Не дирај камен на коме ја спавам,
ни оно кад гори а ни кад се следи,
не видиш на њему расте чак и трава,
од њега прављен је споменик мом деди.
Тврдо је знам то, али има ријека,
која не да да се образ прља,
вјечито у служби честитог човјека,
вјечна као и траг овог нашег Србља.
И као вјера маховина расте,
по њему упорно у инат олуји,
зашто још увијек дијеле нас на касте,
кад нам слобода с оном ријеком бруји.
Не дирај камен на коме ја спавам,
не вуку мене те ваше даљине,
мени је душа мирна а и глава,
ту на јастуку моје отаџбине.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.