао да је његовом роду, па и њему лично, припадала од давнина владавина у земљи Босни, а пошто је био и потомак Немањића који су изумрли, онда га је Господ Бог одредио да наследи престо Немањића, односно врховну власт, а са њом и краљевску круну или „венац“ прародитеља. То нису биле само голе претензије, већ стварност која је могла још више да добије у својој пуноћи. У тренутку Твртковог крунисања нико од српских обласних господара није имао већа права на краљевску круну од Твртка и што је битно, нико од њих није био ни моћнији од новог краља Срба, па му се није ни могао супротставити. Уосталом, крунисање је обављено на легалан начин, пошто је Твртко примио краљевску круну из руку једног од највиших представника Српске цркве, вероватно милешевског митрополита и уз сагласност српског патријарха Јефрема. Овако стечену круну нико од обласних господара у српским земљама није могао да оспори, па је заиста никада нико није ни оспоравао, нити је посегнуо за њом. „Света круна“ српских краљева остала је у трајном поседу династије Котроманића, практично до пада босанске државе под власт Турака.  Једино је последњи краљ Стефан Томашевић затражио и добио другу круну од папе и то две године пре коначног пада Босне (1463). Све до тог времена босански краљеви су крунисани круном краља Твртка I, која се чувала у граду Бобовцу. Била је то „света круна“ (sacra corona), па је као таква трансперсонална, пошто се не везује за једну личност, већ за краљевско достојанство. Захваљујући присуству краљевске круне и краљевског престола, уздигнута је врховна власт у босанској држави на виши ниво. До Твртковог крунисања босанска држава је имала патримонијални карактер, тако да су са баном у владању учествовали и чланови његове породице, родитељи и браћа. Оваква се пракса напушта пошто је краљевска власт недељива.

Но и поред уздизања краљевске власти, то не значи да је она увек била и довољно снажна да обузда центрифугалнеснаге у земљи. Пред крај XIV века босанску државу захватио је процес осамостаљивања обласних господара, али је држава као целина и даље постојала. Она се обично називала русаг краљевства босанског или само русаг босански, али је овај термин служио и као назив за државни сабор. Властела окупљена на државном сабору или „станку“, заиста су у том тренутку представљала босанску државу, која има сталешки карактер. Но, и поред велике моћи државног сабора и босанских велможа, трансперсоналној „светој краљевској круни“ припадају градови, земље и трибути, а потчињени су јој у начелу сви поданици и сви представници државне управе. Са Твртковим крунисањем за краља Срба, у државну управу уводе се одређена звања, која су постојала у државној управи цара Душана, а пре свега звања логотета и протовестијара, као и дворска служба ставилца.  Врховна власт за време краља Твртка настојала је да своје одлуке спроведе у дело преко посебних извршилаца, који се називају „ручници“.  Ова је пракса брзо напуштена, због наглог јачања обласних господара.

Краљ Твртко I није се ограничио само на узимање краљевске круне и пратеће титулатуре, нити пак на звања која су постојала у држави Немањића, већ је истовремено преузео и најважнија права и обавезе српских краљева. Настојао је да поштује одредбе у уговорима између Дубровчана и краљева из династије Немањића, па је са таквим образложењем укинуо и „трг соли“ у граду Светог Стефана, будућем Херцег Новом.  Када се трудио да запоседне град Котор и пошто је постао његов господар, истицао је да је то град његових предака. У исто време примао је од Дубровчана „доходак српски“ од 2.000 перпера, који су они раније исплаћивали владарима из династије Немањића. Уз све што је речено, краљ Твртко I је преузео на себе и најтежу обавезу, да брани Србе и српске земље од страних завојевача, па је послао своју војску на Косово 1389. године, сматрајући да то није само борба између кнеза Лазара и емира Мурата, већ да тамо рат против Турака води његово краљевство. После свега што је речено, нема никакве сумње да је српска државност, са Твртковим крунисањем за краља, оснажена у оквирима тадашње босанске државе. Од тог времена она ће наставити да живи, у неким областима са јачим а у неким са слабијим интензитетом, све до пада босанске државе под власт Турака. Поводом реченог мора се приметити да српска државност није доживела процват као у држави Немањића, из једноставног разлога што краљеви из династије Котроманића нису успоставили потребну сарадњу са Српском православном црквом, па нису уживали ни њену подршку.

 

ИЗВОР: Дио текста преузет из књиге Милоша Благојевића, „Српска државност у средњем веку“, Београд 2011, наслов поглавља у књизи: „Обнављање српске државности у босанској држави“ стр. 287-296.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/kralj-tvrtko-i-obnovitelj-srpske-drzavnosti-/o246

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top