Враћао се некакав сељак из Дубровника пут Требиња зими, и носио на леђима неколико ока кукуруза дома, па од труда, зиме, а може бити и од глади запјева из гласа да се разабере:
Ласно ли је пјану запјевати,
а сиротој мајци запјевати,
младу момку пољубити ђевојку.
Чује га однекуд Турчин јашући на коњу, па завиче:
-Аферим, рајо, жив био и вазда се веселио!
Раја, пошто чу и познаде који је Турчин, одговори му:
-Валај ти, Турчине, мој ага, не вјерујем да ме од срца благосиваш.
А Турчин се нађе увријеђен, ободе коња па на сељака вичући:
-А да пошто ми, Влашче од Влашчета, не вјерујеш, сад ћеш виђети што ће ти се догодити!
Раја већ је знао што ће му се догодити, па рећи ће:
-Сад ти вјерујем.
Док Турчин налеће с коњем, а раја ђипи са стране од пута, па иза једнога камена натеже малу пушку говорећи Турчину:
-Пролази, потурице, док ти нијесу изгорјеле утробице!
А Турчин:
-Излази на пут, вјера ти је!
-Јок, јок, не вјерујем ти, но пролази ти с миром, вјера ти је.
ИЗВОР: Војислав Ђурић, Антологија народних приповедака, Београд 1990.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.