Некрополе стећака као свједоци прошлости
Ово је простор богат прошлошћу, што с једне стране знатно утиче на саму туристичку понуду, али и представља културно благо за читаву Босну и Херцеговину.
Како нам је казао археолог Каљанац, простори као Морине, посматран из угла археологије околине, пружају значајан увид у некадашњи живот на нашим просторима те је кроз проучавање остатака прошлости, као што су напримјер некрополе, њихове дистрибуције у простору, традиција и легенди повезаних с њима и сл., могуће у знатно бољој мјери разумјети некадашњи живот који се одвијао у катунским насељима, привреду од земљорадње до сточарства, трговину која је била условљена близином заједница као што је Дубровник и слично.
„Неопходно је у разматрање узети комплетну слику тадашњег живота те уз проматрање некропола стећака, које за себе вежу бројне легенде, проматрати и природу њиховог настанка од тога да је и данас позната локација звана ‘Мајдани’, која самим својим именом говори о томе да се ту вадио камен за израду стећака и која и данас садржи недовршене камене блокове. Могуће је да су ови блокови одбачени већ при своме вађењу јер нису задовољавали неке критерије за израду планираног стећка, или су пак на тој локацији стајали до тренутка када би их неки од мајстора преузео за даљу обраду“, казао је наш саговорник додајући да проучавање ових сегмената, као и бројних других из свакодневног живота данас може пружити читав низ одговора путем којих би се знатно боље разумјела и интерпретирала прошлост некадашњих становника средњовјековне босанске државе.
Сватовско гробље
На Моринама имају три некрополе стећака – „Укопно гробље“, „Дјевојачко гробље“ и „Сватовско гробље“. Народ из горње Херцеговине препричава многе легенде, а једна од најпознатијих је она која се веже за педесетак разбацаних стећака који се налазе поред старог макадамског пута Невесиње – Калиновик, у народу познатијих као „Сватовско гробље“.
За ову некрополу стећака која се налази на Моринама везују се три легенде. Најзанимљивија је она која говори о женидби мостарског бега Лакшича који је препросио дјевојку невесињском бегу Алији Љубовићу, која је опјевана и у народној пјесми. Док су сватови лијепу Хајку дјевојку из Загорја водили пут Невесиња преко висоравни Морине, лијепо вријеме се претвори у невријеме.
„Усред љета ледена олуја замете висораван, претвори се дан у хладну ноћ те се оскудно ођевени сватови посмрзаваше и ту окончаше своје животе, међу којима и лијепа Хајка“.
За разлику од легенде, народна пјесма има сретнији завршетак. Коњ са промрзлом дјевојком ипак стиже у дворе Љубовића и доведе је ономе коме је суђена, а не речена. Тако су данас ови надгробни споменици нијеми свједоци тужне судбине лијепе Хајке и њених сватова.
Друга легенда казује како су се на висоравни Морине на уском макадамском путу сусрели сватови. Стадоше једни другима на пут и како казује легенда, из ината се не хтједоше склонити. Инат донесе голему несрећу и сви погубише главе у крвавом боју.
Према трећој легенди, на висоравни се „сударише“ двије војске. Љути бој је потрајао док једни другим сабљама не посјекоше главе. Легенда казује како су и обезглављени „махали сабљама“.
Ипак, у народу овог краја најчешће се помиње и препричава легенда о тужној судбини лијепе Хајке и њених сватова.
Истовремено нам ове некрополе пружају увид и у боље разумијевање процеса настанка имена одређених локација те је управо на некрополи познатој као „Сватовска“ или „Сватовско гробље“ могуће запазити промјене имена различитих локалитета које се дешавају кроз вријеме.
