Милица Грковић (1937 – 2016) била је једна од најзначајнијих српских лингвиста. Из њеног научног рада „Српски народни језик пре Вука Караџића“, доносимо одломак који се односи на повељу бана Кулина из 1189. године.
Бан Кулин спада у ред историјских личности које су својим дјеловањем обиљежиле вријеме у ком су живјели, и чија је оставштина узидана у темељ националног идентитета и културно-историјског насљеђа Срба. Кулин је био приморан да одржава своју власт и државу, бановину Босну, налазећи се између двије силе, Византије и Угарске, као и Ватикана који га је оптуживао да штити јеретике. У почетку владавине признавао је врховну власт Византије, а касније је био приморан да се приклони Угарској, али је ипак очувао аутономију средњовјековне Босне. Одржавао је везе и са другим српским владарима тога времена, а своју сестру удао је за хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. Кулинова повеља упућена Дубровчанима 1189. године, најстарији је писани документ на српском језику, писан је ћирилицом. Као и већина средњовјековних повеља српских владара и Кулинова почиње знаком крста иза којега слиједи вјерска формула: У име Оца и Сина и Светог духа.
Одломак из рада Милице Грковић који говори о српском језику у повељи бана Кулина:
Распрострањено је мишљење да је тек са Вуком Караџићем народни језик ушао у српску писменост. Код многих који нису филолози влада уверење да је пре Вука Караџића народни језик живео само у усменој књижевности и да је вековима постојао огроман јаз између народног и писаног језика. Међутим, када се погледа слика историјског развоја српске писмености, види се да је језик српског народа играо важну улогу у развоју српске писмености.
Још у једанаестом веку написано је Маријино јеванђеље, споменик старословенског канона. На основу уношења нестарословенских црта у старословенски канон утврђено је да га је преписивао Србин штокавац. Када је старословенски, као богослужбени језик, током дуге употребе у српској средини примио многе црте српског народног језика, створен је књижевни језик код Срба, односно српскословенски, који је имао све карактеристике старословенског са низом црта које су биле одлика српског народног језика. Тешко је рећи када је завршено формирање тог језика, али већ сачувани рукописи са краја дванаестог века сведоче да је српскословенски језик богослужбених књига различит, како од старословенског, тако и од српског народног језика. Дакле, у том далеком времену, за време владавине жупана у српским крајевима, могли су се наћи рукописи писани старословенским, српскословенским и народним језиком. Најстарији српски рукописи потичу с краја дванаестог века. Они су најбоље сведочанство да је у то време у писмености владала диглосија. Српскословенским су писане богослужбене књиге где су се писари трудили да не дође до огрешења о српскословенску норму. То се најбоље огледа у језику Мирослављевог и Вукановог јеванђеља. Међутим, рукописи који нису имали богослужбени карактер носе драгоцена обавештења о српском народном језику тога времена. Најбољи пример за то је повеља Кулина бана, писана 1189. године. Када се упореде особине језика Мирослављевог и Вукановог јеванђеља са језиком поменуте повеље, јасно се види да су у јеванђељима прихваћене само неке црте из народног језика, док Кулинова повеља одсликава промене које су се у српском језику догодиле до краја дванаестог века. У народном и српскословенском прасловенски назали дали су рефлексе е и у, тврди и меки полуглас су изједначени, меко и тврдо вокално р и л су такође изједначени. За разлику од јеванђеља, повеља Кулина бана одражава све промене које су из народног језика ушле у српскословенску норму, али и промене које су захватиле народни језик, а које га одвајају од српскословенског. У повељи Кулина бана в у предлогу и иницијалном положају промењено је у у, прасловенске групе *тј и *дј у Кулиновој повељи имају рефлексе ћ и ђ, старословенски предлог от у поменутој повељи је у српском облику од, инструментал именица женског рода *а/ја промене има наставак -ов. Дакле, народни језик у српској писмености употребљава се од краја дванаестог века, боље речено, од првих дана српске писмености.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.