У тој општој устаничкој психози, вест о уласку Совјетског Савеза у рат против сила Осовине, бљеском муње је осветлила мрачну перспективу српског народа у фашистичкој Хрватској, превасходно у бунтовној Херцеговој земљи. Радост коју је та вест изазвала у српској Херцеговини, рељефно је изразио Мирко Вучетић, тада кнез у селу Биограду, колевци Невесињске пушке 1875. године, на народном збору у томе селу, када је громко узвикну Драгу Појужини, који је стајао покрај њега: „Пуцај, Драго, нека све гори!“. Та вест је херцеговачким Србима осуђеним на биолошко истребљење, дала крила.
Јер, ваља имати на уму чињеницу да су они имали бескрајно поверење у снагу Русије. На еуфорична довикивања из околних проусташких села „да ће Итлер за ефту дана ући у Москву и са Лењиновог турбета дохаберити васколиком дуњалуку да су његове ордије заузеле Москву и обориле Русију на кољена“, пркосно су одговарали да ће се Хитлер прославити у Русији управо онако као што се „прославио“ Наполеон Бонапарта 1812. године. Нису се преварили. Претеривали су само у процени да ће се рат брзо завршити и да ће Русија пружити непосредну помоћ српском народу не само у оружју и опреми већ и десантима козака на херцеговачко тло. Традиционалну љубав према Русији из ранијих ослободилачких ратова против турских и германских освајача, снажно је подстицала Комунистичка партија Југославије интензивним популарисањем Совјетског Савеза као моћног ослонца поробљених народа Европе у њиховој борби за национално ослобођење и социјалну правду. По љутом херцеговачком кршу орила се песма: „Ој Русијо мили роде, земљо правде и слободе“. Под утицајем те пропаганде, херцеговачки сељаци, чак и они полуписмени, били су чврсто уверени да се уласком СССР-а у рат, однос снага на европским ратиштима фундаментално променио на штету сила Осовине и да је „земан дошо ваља војевати, јер је крвца из земље проврела“.
Овога пута су са првим устаничким плотунима плануле ватре на готово свим планинама горње Херцеговине, од Вележи и Снијежнице на западу, до Лебршника, Сомине и Троглава, на истоку. Цквена звона су дугим и упорним звоњењем оглашавала почетак општег устанка српског народа против најцрњег мрака и тираније које је запамтила напаћена Херцегова земља. Суштинска разлика између првих устаничких борби до којих је почетком јуна дошло у Доњем Дрежњу, Казанцима, Степену у Јасенику и општег устанка који је плануо у Невесињу 24. јуна, лежи у чињеници што се у првом случају радило о очајничкој реакцији озлојеђених људи на злочине геноцида усташке власти, реакција је имала за циљ зауставити усташку каму, спречити паљевину и пљачку, заштитити голе животе недужних људи и принудити званичну власт НДХ да обузда усташки олош и да са својим поданицима других нација и вера поступа у складу са међународним конвенцијама, а не као са дивљачи за слободан одстрел. Радило се, дакле, о самоодбрани и одвраћању, а не о оружаном устанку, на што се пре уласка СССР-а у рат није могло ни мислити. До тог времена су херцеговачки Срби тражили какав-такав modus vivendi са окупаторским и квислиншким властима, јер је и детету било јасно да би општи устанак голоруког становништва у датим историјским околностима био погибељна авантура, равна самоуништењу. Сада, пак, после радикалне промене односа снага на европским ратиштима, устаници се нису ограничавали само на одбрану голих живота, већ су се дигли на устанак за уништење окупаторског система уопште. Зато је потпуно разумљиво што је одјек уласка Русије у рат изазвао незапамћено слободарско надахнуће, које је прерасло у општи народни устанак најпре у горњој Херцеговини, одакле се за пет-шест дана проширило на све источне крајеве ове области.