„Издваја се легенда да су на овој локацији током мећаве, или сличне непогоде, погинули сватови једног од мостарских бегова, око 1796. године, те да је старији назив ове некрополе усљед тих догађаја за нас заувијек изгубљен добивајући ново име које је тадашњим становницима било знатно ближе и боље разумљиво кроз догађаје повезане са погибијом сватова. Говорећи о овоме, потребно је нагласити чињеницу да се на овом простору, иако они данас представљају упечатљиву пејзажну карактеристику, не може говорити само о некрополама стећака као издвојеном сегменту хисторије. Овај простор је веома богат траговима прошлости, од прахисторијског времена до новије хисторије, почевши са 19. стољећем и даље играјући улогу од путне трасе до позорнице хисторијских битака као што је позната битка Али-паше Ризванбеговића и устаника 1831. године или пак бројних устанака тамошњег становништва“, испричао нам је археолог Аднан Каљанац.
Народна пјесма о Сватовском гробљу:
Запросио беже Љубовићу
На Загорју лијепу дјевојку,
Умихану Ченгић алај-бега;
Запросио, цуру испросио,
На прстену свадбу одгодио,
И та свадба, до петнаест дана,
Док се беже Невесињу врати
И покупи кићене сватове.
Глас до гласа, хабер до хабера,
Хабер дође бијелу Мостару;
То зачуо Мостарлија Мујо,
Па шарену књигу начинио
На кољена бегу Љубовићу,
У књизи му ’вако бесједио:
„Чујеш мене, беже Љубовићу:
Јесам чуо, јесам разумио,
Да си моју цуру препросио
На Загорју лијепу дјевојку.
А ти знадеш, беже Љубовићу,
Да је Ума моја заручница;
То с’ образа и намуса тиче,
То ја бели пребољет’ не могу,
Нег’ те за то на мејдан позивам:
Ко добије на дугу мејдану,
Нека љуби л’јепу Умихану.
И ево ти три мејдана дајем:
Први мејдан пониже Мостара,
Баш у Бишћу пољу широкоме,
Ниже моје од камена куле,
Оклен гледа моја стара мајка;
Други мејдан ниже твоје куле
На широком пољу Невесињу.
Оклен гледа твоја стара мајка;
Трећи мејдан на Загорју равну,
Ниже двора Ченгић алај-бега,
Гдје но гледа Ума племенита.
Ако л’ нећеш на мејдан изићи,
Дођи мени до б’јела Мостара
И поведи претила дората,
Да са сватим’ идеш на Загорје,
Да доведеш под Умом дорина.
Од Загорја до Мостара б’јела.”
А кад књига Љубовићу дође
И видио, шта му ситна пише,
У велике уђарио мисли.
Па он старој казивао мајци;
Стара њему говорила мајка:
„О мој сине, беже Љубовићу,
Немој Мују на мејдан изићи,
Нема мајка нег’ тебе једнога,
Мореш мени сине погинути,
Остат’ твоја самохрана Мајка;
Пусти цуру Мостарлији Мују,
Бољом ће те оженити мајка,
А имамо слугу Маријана,
Подај њему ђузел ђејисију
И подај му претила дорина,
Нек’ га води до Мостара б’јела,
Нек’ Маријан иде са сватовим’,
Нек’ дората води под дјевојком.” —
Њојзи вели беже Љубовићу:
„Волим своју изгубити главу,
Него слугу дати и дорина,
На срамоту лијепу дјевојку
Ох ђидији Мостарлији Мују.
Ја ћу њему на мејдан изићи,
Па што мени Бог и срећа даде!”
Кад то чула лијепа кадуна,
Мила мајка бега Љубовића,
Она писну као љута гуја;
Из њедара дојке извадила,
А овако сину говорила :
„О мој сине, беже Љубовићу,
Ако не ћеш мајку послушати,
Дати слугу и дората свога,
Да преведу лијепу дјевојку
Од Загорја до Мостара б’јела,
Харам теби моја храна била,
Којом те је мајка одхранила.”
