Пише ЈОВО БАЈИЋ
У чланку објављеном 1937. године у „Соколској просвети“ Селимовић потврђује своје утемељење у српској народној традицији, а узори су му браћа Југовићи, Марко Краљевић, Стари Вујадин, Милош Обилић, Цар Лазар, Милош Војиновић…
За темеље на којима се заснива његов морални и вредносни систем, његов живот и цело његово стваралаштво Меша Селимовић указао је у чланку „Народна традиција“, објављеном у београдском часопису „Соколска просвета“, веснику Просветног одбора Савеза сокола Краљевине Југославије (број 5 од маја 1937). Овај рад Селимовић је написао док је био професор Тузланске гимназије. У то време он је као бивши соколаш и спортиста био заокупљен радом и у организацији Соколске жупе Тузла, која је имала соколски дом и своје гласило. Ту Селимовић, који се тада потписивао пуним именом – Мехмед потврђује да је васпитан на српској народној традицији и да је из ње преузео моралне назоре и да су његови морални узори браћа Југовићи, Марко Краљевић, Стари Вујадин, Милош Обилић, Цар Лазар, Милош Војиновић, затим и хајдуци. Уздизао се промишљајући и о патњама жена мајки, као што су мајка Стојана Јанковића и Хасанагиница. Није тешко доказати да се он тих узора држао и у животу, али и у стваралаштву.
Соколство је настало у Чешкој 1862. године, а потом су га прихватили и остали словенски народи. Био је то првенствено добровољни покрет младих који су волели спорт. Уз физичко јачање чланови „Сокола“ су и морално јачани, код њих је развијана жудња за образовањем, солидарношћу, братством, дружељубљем, и изнад свега код њих је развијано родољубље. Занимљиво је да је један од оснивача Соколства, Чех Емануел Тонер, дао назив покрету „Соко“ по имену птице опеване у српској народној поезији. Соколовима су називани јунаци српских народних песама које красе снага и чврстина, храброст и племенитост. ,,Соко“ је основан у Србији 1891. године. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца соколски покрет је обновљен 1919. године, а касније у Краљевини Југославији Соколство је регулисано законом и било је обавезно у гимназијама. Прихватили су га омладинци који су исповедали православну веру, али и муслимани. Римокатоличка црква настојала је, и у томе добрим делом успевала, да младе римокатолике одвоји од овог покрета.
Соколски покрет, и уопште страст за спортовима, захватила је и ђаке Тузланске гимназије док се у њој школовао Меша Селимовић. У време Селимовићевих гимназијских дана, што он напомиње у „Сјећањима“, у Тузли су постојала четири фудбалска клуба: „Шумадија“ у коме су играли Срби, „Зрињски“ чији су играчи били Хрвати, „Змај од Босне“, са играчима муслиманима, и „Слобода“ у којој су играли радници. Меша Селимовић, који је био страсни спортиста и фудбалер, прво је заиграо у „Слободи“, а затим је прешао у „Шумадију“. Поред тога он је био члан и соколске организације, у којој је почео од обичног члана, а догурао до стегоноше (оног који носи заставу). Сећа се да су млади скутери из Тузле 1928. године летовали у Макарској кроз коју је тада пролазио краљ Александар I Карађорђевић. Соколи су му приредили дочек, а Меша Селимовић добио је задатак да краљу преда рапорт.
У Мешиној породици чувало се сећање да су Селимовићи били Срби православне вере, да су се звали Вујовићи и да су пореклом били из Источне Херцеговине. И његов отац Алија по националном осећању био је Србин. То осећање пренело се и на младога Мешу који се, после положене матуре, ниједног тренутка није двоумио где да оде на студије. Пут је водио у Београд, где се у јесен 1929. године уписао на Правни факултет. Ускоро је увидео да право није за њега, па је почетком идуће школске године поднео захтев ректору Београдског универзитета за добијање одобрења да се упише на Филозофски факултет, што му је и одобрено. Уписао се на студијску групу за српски језик и југословенску књижевност. Али ни у Београду није згаснула његова страст за спортом, играо је фудбал у фудбалском клубу БУСК (Београдски универзитетски спортски клуб). У међувремену примљен је у Студентски дом „Гајрет“, у којем су становали студенти муслиманске вере.
Иако је био омиљен међу друговима, дуго се борио са стидљивошћу. Сећа се да се бојао да говори на јавним скуповима. Та стидљивост спутавала је његову креативност, па и снажну жељу за писањем. Једном је смогао снаге да напише неколико прича из живота тузланских рудара и да их понуди Живку Милићевићу, уреднику „Политике“ и листу у којем су и тада објављиване приче младих писаца. Милићевић му, међутим, те приче није објавио.
Стидљивост је условила дуг „припремни период“ у стваралаштву Меше Селимовића, када је он само повремено објављивао краће прилоге. То дозревање писца, то укорењивање, може се пратити и по ретко објављиваним радовима, међу којима је и чланак „Народна традиција“, објављен у „Соколској просвети“, писан екавицом, изузетно важан за разумевање Селимовићевог стваралаштва и живота, али и још једна од бројних потврда да се он изјашњавао да је Србин и да је српски писац.
ЕКСКЛУЗИВНО! Непознати Меша Селимовић – Снажни српски корени писца Дервиша и смрти
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.