САРАЈЕВСКИ ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКИ ПРОЦЕС (ОДЛОМЦИ)

Подели:

mozaik-mlada-bosna1

Аутор: Јован Бабић

 

ЗАБОРАВЉЕНИ МИХАЈЛО ПУШАРА

Одмах је, претпостављајући о чему је ријеч, истрчао из „Слогине“ зграде. Тада је, видно узбуђен, само кратко проциједио: „Само ви наставите, ја ћу се брзо вратити!“

Сарајевски велеиздајнички процес атентаторима на бечког престолонасљедника Франца Фердинанда, одржан од 12. до 29. октобра 1914. у Војном логору, само је један од многобројних процеса те врсте у бившој Аустроугарској монархији.

Пошто је директни извршилац атентата био припадник покрета „Млада Босна“ гимназијалац Гаврило Принцип, разумљиво је што се баш он нашао у центру пажње, не само тадашњег свјетског јавног мњења него и каснијих истраживача тог преломног историјског догађаја. Стога су, разумљиво, у његовој сјенци остале бројне занимљиве личности, било да су у историји означене као позитивне или негативне. Међу њих, несумњиво, спадају потпуно заборављени диригент Михајло Пушара, тек узгредно спомињани учитељ Вељко Чубриловић, његов адвокат Рудолф Цистлер и званични државни џелат Алојз Зајферт, о којима је овдје ријеч.

Сарајевски атентат, чије су жртве били Франц Фердинанд и супруга му војвоткиња Софија Хотек фон Хохенберг, извршио је на Видовдан, 28. јуна 1914, припадник омладинског покрета „Млада Босна“ Гаврило Принцип, гимназијалац родом из Обљаја код Грахова. Па иако нас од тог изванредно крупног историјског догађаја, о коме је до сада написано најмање 4.000 озбиљних студија, расправа и других текстова, дијели више од 88 година, његови стварни подстрекаци ни до дана данађњег нису сасвим познати. Стога се међу њих, поред тадашње Краљевине Србије, на коју је сваљена сва кривица, понегдје, али не без јаких разлога, спомињу и царска Русија, Француска, Мађарска, Велика Британија, па чак и главни савезник бечког двора — Њемачка!

МАЛИ ПОДСЈЕТНИК

Веома чврсти и енергични Фердинанд је, на овај или онај начин, озбиљно бркао рачуне одређеним политичким и војним круговима у свакој од тих земаља. Био је заправо болесно амбициозан, бруталан и експлозиван, препун тешко скриване жеље да што прије умре његов стари стриц, цар Франц Јозеф Први, да он преузме кормило монархије и оствари своје грандиозне реформистицке замисли. Њега је, према поузданим архивским изворима, нарочито раздразивала политичка опрезност мудрог старца, па је свим силама настојао да се, као генерални инспектор цјелокупне аустроугарске војне силе, представи битно способнијим од њега. Права прилика за то, по њему, били су војни маневри у „новим провинцијама“, Босни и Херцеговини, окупираним 1878. и једнострано анектираним 1908. године. Тада је коначно требало да се Краљевини Србији, изнуреној балканским ратовима и до краја незадовољној том анексијом, демонстрира свеколика надмоћ Аустроугарске монархије, али и његова лична и војничка одлучност. Отуда се мјесто и датум те демонстрације нипошто не могу сматрати случајним: главни град Сарајево и велики српски празник Видовдан, 28. јуна. Уз то и 525. годишњица Косовске битке! Дознавси за то, „младобосанци“ одлучују да промијене раније утврђену „мету“: умјесто да на нишан узму озлоглашеног поглавара БиХ, генерала Оскара фон Поћорека, припремају „крвави дочек“ Францу Фердинаду. Па иако нипошто није представљао узрок, Сарајевски атентат је послужио као непосредни повод за напад на потпуно невину Србију, а тиме и за почетак Првог свјетског рата. Томе рату је, узгред речено, претходила крајња заостреност међу тадашњим европским империјалистицким силама, која је трајала још од француско — пруског рата, 1870 — 71. године. У том свјетлу ваља посматрати њемачку иницијативу о стварању Тројног савеза са Аустроугарском и Италијом, коме ће се касније супротставити Тројни споразум, „Антанта“, а у њу ће ући Енглеска, Француска и Русија. У тим војним савезима це, најзад, ступити и у до тада најкрвавији међусобни сукоб током дотадашње човјекове повјеснице — Први свјетски рат.