Поче клети Мостарлију Муја:
„Ох нека те, Мостарлија Мујо,
Божија те сабља посијекла,
Наскоро ти мајка закукала,
Тебе жалећ’ на бијелој кули.”
Види бегу јада изненада:
Мука спремит слугу и дорина,
А још виша не послушат мајке.
Све мислио на једну смислио:
Боље дати слуга и дорина,
Него своју не послушат мајку,
Јер се бојат тешка ексиклука.
Бег довика слугу Маријана,
Па му ђузел ђејисију даје,
А овако њему проговара:
„Вјерна моја слуго, Маријане,
Добро спреми претила дорина,
На се удри ђузел ђејисију,
Води дора до Мостара б’јела
А до куле Мостарлије Муја,
Хајд’ са сватим’ на Загорје равно,
Води дора под дјевојком младом,
Од Загорја до Мостара б’јела.”
У млађега поговора нема,
Он опреми себе и дорина,
Докле беже књигу начинио
А на руке Мостарлији Мују,
У књизи му ’вако бесједио:
„Чујеш мене, Мостарлија Мујо,
Севеп клетве старе моје мајке,
Шаљем теби слугу Маријана
И мојега претила дорина,
Нек’ и они иду са сватима
Довест’ теби лијепу дјевојку.”
Слуга јами књигу шаровиту
И бегова претила дорина,
Кад он дође до Мостара б’јела,
Б’јелој кули од Мостара Муја,
Кад туј Мујо скупио сватове.
Маријан му књигу покучио;
А кад књигу Мујо проучио,
Колико се аси учинио,
Одмах другу књигу начинио,
Опремио бегу Љубовићу,
У књизи му ’вако бесједио:
„Чујеш мене, беже Љубовићу,
Ја ћу водит’ кићене сватове,
Да доведем Загорку дјевојку.
Кад се вратим са Загорја равна,
Први конак хоћу учинити
У Улогу крај воде Неретве,
Отлен теби саију спремити,
Ти се мени и сватовим’ надај.
Хоћу теби на конаке доћи
Кад будемо близу твоје куле,
Срети наске пониже авлије,
Под дјевојком прихвати дорина,
Уведи га у своју авлију,
Нека сиђе твоја стара мајка.
Са дората прихвати дјевојку,
Изведе је на бијелу кулу.”
Отлен Мујо са сватовим’ пође,
С њоме иде слуга Маријане,
Води дора бега Љубовића.
Куд год ишли, на Загорје дошли,
До оџака Ченгић алај бега.
Ту сватови на конаку били
И три б’јела дана преданили;
Кад четврто јутро освануло,
Ударише зиле и борије,
Залајаше јасни даулбази,
А завика чауш до чауша:
„Хазур ола, кићени сватови,
Хазур свати, хазур’те дјевојку!”
И дјевојку хазур учинили,
На бегова дора посадили.
Слуга води под цуром дорина,
А око ње два дјевера млада,
Два братића Мостарлије Муја;
За њим иду јенђи-буле младе,
Пред сватима Мостарлија Мујо.
Први конак јесу учинили
У Улогу крај воде Неретве;
Кад у јутру бијел дан свануо,
Мујо спреми хабер Љубовићу,
Да се њему и сватовим’ нада.
Кад отале свати полазили
И изишли у Морине равне,
Тад намигну Црвањ на Морине,
А Морине на Беглин долине,
А Долине на Брда вучија;
Из брда се магла помолила,
А из магле киша, ударила,
Све покваси кићене сватове.
За тим сјевер пухну изненада.
На снијег се киша преокрену,
А густа се магла саставила;
А невјешти мостарски сватови
Погубише друме и пртине,
Сметоше се у кршне Морине.
Све с’ на њима следишо хаљине,
А мећава непрестано пуше,
Све измете кићене сватове,
И пред њима Мостарлију Муја;
Сама оста на коњу дјевојка
И покрај ње слуга Маријане.
