Брадина је насељено мјесто, смјештено покрај цесте Коњиц – Сарајево, удаљено од Коњица око 11 км зрачне линије у правцу сјевероистока. У засеоку Горња Брадина, на 805 м н.в., евидентиран је локалитет са стећцима, нишанима и крстачама.
У широј околини Коњица, у раније доба средњег вијека, постојали су жупа Неретва, дио жупе Загорја (крај око Бјелимића) и дио Комске жупе (крај око Главатичева). Најстарији спомен жупе Неретве забиљежен је у Љетопису попа Дукљанина. Она се простирала између жупа Раме и Кома.
Према Љетопису, осим осталих жупа, припадала је области Подгорја. У касном средњем вијеку предио од ријеке Ракитнице од извора на истоку, до рјечице Трешанице на западу (десна притока ријеке Неретве, извире испод Ивана и Лисина) припадао је управном котару Чрешњево, унутар жупе Неретве. Жупа Неретва је у XV вијеку била подјељена на босански и херцеговачки дио. Са граничном линијом на ријеци Неретви. Босански дио се протезао до десне обале Неретве и припадао је области Краљеве земље, а херцеговачком дијелу су припадали предјели на лијевој обали ријеке Неретве и били су под влашћу обласних господара Косача.
Центар управног котаре је био град Чрешњево, који је достигао највећи степен развоја у XV вијеку. Имао је деташирано подграђе (на територији данашњег Коњица) и царину, јер је поред града пролазио фреквентни пут из долине Неретве. Османлије су заузеле подручје до десне обале Неретве 1463. године, а у XVI вијеку се Коњиц развио у касабу која је добила име Неретва и дуго била ријеком Неретвом раздијељена између два санџака.
Национални споменик чини некропола са 57 стећака, 11 нишана и 14 крстача. Национални споменик свједочи о дугом континуитету сахрањивања на заштићеном локалитету, с обзиром да споменик чини некропола са стећцима, муслиманским надгробним споменицима у форми нишана и православним надгробним споменицима у форми крста. Посебан значај добра чини његова историјска и документарна читљивост и различитост типолошких и хронолошко – стилских особина надгробника.
Основни умјетнички квалитет споменика представљају украси изведени у високом рељефу и удубљивању. Од укупно 82 споменика, украшена су 4 стећка (један сандук и 3 сљемењака) и свих 14 крстова. Мотиви заступљени на стећцима су: урезана линија која означава да се ради о двојном гробу, полумјесец, стилизирани љиљани и удубљење у виду оквира, а на крстовима: полујабука, крстови у виду рељефног испупчења и удубљења, птица, полумјесец и звијезде.
Стећци припадају врсти положених монолита заступљених у двије форме: сандук и сљемењак. У јужном дијелу некрополе уочава се издвајање појединих гробова, што се очитује бољом обрадом надгробника, њиховом величином и богатијом украшеношћу. Оријентација стећака је у правцу сјевер – југ, осим три сандука оријентисаних у правцу запад – исток и друга четири оријентисани југозапад – сјевероисток. Једна група стећака се налази у активном православном гробљу гдје су примјетне и старе крстаче, али и новији укопи.
Натписи на надгробницима свједоче да су рађени концем XIX и почетком XX вијека. Чињеница да су израђени од кречњака те њихов облик и мотиви рељефно изведених јабука свједоче да православно гробље постоји од XVIII вијека. Стари надгробници израђени од кречњака у облику крста једноставне обраде већином су украшени мотивом јабуке или крста.
Као и у другим крајевима Босне и Херцеговине уз некрополе са стећцима везују се каснија хршћанска или муслиманска гробља. Тако се на средњовјековно гробље са стећцима, у јужном дијелу, наставља старо напуштено муслиманско гробље од којег је остало 11 надгробника. На већини гробова видљиви су дијелови камених сантрача.
Истраживачке радове у смислу евидентирања и прикупљања података о стећцима вршили су Павао Анђелић и Шефик Бешлагић, те публицирали 1975. и 1971.године.
Конзерваторско – рестаураторски радови нису предузимани.
Преузето са сајта: ОПШТИНЕ КОЊИЦ
http://www.plemenito.com/sr/nekropola-sa-steccima-%E2%80%93-gornja-bradina-/o123
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.