Но, како су „младобосансци“ у Београду сазнали за Фердинандов долазак на маневре у БиХ?

ИСЈЕЧАК ИЗ НОВИНА

Скоро извјесним се сматра да је „босанске емигранте“ у Београду, тј. будуће атентаторе, међу којима су били и многи муслимани, „анимирао“ диригент Српског пјевачког друства „Слога“ у Сарајеву Михајло Пушара. (Посебно су се из реда босанских муслимана, као српске комите у балканским ратовима, истицали Дулага Буковац и Мустафа Голубић, који су чинили дио личне пратње комитског војводе Војина Танкосића, а Буковац је био и најбољи друг Гаврила Принципа.)

Пушара је Недјељку Цабриновићу, три мјесеца пред Сарајевски атентат, заправо послао новински исјечак, с вијешћу о доласку аустријског престолонасљедника у Босну. Тиме је, додуше посредно, „младобосанце“ у Србији, снажно задојене идејом јужнословенског уједињења, иницирао на тајну оружану акцију.

Шта је још познато о том српском патриоти?

Тај заборављени истински српски мученик био је ватрени припадник антиаустријски усмјерене „Младе Босне“, свестрани културни прегалац и велики поклоник слободе за сву обесправљену босанску „рају“. До данас је, нажалост, о њему мало шта спасено од трајног заборава.

Рођен је, према штурим биографским подацима, 1886. у Високом, у коме је, по завршетку средње школе, извјесно вријеме радио као опстински службеник. Између 1905. и 1914. водио је тамошњи хор Српског пјевачког друштва „Милутиновић“, режирао у његовој драмској секцији и водио тамбурашки оркестар при варешкој Муслиманској читаоници. И то би, ваљда, могао да буде још један доказ о његовој јужнословенској ујединитељској оријентацији и наклоности према „Босни, сиротици клетој“, како би казао народни пјесник.

По доласку у Сарајево, одмах је преузео диригентску палицу у Српском пјевачком друштву „Слога“. Њу је посљедњи пут из руке испустио баш у тренутку снажне експлозије бомбе Недјељка Чабриновића, на сарајевској Апеловој обали. Он је Чабриновићу, дакле, марта 1914, адресујући га на кафану „Златна моруна“, гдје су се редовно окупљали „емигранти из Босне“, послао кратку новинску вијест о „високој посјети“. Та вијест је, како се првобитно тврдило, била изрезана из загребачког Новог србобрана, али је у питању могао да буде и други лист. Како би пред полицијом заметнуо траг, тај је исјечак обичним писмом послао из Зенице. Насловио га је на Чабриновића и кафану „Златна моруна“, јер Принципову адресу, као ни Чабриновићеву, није знао.

БРЗО ЋУ СЕ ВРАТИТИ

Сигурно се, међутим, зна да је у тренутку експлозије Чабриновићеве бомбе, која је ранила више лица из Фердинандове пратње и публике, Пушара дириговао на „Слогиној“ видовданској академији. Одмах је, претпостављајуци о чему је ријеч, истрчао из „Слогине“ зграде. Тада је, видно узбуден, само кратко проциједио: „Само ви наставите, ја ћу се брзо вратити!“ Свечаност је заиста настављена, али се „Слогин“ диригент Михајло Пушара својим пјевачима никада није вратио. У опсежној студији Сарајево 1914. Владимир Дедијер је тим поводом записао: „…Када је Принцип потегао револвер, један детектив је покушао да га заустави, на што је Пушара ногом ударио детектива у колено, тако да је (детектив) изгубио равнотежу, те није могао да заустави атентатора… Пушара није само онемогућио детектива да Принципа спречи у пуцању, него је, тренутак касније, јурнуо на поручника др Андреаса витеза фон Морсеја, члана престолонаследникове пратње, када је овај искочио из аутомобила и насрнуо сабљом на Принципа…“ Поред Пушаре, што уопште показује да је Фердинанд заиста био омражена личност, у помоћ Принципу прискочио је и његов школски друг и вршњак Фердинад Бер, иначе Аустријанац, па је на фотографијама, грешком, тренутак његовог хапшења често приказиван као хапшење Гаврила Принципа!

Пушара је ухапшен на дан атентата, тачно у подне. Пуштен је седам дана касније. Поново је ухапшен и одмах депортован у први, дотада познати, концентрациони логор на свијету, Арад у Румунији, искључиво испуњен Србима. Мучен сталном глађу, батинама и боравком у подземним казаматима арадске казнионице, умро је у 29. години, а његова породица је принудно расељена.

