Деведесет друга
Деведесет друге, баш кад сам кренуо у школу
распала се земља у којој сам рођен.
Учило се по старом,
а радило по новом.
Моји хероји били су прваци свијета:
Југа, Миха, Дејо, Панчев…
био сам срећан због Црвене Звезде
а тужан јер је почео рат.
Отац ми је отишао у војску,
и слику како се први пут
у униформи удаљава од куће
док дуго стојим крај прозора
никад заборавити нећу.
Толико сам био изгубљен
а нисам ни знао да си се родила ти.
Деведесет друге погинуо је Синиша.
Био је један од мојих првих комшија
и имао је само осамнаест.
Погођен је, чуо сам, из снајпера
док је читао стрип над земуницом.
Његова мајка Дева
три дана је ридала из дворишта,
а ја сам плакао у себи
гледајући слике моје прве раје и мене.
То је усликао он, који нас је увијек чувао
и учио да играмо фудбал
на полусеоском стадиону.
Сви који су ми били важни, уосталом као и ја,
живјели су прекопута.
Слабо шта сам тада знао,
а поготово нисам имао појма
о томе да си се родила ти.
Деведесет друге растурао сам кликере,
фасада куће ми је била изрешетана
попут земље пуне роша.
Чекајући крај узбуне да изађем напоље
и у преораном бетону скупљам гелере
постајао сам фаца,
јер сам тако први уловио лептирицу.
То је онај врх гранате
који мало ко је и касније имао.
Кад је једном погодило у школску салу
играли смо се ратних шверцера,
украли смо скије, поломљени козлић и неколико кошаркашких лопти
које се нису пробушиле од детонације,
то је била наша највећа акција.
Стварност ми се урезивала у машту,
јер ни слутио нисам да си се негдје родила ти.
Деведесет друге једино ми, дјеца,
знали смо да направимо неко весеље.
Хаубице су нам биле бубњеви а рафали гитарски рифови.
Само кад свирају сирене
и кад нам очеви дођу са ратишта боравили смо кући.
Породице су нам биле обузете бригом,
па смо на улици учили о животу.
Главни предмети били су историја ратовања
и физичко васпитање.
Они најслабији увијек били су голмани или њихови,
а они најјачи, зависи од игре, нападачи или наши.
Лопте и дрвене пушке били су грбови и симболи
дјечије одбране од зла
тврђаве у тврђави, градови у граду,
државе у држави и свјетови у свијету.
Зло је ипак трајало још коју годину нашег одрастања.
Чуо сам да слично било је и овдје
гдје сам касније дошао и у право вријеме сазнао
да си се родила ти.
Деведесет друге, тад док сам ходао по жици
у болници гдје рађала си се ти
инкубатори су били без кисеоника.
Дванаест твојих могућих будућих другара
ту гдје си први пут угледала свјетло дана
умрло је не проговоривши нити ријеч
не направивши нити корак.
Због тога никад док улицом ходам
крај њиховог споменика
не размишљам о безнађу
нити мислим да је данас лоше.
Помислим ко ли је све тако удесио,
док је пробијан коридор живота
и док су анђелима одлазили мали другари
да си могла без свега што ти је фалило
како ја сада не бих могао без тебе.
Можда је себично,
али данас имам само једног хероја
захвалан небесима, од кад нашла си ме ти.
Милан Ракуљ
16. октобар 2016.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.