КРОЗ БОСАНСКЕ ПЛАНИНЕ: ИМЉАНИ И ИМЉАНЦИ

imljani.jpg
Подели:

У Врховини, сем Милан-Кнежине, највише се гласи село Имљани,чије становништво зову Имљанци. С слеве стране Врбаса гласи се Змијање и Змијањци, познати из Кочићевих приповедака. Негда је била иста женска ношња од Скопске Црне Горе до Жумберка на граници Словеније, и од Далматинске Загоре па до реке Босне, обухвативши Зету, Стару Херцеговину и Црну Гору. Ту су биле везене, у више боја: марама на глави, кошуља са везеним рукавима, прсима „узвеза“ подну, затим зубун, везен свилом по комадима чохе, и напред прегача са утканим шарама. Од те старе ношње очувало се нешто у Жумберку, више старинског у Северној Далмацији и Змијању, а највише у Имљанима задржано највише од старине, потребно је коју рећи и о Имљанима и Имљанцима.

 

Географски положај, порекло породица и име

Насеље Имљани је на планинској површи, 1150 м надморске висине. Са све четири стране опкољено је дубоким а уским речним долинама, попут какве тврђаве. Ту је речица Угар која се слева у Врбас, па Иломска и Кобиљски Поток у Угар; затим река Врбања и потоци Грабовица и Дубоки Поток који се у њу слевају. У Имљанима су претежно ливаде и пашњаци, а од жита сеју само зоб и нешто јечма.

Колика је изолованост Имљана долином Угра, сведочи доживљај хрватског књижевника Ивана Кукуљевића Сакцинског који је, пре 80 година путовао по Босни.

Истиче погибељност по живот пута од Травника до Бања Луке и вели:

„…. Кад имадосмо за нама грозну Козицу и несретне мостове, почесмо се пењати уз уски стермовити велики Угар. Да је Наполеон некада на мјесто Апенинах морао са својом војском преко великог Угра и Угрићах, не знам би ли икада ону славу стеко, која га је дочекала за Апенинама. Кој овуда срећно прође по лошом и кишовитом времену, он може јамачно казати, да има нешто јуначкога у себи; али тешко мислим да има на свијету војске, која би туде по садањих путевих сретно и славодобитно прошла. Толико знам, да сваки путник, кој је туда путовао, неком грозом спомиње овај пут …“

Кад се поведе реч о старини породица, рекну сви, само онако опћенито:

„Све је ово од Херцеговине насељено“. Од чега је име насељу, не могу да објасне. Међутим, млади свештеник г. Вукашин Сировина – чији је отац пок. поп Ристо био парохијски свештеник у Имљанима – домишља се да су Имљани од Хум, Хумљани, Умљани. Све околности говоре да је погодио.

Јер Хумљани су сточари у Херцеговини, ближе мору, који лети изгоне стоку на планине Горње Херцеговине. И Имљани би могли да буду какав планински збег тих Хумљана.

 

Занимљиво слављење крсног имена

Скоро половина становништава око Влашић-Планине слави Св. Симеуна Богопримца који пада 8 фебруара по ст. кал. И сви Имљанци славе ту славу и зову их кршњаци Симуњштаци. У Имљанима су породичне групе по 5 до 10 кућа и оне су раздалеко једне од других. Здоговоре се како ће и када ће који приредити славску гозбу. Сретање Славе или Службу почињу други дан Божића у очи св. Стевана. Један меће славску софру на Стевањдан, други на Мали Божић, трећи на Јовањдан, четврти на Крстовдан (сиромашнији), пети на Св. Саву, неки на Св. Три Јерарха, а неки на Сретење. Читају славу и ломе крсни колач. Учесници на слави зову се узови.

На дан св. Симеуна иду сви у цркву и носе кољиво славско. После службе у цркви, поставе на снегу заједничку славску софру за странце који нису били узови код кућа. Иза Симуњ-дана чобани гоне овце у жупније крајеве и на јагњила.

Пред Божић се чобани са овцама враћају са паше у жупнијим крајевима, а већ трећи дан Божића почиње слављење св. Симеуна у вези са сточарском привредом и сточарским сезонским кретањима. Зашто баш да ови сточари славе св. Симеуна, објашњава народна песма „Рођење Христово“, која се пева уз гусле на Божић, а коју је записао Богољуб Петрановић од Илије Дивљана под Јахорином Планином. У тој народној песми стоји: да је пречиста Госпоја удан сан сањала и да је тумачио сан Чобан-Симеун; кад се Христос родио, примио га на руке Чобан-Симеун и са Чобан-Јованом однео га на Јордан да се крсти; а кад је Богородица примила Христа, после крштења, рекла је:

„Богопримче Чобан-Симеуне,

Сад позови остале чобане,

Па ви добру ватру наложите,

Навалите велика дрвета,

(То им реци да су им бадњаци)

Закољите великога брава,

Нек’ весеља учине чобани.“

Посекоше три велика дрвета од растова дуба, довукоше их на воловима у торину овцама, испекоше великога брава и веселећи се прославише Христово рођење.

Имљанци у славским здравицама спомињу Старца-Богопримца. Разумљиво је да ови сточари из збора Светитеља славе Чобан-Светитеља, Старца -Богопримца, славећи га четрдесет дана од повратка са јесење паше по жупама па до поновног кретања из Симуњ-дана.

Сва је прилика да су Имљани из Старе Зете, из оног краја где се развила племенска област Бјелопавлићи. Цвијићев сестрић и сарадник г. проф. Петар Шобајић наводи у своме штампаном раду „Бјелопавлићи“ да је у данашњим Бјелопавлићима живело племе Лужани, који су имали и свога бана, и да су његово потомство потисли потомци Бијелога Павла. Само је остало неколико кућа од тих Лужана и једна се од њих зове Симоновићи, славе Симон-дан, а други Поповићи са истом славом, и да је међу кућама црква св. Симона. Одржало се народно предање да су Лужани отселили у Далмацију и Срем. Тамо их нисам могао да нађем него овде око Влашић-Планине.

Фолклорни пабирци

Захваљујући г. Вукашину Сировини, доносим и неколико народних веровања у Имљанима:

О Божићу сјакају овим речима:

„Сјај Боже и Божићу и три дана по Божићу и птичици у горици и рибици у водици“.

Када сватови воде девојуку од куће девојачке, мора да буде покривена по глави младинском везеном марамом а озго девојачка накићена капа. Млада не сме да види куда иде, јер би град све побио, ону земљу куда је прошла.

Верује се да има жена које јашу на вратилу и одузимају млеко марви. Кажу да је било и тих места где су се овакве жене у глухо састајале и распоређивале се куд ће која, гола, јашући на вратилу, ићи.

Неке жене, веле даље, имају уза се пешкир и у њему има: воска од мртвачких свећа, зуба, ноката, угљевља, длака, тамјана, рибљих костију (краљешци). Овакав један пешкир је изгубила неке године нека Ружа Ђега звана, па су нашли Пушићи. Стари Глишо Пушић бацио је то у ватру па је кућа тако засмрдела да су чељад морала да побегну из куће.

 

АУТОР: Милан Карановић

ИЗВОР: „Политика“, 29. август 1937, XXXIV, бр.10510, стр. 12

ПРИРЕДИО: Горан Легеновић

ФОТОГРАФИЈА: Дарио Дринић

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top