Тако је огњиште породице Михајла Пушаре, у височком насељу Себиљ, засвагда угашено.

ГУРАЊЕ У ЗАБОРАВ

Ни у изложбеном простору некадашњег Музеја „Младе Босне“ у Сарајеву, који је у минулом рату био испражњен, а сада се обнавља, никада није изложена слика Михајла Пушаре, мада је и оновременски будимпештански АЗ Еркедес ујсаг, поред фотографија осталих учесника Сарајевског атентата, објавио и његову. Он је, сасвим очигледно, намјерно гуран у заборав. То је утолико чудније што у Сарајеву 1914. Дедијер за Пушару наводи да је био не само ватрени „младобосанац“ него и „леп, висок, елегантан младић, даровит певач и глумац, који се нарочито истицао у романтичним улогама. Народно позориште у Београду било му је понудило ангажман, али је он више волео да остане у Сарајеву…“ (Због таквог начина одијевања, Принцип је према њему био крајње суздржан, сумњајући да би он могао да буде аустријски тајни агент!)

Насупрот овоме, данас се у Сарајеву увелико ради на обнови и враћању споменика Фердинанду и Софији, који је уклоњен још 1918, након пропасти Аустроугарске монархије и стварања Краљевине СХС. Такође је Принциповом мосту враћен стари назив — Латинска ћуприја. Тај чин би још могао да има историјског смисла, будући да је мост један дио Сарајева повезивао са некадашњим градским насељем Латинлук. Оно, ипак, што никако не може да се рационално оправда јесте наречени монумент Францу и Софији, чије споменике би, ако то стварно жели, данас требало да подиже Аустрија, никако БиХ.

Разлог таквом гледишту је више него јасан: тим невјероватним актом би се, сасвим сигурно, начинио свјетски преседан, преседан слављења и величања својих бивших окупатора и поробљиваца. Што је, чак и за „думмер Босниакен“ (босанске глупаке) — како нас је почивша „царска Виена“ све одреда њежно ословљавала — превише, превише је!

(…)

СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ ЈЕДНОГ ЏЕЛАТА

Званични џелат Земаљске владе у Сарајеву Алојз Зајферт објесио је у кругу тамошњег Војног логора, 3. фебруара 1915, тројицу на смрт осуђених учесника у атентату. Првог је, као најмање „грешног“, погубио Вељка Чубриловића, затим његовог кума Михајла-Мишка Јовановића и, најзад, као „најгрешнијег“, главног организатора атентата Данила Илића. Тиме је, према пресуди Окружног суда, требало да се постигне и додатна језовитост смакнућа: да, наиме, „најгрешнији“ редом посматра умирање својих сапатника! Како је, према Сарајеву 1914. Владимира Дедијера, посљедње тренутке осуђених описао џелат Зајферт, поријеклом Аустријанац?

ВРЛО САБРАНИ И МИРНИ

— Са осуђеницима, којима су још у ћелији скинути ланци — наводи он — дошао је свештеник, који им је читао посљедњу молитву. Они су били врло сабрани и мирни. Кад је поново прочитана пресуда, коју су врло мирно саслушали, дошао је први на ред Вељко Чубриловић. Кад је дошао под стуб, почео је да скида крагну и кравату. Ја сам хтио да му помогнем, јер се тешко откопчавала, али ми је рекао: „Није потребно, сам ћу!“ Други је био мршав, Мишко Јовановић. И он је био сасвим прибран.

Трећи је, Данило Илић, као најкривљи, био посљедњи. И он је био врло миран и сабран. Један од ове тројице — не сјећам се који — рекао ми је: „Молим вас само да ме дуго не мучите!“ Рекао сам му: „Не брините, ја сам пећен у свом занату, неће све ни секунду трајати!“

На питање да ли су нешто говорили против Аустрије, џелат је одговорио: „Како да не! Ја сам то боље чуо него други, јер су добоши лупали. Клицали су против Аустрије, и то врло живо! Шта би друго и могло бити, та они су убили нашега цара и мрзили су Аустро-Угарску. Ја вам овдје, као Аустријанац који воли свог владара, кажем да храбријих и смиренијих делинквената у мојој пракси нисам имао…“

Држање осуђених на губилишту силно је забринуло власт у Сарајеву, нарочито главног полицијског исљедника Виктора Ивасјука. Они су се заправо плашили да би, попут гроба Богдана Зерајића, хумке тројице објешених могле да постану мјесто ходочашћа „младобосанаца“. Зато је сарајевски Окружни суд, противно важећем закону о праву породица уморених да саме обаве сахрану, наредио да то полиција учини тајно. (За ноћну сахрану код сарајевског села Нахорева сазнао је случајно, од једног млинара, Илићев професор цртања Манојло Крнић и о томе, иза Првог свјетског рата, обавијестио нову власт, прим. аут.)

