Е Бајице ко ти не завиди?
Крај очију ко те не навиди?
Ко не зрца гене прађедова,
ко не види крила соколова?
Ко не види кураж од Милоша,
неимарство Милутина краља,
и господство сугубога Твртка,
Ко не позна српско срце твоје,
Тај не био Србом и јунаком,
Но потон’о са првијем мраком!
Ко посумња да је за осуду,
Да је тебе од’ранила мати,
У бешици испод струногусла,
Крај иконе и старог огњишта,
Крај мрамора и зелен’ јавора,
Покрај Дрине, међе и састава,
тај не био јунак и од Срба,
но му прва допанула врба.
Мила мати, повезана чела,
што је у те српство удахнула,
да се сјетиш брата Макарија,
својих брда и зелен обала,
и осталих редом вамилија,
старе славе светих праотаца,
вишње силе небесних светаца,
па да зидаш олтаре и мосте,
за пасове што с’ животом госте.
Е Ви браћо, клете незналице,
за вечерњу проју потурице,
кукали вам паси и кољена,
кукале вам оџе са шерефа,
кукали вам безрепи пасови,
док ћуприја и дан данас слови,
ја сам Мехмед, ја сам и Бајица,
ја сам сила- рода заштитница,
ја сам Србин од старије гена,
и рука је моја прослављена,
ја се не дам бацити у дроњке,
већ у пјесме јуначке и звонке!
АУТОР: Дарио Дринић
ФОТОГРАФ: Светлана Новаковић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.