Крсна слава у средњовјековној Босни и Србији

Sv.Grigorije-dnevne.jpg
Подели:

 

Једна од најпознатијих инвокација босанског средњовјековља јесте она из повеље бана Стјепана II Котроманића (14. вијек), кнезу Гргуру Стјепанићу која гласи: вɑ ʜмє ω т ць ʜ сʜɴь ʜ свєтʜ дχ̅ɑ̅ ɑʒɑ свєтʜ гρьгƔρь ɑ ʒовомь Бɑɴь стʜпɑɴь по мʜʌостʜ Божʜωʜ гɴ̅ь̅ всʜмь ʒємʌьмь Босьɴьсκʜмь ʜ соʌьсκʜмь ʜ Ɣсρьсκʜмь ʜ доɴʜмь κρьємь ʜ χмьсκʜє ʒємʌʜ гд̅ɴ̅. (Thalloczy IV, GZM, XVIII/1906, 406-407)Њена посебна занимљивост је у томе што бан Стјепан назива најприје “светим Гргуром”, а тек “зовом” бан Стјепан. Покојни Дубравко Ловреновић у оваквој инвокацији, није сагледавао само чињеницу да је свети Гргур, односно Григорије Назијански био заштитник владарског дома Котроманића, односно крсно име/слава ове породице, већ и владарску идеологију, према којој је босански бан, заправо свети Гргур на земљи. То јесте да се ради о сличној идеологији из Хиландарске повеље Стефана Првовјенчаног (13.вијек), према којој  “у почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над сваком тварју својом, постави једне царевима, друге кнезовима, треће господарима… утврди Грке царевима, а Угаре краљевима и разделив сваки народ, и закон даде, и обичаје установи, и господаре над њима по обичају и по закону раставив својом премудрошћу.”

Према тој концепцији, земаљска феудална хијерархија је одраз небеског поретка, па тако и господар као босански бан, представља земаљског експонента одређеног свеца, који се мистично “материјализира” у владаревој личности, дајући му небески легитимитет. Па ипак, један од, недавно откривених натписа са стећака на десној страни Дрине, могао би дјелимично проширити, а дјелимично и оспорити ову концепцију. Ради се о надгробном споменику Стојана Ивановића, скутоноше из Клења који је датиран у другу половину 15. вијека, прије пада Смедерева и гласи овако:

“А се лежи раб Божји врач Кузман и Дамјан, а у име Стојан Ивановић, скутоноша…”(Емина Зечевић, Мраморје – стећци у Западној Србији, Београд 2005, стр. 75).

Покојник се дакле, баш као и бан Стјепан ИИ назвао слугом Божјим и именом свога свеца заштитника, односно крсне славе, или крсног имена светих врача (љекара), Кузме/Кузмана и Дамјана. Будући да Стојан Ивановић није био владар, већ “скутник”, односно “скутоноша”, то имплицира да ово именовање нема толико везе са владарском идеологијом, колико са обичајем да се властитом имену додаје “крсно” име односно, име породичне славе, те да је истовјетан обичај постојао са обе стране Дрине, без обзира на вјерска размимоилажења.

Аутор: Вук Бачановић

Извор: https://vukovugao.blogspot.ba/2018/01/krsna-slava-u-srednjovjekovnoj-u-bosni.html

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top