Повезаност херцеговачког Јунског устанка са уласком Совјетског Савеза у рат запазили су и у својим извештајима посебно нагласили и високи усташко-домобрански функционери. Почетком јула Министарство спољних послова НДХ упутило је писмо италијанском посланству у Загребу у коме се истиче: „Треба водити рачуна о томе да су се Срби у Херцеговини побунили под утицајем комунистичке промиџбе и почетка рата са Русијом…“ У извештају команданта Босанског домобранског дивизијског подручја од 3. јула 1941. године, посебно је подвучено „да су нереди око Невесиња дијелом револт због акције усташа, а дијелом због ступања Русије у рат, јер је опажено неколико чета побуњеника са црвеним заставама.“ У извештају Заповједништва копнене војске НДХ Министарству хрватског домобранства, од 30. јуна 1941. године, упозорава се да је „рат СССР-а са Немачком подигао (борбени) дух код Срба, који сада од комуниста очекују спас. Срби су углавном незадовољни, преплашени, те су на многим местима у Босни организоване оружане борбе, разорене оружничке постаје, мостови, пропусти, брзојавне и брзогласне везе итд. Борбе су још у току.“
„Улазак Совјетске Русије у рат улио је наду Србима, Жидовима и комунистима, који су постали активнији и надају се могућности поновног повратка (на власт). У вези с овим ухићено је на подручју више комуниста и Срба“ – каже се у извештају Босанског домобранског дивизијског подручја од 28. јуна 1941. године. „Већина одбјеглих (Срба) се највише узда у побједу Русије и сања о старим неповратним временима, те су то прави разлози за њихов бјег и зато свака акција која се предузима мора бити ефикасна и уништавајућа…“ – наглашава у свом извештају 4. оружничкој пуковнији потпуковник Мухарем Агановић, заповедник Оружничког крила Билећа. Овде посебно ваља истаћи да је сазнање српског народа у Херцеговини да више није „сирак тужни без нигдје никога“, да је уз њега моћна Русија, носило српски народ на крилима не само у Јунском устанку него и током целе антифашистичке ослободилачке борбе и да је то сазнање имало пресудан утицај на његово опредељење за партизански покрет, а не активност и политика КПЈ.
Када се имају у виду све наведене околности, онда је потпуно разумљиво што се читаво српско становништво у горњој Херцеговини, онога тренутка када је сазнало да је Совјетски Савез ушао у рат, дигло на устанак. Напаћеном и крвљу натопљеном Херцеговом земљом, заорили су се борбени покличи, вриска и песма:
„С Бјелашнице вила кличе,
Херцеговце редом виче,
Дижите се браћо мила,
Русија је заратила.
Узимајте пушке ваше
Нападајте на усташе.“
За улазак СССР-а у рат Невесињци су сазнали 23. јуна изјутра. Мирко Вучетић, тада кнез у селу Биограду, примио је писмо од свог пријатеља Ратка Ремете из Невесиња, које је Мирко гласно прочитао на народном збору сазваном тим поводом код цркве у селу Биограду, дакле, тамо одакле је 1875. године покренута знаменита „Невесињска пушка“. У том писму је писало да је Русија ушла у рат против Немачке, да руски авиони бомбардују Берлин, а тенкови продиру кроз Немачку. Када је прочитао последњу реченицу тог писма, Мирко је екстатично узвикнуо Драгу Појужини, који је стајао покрај њега: „Пуцај, Драго, нека све гори!“ Читање писма пропраћено је бурним аплаузима, борбеним покличима и на крају плотунима из пушака, који су, из села Биограда, ланчано пренети преко Зовог Дола, Лукавца, Дрежња, Братача, Залома, Колешка, Сливаља, Дубљевића, Југовића, Бодежишта, Врбе и Чемерна до граничног појаса, Голије и Бањана. Већ сутрадан, 25. јуна, пламен устанка је захватио целу горњу Херцеговину.
Овај чланак је дио текста преузет из књиге Сава Скока, „Антифашистичка Невесињска пушка – Први оружани устанак против фашизма у поробљеној Европи“ Невесиње-Београд 2012.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.