Ал’ Маријан по Моринам’ знаде,
По Моринам стазе и богазе,
Па окрену прам селу Колешку
И поведе за дизгин дорина,
Ал’ је веће ноћца освојила.
Кад су први п’јевци запјевали,
Слуга дође води Колешници,
Вода дошла мутна на валове,
Мутна дрвље и камење ваља;
Види слуга да бродит’ не море,
Па дјевојци ’вако говорио:
„Умихано Ченгић алај-бега,
Ти се јами за гриву дорату,
Па у воду натјерај дорина,
Дорат ће ти воду пребродити.
Попусти му бојали дизгине,
Сам ће дорат Невесињу сићи
До оџака бега Љубовића;
Како дође хоће зањиштати,
Бег ће дора свога опазити,
Хоће изић’ примити дорина,
А и тебе лијепу дјевојку.
Ти ћеш бегу поздрав понијети,
Кад се сване и огране сунце,
Нека води Колешници дође,
Нек’ свог слугу Маријана нађе,
Нек’ ме мртва својој носи кули,
Нек’ ме мојој старој даде мајци,
Нек’ ме спреми и сахрани мајка.
Још ћеш бегу поздрав понијети,
Да не жалим, што ћу погинути,
Кад смрт видјех Мостарлије Муја
И његових кићених сватова,
У Моринам’ од мећаве тешке;
Кад не дође Невесињу равну,
А на конак бегу Љубовићу,
Кад ти оста господару моме.”
То дјевојка слугу послушала,
Ухвати се за гриву дорату.
У мутну га воду натјерала
Добар дорат воду препливао;
Кад на другу страну излазио,
Цура пусти бојали дизгине,
Удри дорат путем чавлеником.
Кад Колешку селу долазио,
Тадај други пјевци запјевали;
А кад трећи пјевци запјевали,
Доро дође кули Љубовића;
Како дође, одмах гласом њисну.
Зачу њиску беже Љубовићу,
Позна свога по авазу дора,
Па полетје низ бијелу кулу.
Кад авлинска отворио врата,
Видје свога пред авлијом дора
И на њему лијепу дјевојку.
У авлију доведе дорина,
Шћаше скинут са коња дјевојку,
Њему рече лијепа дјевојка:
„Немој тако беже Љубовићу,
За седло се јесам примрзнула,
Већ прережи танахне колане,
Носи мене у бијелу кулу.”
Бег повика слуге и сеизе,
А пререза танахне колане.
Слуге дора јесу прихватиле,
Бег однесе на кулу дјевојку,
Па он пита лијепе дјевојке:
„Камо теби кићени сватови,
Гдје је осто слуга Маријане,
Оклен сама на дорату дође?”
А вели му лијепа дјевојка:
„Стид је мене и гледати у те,
А камо ли с тобом бесједити,
Али ваља, друге ћаре нема.
Све му каже, што је и како је,
Сто ј’ од свата у Моринам’ било,
Гдје л’ је осто слуга Маријане,
Шта је бегу поручио своме.
А кад зачу беже Љубовићу,
Гдје је осто слуга Маријане,
На млађе је зорбу учинио.
Спремише му претила бјелана.
Бог се спреми на бијелој кули,
Јоштер узе три четири слуге,
Невесињским пољем ударио,
До сабаха Колешници дође,
У животу слугу свога нађе,
Донесе га танкој својој кули.
Маријан је боле преболио,
Бег дјевојку нићах учинио,
Узео је за вјерену љубу. —
Браћо моја то ј’ истина била,
И данаске то се гребље знаде,
Гдје ј’ укопан Мостарлија Мујо
И његови кићени сватови.
ИЗВОР: КЛИКС
ФОТОГРАФ: ЈованВидаковић
ПРИРЕДИО: Борис Радаковић
http://www.plemenito.com/sr/nekropola-stecaka-%E2%80%9Esvatovsko-groblje%E2%80%9C-na-morinama-/o197
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.