Милош Мандић

Милош Мандић
Милош Мандић
Датум рођења	1843.
Место рођења	Бихаћ Османлијско царство
Датум смрти	20. август 1880.
Место смрти	Сарајево Аустроугарска

Милош Мандић (Општина Бихаћ, 1843 – 20. август 1880), српски новинар, учитељ који је радио на пољу српске просвејте. Био је велики познавалац српског језика на простору Босне и Херцеговине и радио на његовом очувању и оставио лијеп примјер српској омладини у то вријеме. Рођен је у Бихаћком срезу 1843. године, а умро је 1880. године у Сарајеву као чиновник у служби земаљске владе.

Биографија

Рођен у у Бихаћком срезу од оца Николе и мајке Василије. Још док је био млад са породицом се сели у село Мирковце, у Славонији, због оскудјевања са земљом за обрађивање. У Мирковцима је завршио основну школу, а како је испољио дар за науком наставља школовање у Винковцима гдје уписује гимназију. Из Винковаца прелази у Сремске Карловце гдје завршава два разреда више гимназије да би касније из одушевљења према српским школама прешао у Београд и завршава гимназију. Након тога уписује велике школе. Редовно је одслушао двије године права, да би због материјалних услова морао прекунути даље школовање.^[1]

Након тога одлази у Нову Варош гдје је изабран од стране спрско-православне општине за учитеља у српској школи. Као учитељ у Новој Вароши ради двије године, а затим одлази у Пријепоље гдје такође ради као учитељ годину дана.

Видјевши да неће моћи да заврши школу праваон се одлучује да изабере дрзги животни позив који га одводи у новинарство, видјевши прилику да на тај начин сачува српски језик и традицију у служби отоманског царства. У његовом раду као новинара имаће велику улогу поп Симо Чајкановић, његов пријатељ и учитељ у Новој Вароши, којег је он имао прилике упознати током свог двогодишњег боравка. Та улога огледала се у томе што је поп симо , радећи као учитељ у Сарајеву, имао прилику да упозна власника штампарије и уредника листа „Сарајевски Вјесник“ који је излазио у Сарајеву на српском и турском језику. У то вријеме власник и уредник листа тражио је сараднике који би му помогли у вођењу листа „Сарајевски Вјесник“ , који би знао више језика. На препоруку попа Симе, Милош почиње да ради као сарадник у листу „Сарајевски Вјесник“.^[2]

Убрзо након његовог доласка лист „Сарајевски Вјесник“ престаје да излази, а њега мијења службени лист отоманске владе „Босна“, који по угледу на „Сарајевски Вјесни“ излази на турским и српском језику. Касније ће поред уредничког посла у листу „Босна“ ступити у отоманску владу као тумач француског језика, њемачког језика, италијанског језика и турског језика. Ради у отоманској служби све до окупације 1875. године.

Оженио се 1867. године са Маром из Ратковића, са којом је имао шест синова и двије кћерке.

Након окупације наставља са радом у служби нове владе и као сарадник и уредник службених „Босанско-Херцегочких Новина“ све до 1880. године. Исте године је уврштен у ред чиновника гдје је аванзовао до подтајника земаљске владе. Умро је 20. августа исте године.

Милош је за вријеме своје службе дао велики допринос српској књижевности у то доба. Поред своје кратке учитељске каријере када је одгајао српску младеж у чисто српском духу имао је и велику улогу у промовисању и коришћењу чисто српског језика у службеним листовима и турске и аустроугарске владе. Такође, вели допринос је имао и када је у питању издавање српских уџбеника. Наиме, он је први који је приредио Буквар за српске школе са новим правописом који није постојао у то доба ни у Србији, које су штампане у листу „Босна“ 1868. године. Поред Буквара ту је још била и „Српска читанка“, „Мала свештеничка историја“ и књижица под називом „Нова знања“. Године 1869. издаје и први Босанско-српски календар у Сарајеву. Као уредник „Босанско-Херцеговачких Новина“ написао је рјечник “ Турцизми у Босни и херцеговини“ који је издала земаљска влада 1881. године. Допуњено издање тог рјечника појављује се 1895. године, а као издавач се појављује штампарија Шпиндлера и Лешнера под називом „Тумач“. Тиме је пречистио српски језик од турцизама.^[3]