Новак и Радивој продају Грујицу (епска пјесма)

Подели:

слика: Opanak.net

 

Вино пије Новак и Радивој

У зеленој гори Романији,

Служи њима дијете Груица.

А кад су се понапили вина,

Онда рече дели Радивоје:

Хеј! мој брате, Старина Новаче!

Ни имамо вина, ни дувана,

Нит’ имамо паре, ни динара.

Ал’ говори Старина Новаче:

Не бој ми се, дели Радивоје!

Ако нема вина ни дувана,

И ако је блага нестануло,

Ми имамо дијете Груицу,

Којино је љепши од ђевојке;

Обућ’ ћемо рухо трговачко,

На Груицу рухо сиротињско,

Водићемо дијете Груицу,

Да продамо у шер-Сарајеву,

Па нек бјежи, када њему драго,

Само да ми блага добијемо;

Па ће бити вина и дувана.

Томе Раде врло каил био;

Пак скочише на ноге лагане,

Обукоше рухо трговачко,

На Груицу рухо сиротињско;

Отидоше шехер-Сарајеву,

Да продају дијете Груицу.

Купује га Туркиња ђевојка,

Даје зањга два товара блага,

Она оде да донесе благо,

Враг донесе булу удовицу,

Удовицу, Џафербеговицу,

Даде зањга три товара блага,

И три коња, шта ће носит’ благо.

Љуто куне Туркиња ђевојка:

Води роба, Џафербеговице!

Не био ти дуго ни за млого,

Већ, ил’ ноћцу, или ноћи двије!

Була води роба Драгокупа,

Води њега двору бијеломе,

Пак донесе воде и сапуна,

Те окупа дијете Груицу,

Пак удари нањга одијело,

И донесе господску вечеру.

Сједе Грујо вечер’ вечерати,

Ал’ не може була да вечера,

Већ све гледа дијете Груицу.

А када је по вечери било,

Она простре мекану постељу;

Леже Грујо с булом у душеке.

Кад у јутру јутро освануло,

Уранила Џафербеговица,

Те износи дивно одијело,

И облачи дијете Груицу:

На плећи му удара кошуљу

До појаса од чистога злата,

Од појаса од бијеле свиле;

По кошуљи зелену доламу,

На којој је тридесет путаца,

Свако пуце од по литру злата,

Под гръоцем од три литре злата,

И оно се на бурму отвора,

Те се носи за јутра ракија;

По долами токе и ђечерме,

Златне токе од четири оке;

А на ноге ковче о чакшире,

Жуте му се ноге до кољена,

Побратиме, као у сокола;

А на главу калпак и челенке,

Један калпак, девет челенака,

И десето крило оковано,

А из њега до три пера златна,

Што куцају Груја по плећима,

Ваља крило хиљаду дуката;

Донесе му свилена појаса,

И за појас двије Даницкиње,

Обадвије у чистоме злату;

А покрај њих ножа пламенита,

Међ’ камзама алем драги камен;

Даде њему сабљу оковану,

На којој су три балчака златна,

На свакоме алем драги камен,

Ваља сабља три царева града.

Тад’ пошета дијете Груица,

Он сашета низ танану кулу,

Пак се шета по б’јелој авлији,

Подметнуо руке под пазуха.

Гледа њега Џафербеговица

Кроз пенџере са бијеле куле,

Пак дозивље дијете Груицу:

Господару, робе Драгокупе!

Што ми шеташ тако невесео?

Ал’ ти жалиш големога блага,

Што сам за те три товара дала?

Али коње, што су га однели?

Ја имадем пуну кулу блага;

А имадем пуне аре коња:

Тридест ата, а тридест парипа;

Све мојега старог Џафер-бега,

А данас је твоје, Драгокупе!

Тада рече дијете Груица:

Ој госпођо, Џафербеговице!

Ништа мене тога жао није,

Већ ја жалим, Џафербеговице,

Кад сам био код двора мојега,

Ишао сам у лов у планину,

А сад овђе никог’ не познајем.

Њему вели Џафербеговица:

Не бој ми се, робе Драгокупе!

Ја имадем тридест Сарајлија,

Што су ишли с бегом Џафер-бегом;

Ја ћу рећи Ибрахиму слуги,

Нек отиде у б’јелу чаршију,

Нека зовне тридест Сарајлија,

Нека пођу с тобом у планину

Лов ловити по гори зеленој,

Тамо има гора Романија,

И у њојзи кошут’ и јелена.

А рећи ћу слуги Хусеину,

Нек опреми два коња витеза.

Док Хусеин два коња опреми,

Дотле паде тридест Сарајлија.

Була гледа роба Драгокупа,

Опрема га на бијелој кули,

Пак је њему била бесједила:

Чујеш мене, робе Драгокупе!

Ти отиди у ризницу б’јелу,

Те ти узми жутијех дуката,

Даји бакшиш младим Сарајлијам’

Кад ти стану лова доносити.

Оде Грујо у ризницу б’јелу;

Лаком хајдук бјеше на дукате:

Накупио жутијех дуката

У џепове и у чизме жуте.

Удовица рече Сарајлијам’:

Чујете ли, тридест Сарајлија!

Пазите ми роба Драгокупа

Боље него Џафер-бега старог.

Сиђе Грујо низ танану кулу,

Довати се помамна ђогата,

Па ишћера њега на чаршију;

Да је коме погледати било,

Кад усједе ђаво на ђавола:

Горски хајдук на б’јесна ђогата;

Испод ногу камен излијеће,

Те он туче хане и дућане.

Говориле младе Сарајлије:

Боже мили! чуда великога!

Сретња ти је Џафербеговица!

Ђе задоби бољег господара,

Бољег, него старог Џафер-бега.

Отидоше гори Романији.

Кад су били близу Романије,

Рикну јелен, а рикну кошута,

Проговори тридест Сарајлија:

Господару, робе Драгокупе!

Ето рикну јелен и кошута.

Ал’ говори дијете Груица:

Не лудујте, младе Сарајлије!

Није онон јелен и кошута,

Већ је оно Новак и Радивој,

А ово је дијете Груица.

Пак удари ђога бакрачлијом,

Скочи ђогат преко поља равна,

Остадоше младе Сарајлије,

Али не шће слуга Хусеине,

Већ повика из грла бијела:

Стани курво, дијете Груица!

Не ћеш утећ’, ни одвест’ ђогата,

Ни однијет’ рухо Џафер-бега,

А потеже сабљу оковану;

Доиста га достигнути шћаше,

Ал’ му Грујо ни бјежат’ не шћеде,

Већ поврати бијесна ђогата,

А потеже сабљу Џафер-бега,

Пак дочека Хусеина слугу,

Удари га по десном рамену,

Раздвоји га на седлу бојноме,

Бојно седло на коњу дорату,

А дората на земљици црној,

И још земље мало заватио.

Јавну му се Старина Новаче:

Бе аферим, дијете Груица!

Док сам и ја твога доба био,

Могао сам тако ударити.

Оста Хусо ногом копајући,

Оде Грујо брдом пјевајући,

И он дође својему Новаку;

Са стрицем се у образ пољуби,

А свог оца у бијелу руку;

Ђога пусти у гору зелену,

Узе пушку у десницу руку,

Пак отиде у гору зелену.

 

https://sr.wikisource.org/sr/%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA_%D0%B8_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98_%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%98%D1%83_%D0%93%D1%80%D1%83%D1%98%D0%B8%D1%86%D1%83

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *