О ХЕРЦЕГУ СТЕФАНУ КОСАЧИ (1435-1436) И ЊЕГОВОМ ТЕСТАМЕНТУ

index-1.jpg
Подели:

Стара српска властелинска и владарска породица Косача пореклом је из исто­именог села у близини Горажда (према Фочи-Србињу), где су у почетку били њихови породични поседи, а онда се њихова област проширила на целу данашњу Херцеговину.

Из те породице је познати српски војвода Влатко Хранић-Вуковић (1389-90. г.), који је као восковођа на челу војске краља Твртка учествовао у Косовском боју. У његовој војсци је био и велможа Влаћ Белић, који се вратио с тешким ра­нама у Влаховиће код Љубиња, у Херцеговини, и тамо је у цркви погребен, у гробу у храму, где и до данас стоји уклесан у камену плочу над гробом његов запис из времена 1389. г.

Влатко је имао три сина: Сандаља, Вукца и Вука. Влатка је наследио Сандаљ Хранић, велики војвода босански и војвода хумски, који је имао дворе на Кључу код Цернице, близу Гацка, и био је ожењен Јеленом Балшић, ћерком кнеза Лаза­ра (претходно удатом за Ђурђа Балшића у Зети). Сандаљева земља захватала је од ушћа Неретве и Неретвљанске Крајине па све до преко Дрине и Лима. Градо­ви и територије су му били: Нови (=Херцег Нови у Драчевици), Рисан, Оногошт (=Никшић), град Будош (према Острогу), Самобор код Горажда, Ђурђевац на левој обали Дрине (код Устипраче), Косман између Фоче и ушћа Сутјеске, Соко на стецишту Пиве и Таре, Соко на Дрини код Чајнича, Кључ код Цернице (Гацко), Дробњаци, Пљевља, као и Манастир Милешево са Пријепољем. Ту је спадала сва област Хума – од града Сокола у Конавлима и Клобука и Мичевца код Требиња, па до Видоша (=Столац) у Дубравама и Благаја (на извору Буне), Невесиња (град Вјеначац) и Коњица, затим и доња Неретва, Љубушки, Неретвљанска Крајина и област до близу Омиша (град Чачвина на левој обали Цетине).

По смрти Сандаљевој (15. марта 1435. г.) наследи га син млађег му брата Вук­ца – Стефан Вукчић (рођен 1404. г., мајка му се звала Катарина +1456. г.), велики војвода босански и херцег Светога Саве, и по њему ће се Хумска земља назва­ти Херцеговина. Помиње се први пут 1419. г., кад са оцем и стричевима издаје повеље о продаји Конавала Дубровнику, јер га је тада стриц Сандаљ већ одредио за свог наследника, пошто сам није имао деце. Стефан се оженио 1424. г. Јеленом, ћерком Балше III Балшића, сина Јелене Лазареве (дакле унука Јеленина), и насле­дио је Сандаља 1435. године.

Он је, као и стриц му Сандаљ, признао власт турског султана Мурата II (1421- 44; 1446-51), а и са Дубровником је наставио мирну политику свога стрица, па је молио Дубровчане да посредују код угарског краља Сигмунда, с обећањем да ће му бити вазал. Угри то одбију и управу Хума повере кнезу Матку Таловцу, кога су они поставили за “бана славонског”, и тражили су да Дубровчани том кнезу, а не Стефану, плаћају познати Хумски доходак, који је иначе припадао српским владарима. Стефан тада добије помоћ турске војске и потуче побуњене Хумљане, властелу Ђурђевиће и Радивојевиће. Око 10. октобра 1435. г. Стефан је потврдио Дубровнику повластице под градом Вјеначцем на Невесињу (чије рушевине и данас постоје). Дубровчани су, са Стефановим војводом Санком, који је држао невесињски крај, ишли Радославу Павловићу ради мирења, али узалуд. Стефан је од Радослава Павловића заузео Требиње, и жупу Врм и Бањане. Стефан је тра­жио сада да се користи трговином, и да се ослободи привредне зависности од Ду­бровника. Стефан постави своје нове царине у Требињу (Мичевац), на Сутјесци (Тјентиште) и код Подринца. Напетост са Дубровником је некако престала, али је бивало даљих немира између њих. Била су то немаирна и нестабилна времена.

Стефан је, иначе, био православни црквен човек, а његов духовник и скоро стални проверљиви пратилац био му је милешевски епископ Давид. То се види и по грађењу православних храмова, како што је, нпр., његова задужбина црква Светог Георгија у Сопотници код Горажда, где и данас стоји натпис на каменој плочи изнад улаза: “У лето 6954 (1454) ја раб Христу Богу господин Херцег Сте­фан подигох храм Светога Великомученика Христова Георгија, молите се њему да се помоли за мене грешног Владици мојему Христу”. Стефан је подизао и дру­ге цркве, као цркву Светог Луке у Смоковцу у Боки, цркву Светог Срђа и Вак­ха на Подима изнад Херцег-Новог, и изгледа, најстарији део храма манастира Добрићева, као и храм у засеоку Заграђе испод престолног му града Сокола (код Шћепан-Поља), који је наменио за свој починак. Кад му је дошла понуда из Рима да са папом успостави односе, он је то најпре одбио, а онда је сам затражио те од­носе, с пролећа 1439. г., јављајући преко посланика папи Евгенију IV (који је тада држао скуп у Ферари и Фиренци са православнима из Византије), да, наводно, жели примити унију, тражећи да му се пошаље бискуп да то оствари. Папа прими ту молбу и 15. септембра 1439. писмом из Фиренце одреди хварског бискупа Тому за посланика у Угарску, Хрватску и Хум. Не зна се шта је то омело, али је ствар са унијом пропала, вероватно зато што је Стефан само политички тактизирао, док је у својој православној вери био постојан. Једно време Стефан је био вазал напуљског краља Алфонса Арагонског, чији су бродови почетком 1445. г. стигли у Нови.

Године 1448. Стефан се и јавно прогласи за самосталног “Херцега од Светога Саве”, чиме се очигледно везивао за традицију и наслеђе Немањића, јер је у свом поседу држао манастир Милешеву, где је био гроб св. Саве., а и зато што је Рас­тко Немањић владао Хумском земљом. За херцегом Стефаном је била Јелена, кћи Балше III Балшића, који је, будући без мушке деце, своју Зету оставио ујаку де­споту Стефана, а овај Ђурђу Бранковићу. Кад је Ђурђева деспотовина 1439. г. про­пала (мада му је тада остала Зета), херцег изјави своја права на Зету. На Балшића Зету гледали су и моћна властела Ђурашевића-Црнојевића, утицајни и у време Немањића. Септембра 1441. г. херцег Стефан заузме Горњу Зету, током 1442. г. приђу му Доња Зета и Бар, али остали градови не хтедоше. Но, херцег се ускоро сам повукао из Зете, а Зетом све више овладавају Млеци, којима се ускоро предају на западу Херцеговине и Пољица и Омиш.

У јесен 1443. г. крене крсташки рат угарског и пољског краља и деспота Ђурђа против Турске, и Сегединским миром у пролеће 1444. буде васпостављена Ђурђева Деспотовина, којој се поврати опет и Горња Зета. Херцег се измири са Ђурђем и врати му све узето (с пролећа 1445. г.), а затим су ступили и у родбинске везе. По­том је херцег склопио мир и са Млецима, одрекао се Бара и Омиша, повраћене су му куће у Котору и Задру, а обећана му је кућа и у Млецима. Следећих година, 1451-54, херцег је ратовао са Дубровником, али се потом измирио са њим, о чему је доказ и његов тестамент. Херцег Стефан Косача је умро 22. маја 1466. године.

Херцегов тестамент од 21. маја 1466. године диктиран је милешевском митро­политу Давиду, уз присуство Радина госта и коморника Прибисава Вукотића, а отворен је и извршен 20. децембра 1467 (ССПП II, 87-92).

“Тестамент великославнога господина херцега Стјепана Косаче, који говори овако:

У име великога Саваота, големога господа Бога нашега, а рећи ћу: почетком Оца, испуњењем Сина, савршењем присветаго Духа. О Приславна Тројице, слава теби. Бог дај господину Херцегу Стјепану свако добро почело почињати и сврша­вати у добар час, на здравље и на весеље и на душевно спасење. И ово нека се зна: тако говори господин херцег Стјепан, јер 20. маја месеца у уторник, лета господњег 1466. у нашем граду Новом на мору, учиних овај тестамент о нашој тековини и имању што нам је Бог дао. Најпре за моју душицу, на славу и службу Божију, 10 тисућа златних дуката; потом сину ми кнезу Влатку 30 тисућа златних дуката, по­том сину ми кнезу Стјепану 30 тисућа златних дуката; потом госпођи Цицили(ји) тисућу златних дуката … (и даље набраја остало, што њој даје )… И јоште сину ми Стјепану мошти моје и иконе, које су при мени ношене, оковане златом и сребром и бисером начињене. Уз то круну бисерну Стјепану… (и даље набраја остало, што му даје). Остала комора сва изам, како се и што другоме више (=напред) пише да се раздели тројици мојих синова што се нађе… (набраја), сва тековина моја од велика до мала, то све мојим трима синовима: Владисаву, Влатку и Стјепану, тако једноме, тако и другоме, тако и трећем, све на троје. И то све више (=напред) пи­сано именовано благо моје и имање моје поставих у кући мојој у Дубровнику, на наду Божију и наших добрих и срдачних старих и нових пријатеља Кнеза и вла­стеле и све oпштине властеле дубровачке. И тако да је на вољу мени за мене, ни синова ми, ни с једним човеком у општину, него да је моје имање све више писано и именовано на моју вољу. Ако се догоди моје премештање (=пресељење) од овога света, пре мојих синова више речених, да имају и да буде мојим синовима више именованим, како се и шта коме од њих садржи у овом тестаменту. И за то иза­брах моје срдачне пријатеље, с мојом пуном вољом: кнеза Шишмунду Жуњевића, и кнеза Бартола Гочетића, и кнеза Андрушка Соркочевића да буду њих тројица више речени, у подобно време, на пуну моју реч и мој тестамент испунити и на­местити (=остварити) и разделити по достојању како се у овом тестаменту сад­ржи: нарочито најпре за душу моју. И у то све више писано и именовано веро­вах и поуздах (се), у тројицу од слугу и укућана мојих поверљивих (тј. “дворске свите”), од редовника мојих: господина госта Радина, и господина митрополита Давида , и кнеза Прибисава Вукотића, јер су њих три кућани моји, овоме свему више писаноме сведоци. И да они једини буду за све вишеречено једна страна, а друга с оном властелом и с кнезом Шишмундом Жуњевићем и с кнезом Бартолом Живановићем Гочетићем и с кнезом Андрушком Соркочевићем – да распореде и разделе по достојању како сам ја све одлучио и уписао. И за веће постојанство и веровање запечатих мојим веродостојним законитим печатом великим, да то не може и неће на мање доћи ни за једног човека освећеног (?) ни за вољу ниједног од синова мојих. И заклињем и молим добре и срдачне пријатеље моје кнеза и властелу и сву општину властеле Дубровачке. И још заклињем Богом вишњим и свим светима од века до века Богу угодившим, да не буде вама на мање доћи ово моје вишеречено и именовано, јер то учиних будући у пути веома болестан, а у памети мојој потпуно крепак и памећу мојом слободан. И тако ја Стјепан гово­рим: ако умре Влатко пре Стјепана, део Влатков и Степанов Стјепану, а ако умре прво Стјепан, дио Стјепанов Влатку, и препоручујем Стјепана Влатку с његовим делом, и моју задужбину – Бог ти и душа!”

“+ И на 1466. лето, на 21. маја месеца, ја Андрија, син Франка Соркочевића, јесам сведок на ово одгоре писано”…

– Следе даље изјаве и потписи још два сведока Дубровчанина, Манолдо Ви­ганти и Тадиоко, син Мароја Наљешковића.

– Даље следи провера Тестамента, 29. маја 1466.г., пред кнезом дубровачким, у присуству сведока, где на питање кнеза ко је писао Тестамент, стоји: “Писао га је почтени муж господин митрополит Давид, а заповјеђу господина херцега Стјепана, а пред његовим сином”…

Даље следи отварање тестамента, 1 јуна 1466.г., пред кнезом и Малим већем, у Дубровнику, где је “почтени муж Давид Митрополит милешевски призван… и замољен као редовник Божији да каже истину шта зна о Тестаменту господина херцега Стјепана вишереченога, а он рече да је он исти сам митрополит својом властитом руком писао је речени тестамент, заповешћу више именованога херце­га Стјепана, који господин херцег тада беше здраве памети и цела разума, који Те­стамент, будући написан, речени господин Херецег нареди да се прочити сав пред њим, и будући прочитан, призва у сведоџбу и засведочи реченим господином Митрополитом и господином гостом Радином и кнезом Прибисавом Вукотићем, својим слугама, и још (тројицом) од грађана Дубровчана”…(и понавља им имена и даље се препричава остало, већ речено)

“И на 9. дан месеца децембра 1466. лета Рођења Христова, у Дубровнику, у па­лати дубровачкој”, пред кнезом дубровачким и другима, у присуству преставника војводе Владисава – “кнеза Манојла Ка(н)такузина и војводе Радича Паскачића” – и других од стране херцега Влатка и брата му кнеза Стјепана, и у присуству го­ста Радина и митрополита Давида и витеза кнеза Прибисава Вукотића, “по хтењу свих трију братенаца (=браће) вишеречених”, отворен је тестамент херцегов и реализован, али делимично. Остваривање Стефановог тестамента ишло је спо­ро, јер су Угри спречавали Дубровачане да издају херцегов новац и драгоцености његовим синовима. Ипак, мало касније, војвода Владислав, херцег Влатко и кнез Степан потврђују пријем очевог наслеђа (1469-70. г.), док прва ставка тестамен­та херцега Стефана неће бити остварена од стране Дубровника, како ћемо даље видети.

Текст се завршава: “Писа Маринко, помени га Боже”. (ССПП, 2, 87-92).

Нажалост, Дубровчани нису у свему остварили тестамент херцега Стефана Косаче, и тиме се, уз остало, показало да Дубровник није увек био од речи, а по­себно да је био једнострано, ултра римокатолички настројен. И када је примао православне за своје “грађане”, бивало је то углавном ради њиховог новца, или блага, драгоцености, које су ови ту остављали на поклад. Наиме, новац херце­гов, 10. 000 дуката, Тестаментом предат и назначен “за душу његову”, тј. да се даје црквама и манастирима да се моле за душу благочастивог херцега – који се, као човек и православни хришћанин, осећао грешан и недостојан пред Богом – дат је, по препоруци римског папе, угарском краљу Матији Корвину да га употреби за “крсташку” борбу против Турака.

Ево шта о томе пише др Грегор Чремошник: “Херцег Стјепан бијаше у сво­ме тестаменту намијенио “за моју душицу на славу и службу Божију 10 тисућа златних дуката”, али није ништа поближе одредио на какав начин треба овај новац да се утроши. Са тим су новцем Дубровчани као извршиоци тестамента и чувара херцеговог блага поступили крајње нелојално. Без споразума са наследни­цима херцеговим, Владиславом и Влатком, они стављају ову за ондашње прилике огромну задужбину на расположење папи, а папа им 10. фебруара 1467. нареди да је исплате угарском краљу Матији Корвину као првоборцу Кршћанства против Турака.12 Дуго времена су Дубровчани крили свој поступак, мада се о њему си­гурно више или мање знало и говорило. Влатков и Владислављев оправдани бијес није тешко себи претпоставити”.

 

ИЗВОР: + Епископ Атанасије Јевтић, О херцегу Стефану Косачи (1435-1436) и његовом тестаменту, Шћепан Поље и његове светиње кроз вијекове, Зборник радова са научног скупа (Плужине, 24-25. септембар 2006), Беране: Свевиђе – манастир Заграђе 2010.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/o-hercegu-stefanu-kosaci-%2814351436%29-i-njegovom-testamentu-/o251

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top