Када су црногорски комитски одреди још у октобру 1918. године заузели Љубиње, пред њих је иступио стари прота Стеван Шаренац, тек пристигао из арадског казамата. Увео их је у цркву Рођења пресвете Богородице, благосиљао и заклео да муслиманском становништву не зафали длака са главе. Тако је и било. За протиног сина Божидара 1941. године није било милости. Истина, свој глас против онога што се дешава дигао је Хакија Шарић, али је заједно са Божидаром и још 34 мученика завршио у јами Пандурици. Нек се памти вријеме кад је човјек човјеку био вук, али нек се памте и људи који су били људи.
ПРИРЕДИО: Раде Ликић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.