КРВНИКОВЕ БИЈЕЛЕ РУКАВИЦЕ

О џелату Зајферту нема потпунијих биографских података. (Ријеч „џелат“, према Б. Клаићу, долази од турског гëлатë, геллрд и значи крвник.) Веома занимљиве појединости о његовом изгледу и менталном склопу оставио нам је извјесни Милорад М. Костић, „заклети тумач и перовода Ц(арског) и К(раљевског) тврђавског суда у Кракову“. На Цетиње је дошао 1916. године, „одмах по капитулацији краља Николе“. Костић је одатле, скупа са другим судским војним особљем привремено, ради вјешања „побуњених Весовића“, био пребачен у Коласин. О Зајферту биљежи и ово: „Пред нас је ступио стари господин у тамном оделу и полуцилиндеру, погрбљених леђа. Леву руку држао је подбочену у слабинама. Његово црвено лице, прошарано модрим жилицама, са много бора и пега, подсећало је на физиономију алкохоличара. У десној руци је старац држао кожнати коферчић и рукавице.

— Част ми се представити… — рече, пружајући руку оберлајтнанту др Еберлу — Зајферт, џелат Ц. и К. владе у Сарајеву. Док се Зајферт са мном руковао, др Еберл је брисао руку о стражњи део панталона.

— Не бојте се ништа, господине добровољче — повика ми Зајферт у сали, кад је приметио да узмичем. — Нисам ја за свакога страшан. Само вршим своју дужност, као сви остали службеници. При томе, имам мање удела у смрти кажњеника него судије, које су донеле дотичну пресуду (…) Јер, верујте да је моје саучешће спрам оних, који по несрећи постају моји пацијенти, искрено и дубоко. Увек се старам — настави крвник — да чин вешања изведем на најхуманији и најбржи начин. Вршим то увек свечано, у црном оделу и белим рукавицама, јер одајем пошту трагичном моменту насилног умирања. Мој нови систем вешања много је бољи од старог, на вешалима у виду великог слова ‘Г’. Смрт сада наступа у секунди! Никад не заборављам да упозорим кажњеника на ову чињеницу, пре него приступим јустификацији… А сад, погледајте моје руке (…) Да, господо, оне дрхћу. Ипак, за мене су најтежи тренуци када морам приступити вешању политичких криваца, што сада, у време рата, није ретка појава… Али, никада нећу моћи да заборавим вешање тројице судионика у атентату на Блаженопочившег Престолонасљедника Франца Фердинанда и његову прејасну супругу, Софију. То су били најтежи часови у мом животу.

— Господине Зајферте, дакле, ви сте били тај који сте обесили атентаторе?! — упаде др Еберле, тек да нешто каже.

— Нажалост — одврати џелат — тако је! Нарочито ће ми остати у сећању један од њих, покојни учитељ Чубриловић. Његов лик вазда ће ми лебдети пред очима. Верујте, господо, то није био човек, то је био светац. Сам је пришао вешалима, сам скинуо крагну, сам себи намакао омчу на врат, велећи да ми прашта своју смрт…“

Додајмо, на крају ове исповијести једног џелата, и овај њен дио: „У приватном животу добар сам отац, као и сви остали фамилијарни људи. Волим своју дјецу. Једнога сина даћу на технику у Беч. Иначе, у својим слободним часовима свирам цитру. Чак и компонујем. Ви не слутите колико се мене музика доимље. Од композитора волим највише Шуберта и Шопена…“

ТРАГИЧНИ СРПСКИ ЗАБОРАВ

Костић нам је оставио и друге, заиста веома занимљиве, детаље о приликама у окупираној Црној Гори и њеним људима. Село и сељаци пружали су, наравно, тужну и суморну слику.

— Никада нећу заборавити — наставља Костић — призоре одрпаних сељака, њихових жена и деце, живих скелета, с великим грозничавим очима, виђане по цестама (џадама) које воде из престонице. За мизерну надницу и прегршт кукурузног брашна, туцали су камен од раног јутра до вечери, подносећи стојицки све страхоте рата, па и те најгоре — болест и глад. А сиви пејсаж околине, са Ловћеном у позадини, само је појачавао општи утисак беде и потлачености…

Као сведоци, позивани су у судницу, поред других, и министар Пламенац, генерал Бећир(овић), др Илисковић, затим неке угледне господе. Једнога дана указала се на суду и маркантна фигура сердара Јанка Вукотића, генералисимуса црногорске војске. Повод је био процес против босанских дезертера (из аустријске војске, прим. аут.) Гавре и Васе Пухала и Гавре Елеза, пореклом из рогатичког краја (…) Превео сам сердаров одговор др Еберлу, како сам умео. Но сердар није био задовољан мојим преводом па сам поново морао да тумачим исти одговор, али овога пута реч по реч. (Сердар Јанко је био апсолвент Више војне академије у Винернојстату код Беча, сигурно је одлично владао њемачким језиком, али, како наводи Костић, „није хтео да одговара на језику непријатељске војске“.)

Сердарова изјава о невиности двојице Пухала и Елеза за суд је била само формална ствар, а ни „дезертери“ нису молили за милост. Напротив. На смрт осуђени Гавро Пухало, на примјер, пред стрељачким водом је, раздрљивши своја снажна прса, довикнуо војницима: „Пуцајте!“ И одмах био покошен хицима.

Зашто је „перовода“ Костић, а затим и џелат, упућен у Колашин?

— Војни гувернеман наиме — објашњава Костић — извештен је био знатно раније (…) да се међу официрима бивше црногорске војске и интелигенцијом спрема устанак. Имао би за циљ изазвати панику међу окупационим четама, а затим омогућити усташама (тадашњи назив за устанике, прим. аут.) спој преко Албаније са Антантином војском. Као покретач и организатор побуне важио је генерал (Радомир, прим. аут.) Весовић. Да спречи ову акцију у самом зачетку, војни гувернеман предузе кораке да се све непоуздане мушкарце, способне за оружје, интернира у концентрационе логоре у Мађарској. Природно да би први на ред дошао генерал Весовић…

Наставак ове грозоморне приче је сљедећи. Окупациона власт је одмах узела за таоце Весовићевог оца и брата. Уколико се генерал за десет дана не преда, њих чека неумитна смрт на вјешалима! Брат Милан, париски студент права, није хтио да потпише ниједан протокол о саслушању: прво се правдао незнањем њемачког језика, а када је текст преведен, одбацио га је као „обичну конструкцију“. Дотле су Колашинци упорно вјеровали у чудо: да ће „Весовић, са ‘иљаду друга’, напасти аустријску посаду и ослободити таоце.

— Чудо се — записује Костић — није десило. Око десет часова, пред капијом судског затвора постројен је батаљон војника, под строгом ратном спремом… Ускоро потом, страже су извеле Милана Весовића. Био је таман у лицу, необријан… Када је угледао толику војску око себе, млади Весовић се стресао, променив се у лицу. Али се муњевито прибрао. Приметили смо да је одједаред дигао главу високо, и поносно се испрсио. Као прави Васојевић, трагичан и узвишен у својој заносној младости… Тамо га је нестрпљиво чекао стари господин Зајферт, у црном оделу, полуцилиндеру и белим рукавицама, као прави џентлмен. Вешању нисам хтео да присуствујем. Чуо сам касније да је млади правник јуначки умро. Последње речи су му биле: „Аустрија је почела рат с вешањем, а свршиће тако да ће и њу, најзад, обесити!“

Сљедећег дана објешена су петорица Црногораца, међу њима капетан Реџић и млади пјесник Сава Радуловић. Зајферт га је „великодушно“ окренуо на другу страну, да не гледа вјешање капетана Реџића.

— Лешеве петорице објешених — закључује Костић своје сјећање — скинули су након десет минута… Груди лешева су се дизале, а ваздух, с кркљањем, излазио из уста. „Живи!?“ — повиках свом другу, када сам то приметио.

— Ах, не, господо! То што чујете сада, то је заостали ваздух у алвеолама плућа, који тражи пута наван… — упозорио нас је џелат.

Срби су убрзо (такви су Срби!) заборавили на „хуманост“ великог „местра од вјешала“ Алојза Зајферта: именован је за џелата и у новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, 1918. Додуше, не задуго, али, ипак, именован!

 

Текст преузет са адресе: http://www.riznicasrpska.net/istorija/index.php?topic=85.0

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *