(6:20h)
Не преостаје ми ништа друго него да устајем ујутро што раније како бих стигао нешто записати или бар део онога што се дешава јер, очигледно, прошло је време олаких необавезних састанака и јуче је почео „финиш“. Сутра, у петак, долази Кристофер и Холбрук је јуче отворено рекао да се главни посао мора завршити до Кристоферовог доласка.
Но сада се, најпре, морам вратити на састанак са Билтом и оно што се десило после тога.
У својим захтевима и предлозима Билт је био категоричан у подели: полиција, одбрана, судство, школство, здрваство, урбанизам и решавање питања избеглица припашће ентитетима, а монетарна политика, спољни послови, Скупштина и Председништво (као и све „практичне“ инфраструктурне ствари) заједничким органима. проблем три војске у једној држави Билт је сматрао да се може решити тако што би сваки члан Председништва представљао везу са командантима своје војске.
Ми смо онда „навалили“ са следећим захтевима:
- Папир о избеглицама треба да потпише и Хрватска (узети у обзир исељење из РСК на нашу територију, односно „праведна надокнада“);
- Код нас се могу стационирати само мултинационалне снаге из земаља које нису учествовали у бомбардовању (закључак наше Скупштине);
- Пренос споменика и верских објеката у случају пресељења (Принципова спомен-капела, пренос гробова);
- Екстериторијалност Митрополије у Сарајеву;
- Улагање у инфраструктуру Новог сарајева;
- Орашје – савска лука за Муслимане;
- Прача – комуникација са десне стране Горажда;
- Банке ентитета и две монете (пример Шкотске) са централним „обрачунским телом“;
- Повратак западног дела Крајине због великог броја избеглица;
- Право на део обале (Крфска декларација);
- Конфедерација;
- Специјални односи.
Осим тога, за амбасаде смо тражили белгијски модел, а у Сарајеву три зграде за централне органе да буду екстериторијалне. Младић и Караџић да буду потписници договора, а у име другог ентитета Федерација (не сам Изетбеговић) као и да се освајања након 8. септембра (када је потписан Договор) не признају.
Али још једном да се вратим на оно што се у уторак десило после подне, а било је у знаку припреме за почетак „финиша“, о којем сам говорио као осећању нове фазе дејтонских преговора.
У току дана смо добили поруку од Милошевића да ћемо се око пет сати после подне састати са Силајџићем и Изетбеговићем (2+2+2). Осим Муслимана, дакле, Милошевић и Булатовић, а из наше делегације Крајишник и ја.
Милошевић је у претходним разговорима већ створио „природну атмосферу“ с Изетбеговићем тако да је све почело готово ненорманлно нормално. Била је чак и скувана наша, да не кажем „турска“ кафа. Почело је „оговарањем“ необавезне атмосфере дејтонских састанака одвише честих, необавезних и преобилних дугих вечера. Милошевић се вајкао како се удебљао, а Изетбеговић како су му незгодне те вечере јер пуно људи говори у исти мах а он не чује добро, уз то говори се енглески па он стално мора само да понавља „I apolagize“.
Свашта се може, посебно с обзиром на рат, рећи о Алији, али две ствари се морају признати: „везирска“ мудрост да се не да фасцинирати „великим светом“ и таленат да крајње радикалне политичке ставове представи као нешто „комшијски интимно“, природно и готово пријатељски, ако не већ братски. У том стварању атмосфере пријатељске „добре воље“ не зна се да ли је већи мајстор он или Милошевић. Можда се само ради о два различита стила исте вештине, а не у разлици у степену.
Онда је почела да дејствује политичка „далекометна артиљерија“. Алија је почео са набрајањем „концесија“ које су Муслимани нама већ дали. Ето, пристали су на Републику Српску, два аутономна ентитета, дали су Србима све што су тражили и сада је, ваљда, људски ред да и ми нешто дамо за узврат, готово као да је реч о дару и уздарју. А то „уздарје“ требало би да буде наш пристанак на мапу 60% за Муслимане, а 40% за нас. Хрвате Алија не помиње, једноставно их подразумева, с осмехом као „браћу“ (или „цвијеће“). Били су му потребни као коалиција за сецесију и сада су, изгледа, онај род с којима имаш велике проблеме, али не можеш да их се одрекнеш кад су ти већ постали „својта“.
Што се тиче мапе, кратко смо приметили да се у принципима напомиње 49:51 и да ни то није реално.
Сада је Крајишник, који то несумњиво од свих нас „у врху“ најбоље, покушао Изетбеговићу да пребрише почетну супериорну позицију. О чему се ради?
Од самог почетка рата Муслимани су – осим пропагандног ширења имиџа жртве и српске „агресорске суровости“ – увек предузимали један једноставан и дипломатски ефикасан тактички потез. У време стварања хрватске бановине и споразума Цветковић-Мачек, Слободан Јовановић умно је приметио да Хрвати као стари „нагодбаши“ увек у преговорима имају максималистичку и минималистичку варијанту. И док су они своју прву понуду сматрали „наздравичарском“, Цветковић је српски наивно и ради „мира у кући“ прихватио оно што се није ни морало ни требало. А многе наше садашње главобоље далека су посљедица те грешке нарочито у Славонији, Хрватској, Херцеговини и Посавини. У таквој тактици Изетбеговић је отишао један крупан корак даље. Једноставно речено, његова „стартна позиција“ је пет пута више максималистичка, па се и најмањи попуст чини значајан, а мало већи изгледа као самарићанско милосрђе. Тако је почео од не само јединствене него и унитарне Босне, па на појединим конференцијама помало попуштао са могућим облицима федерализације. Тако је било и у свему другом, увијек је постојала нека уцена пред сваку конференцију. Морали смо сићи са Игмана, зауставити офанзиву око Горажда, или пристати на стварање „заштићених зона“ да би уопште могло да се разговара. А онда конференција пропадне (и узгред Срби буду оптужени за некооперативност, чак „тврдоглавост“). То се најрадикланије очитавао у Изетбеговићевој сталној и јавној претњи продуживањем рата уколико ови или они његови захтеви не буду задовољени.
Наравно, не би он то тражио да му Запад признавањем Босне није дао високооктанско почетно гориво. Али истини за вољу, он га је изузетно дипломатски вешто и максимално искористио. Одмах је заузео максималистичку позицију постављајући захтеве, а истовремено је пред светом стварао утисак „жртвеног јагњета“. О том паралелизму Срби би требало добро да размисле ако им је стало до будућности на Балкану где су се геополитички затекли. Јер прародитељски грех свих крупних српских политичких грешака је у непознавању психологије и политичке тактике народа са којима су живели и поред којих ће морати наставити да живе. Мешавина српске доброхотне лежерности и самоуверене арогантности скупо нас је историјски коштала. Довела је до илузије како свако други мисли као и ми, како свако треба да „говори српски па да га цео свет разуме“.
Као и сви други граничари, Западни Срби, као и они на Косову, најмање су подложни овој заблуди. Отуд је Крајишник – знајући добро муслиманску тактику – узвратио Изетбеговићу истом мером.
Најпре је рекао Изетбеговићу да је он лично увек био против Уније. Тешка срца смо прихватили Унију, пристали смо на континуитет Босне, одрекли се свог природног права на самосталну државу, и све то само мира ради. Ако смо све то урадили, онда ми у ствари попуштамо, а не њихова страна. Није, онда, поштено, да се не држимо оно чега смо се договорили, већ морамо признати да су Срби до сада толико попустили да више немају шта да попуштају. „Не би било поштено“, додао је Крајишник, који се иначе користи том речју како би он сам заузео моралну супериорнију „стартну позицију“.
Онда је Силајџић почео да, више увређено него тужно, говорио о свом „пеимизму“. Он је, каже, по природи демократа и верује у парламентарни а не у председнички систем. Ето, у Европи су још само Србија, Француска и Русија задржале председнички систем. Бољи је парламентарни систем који подразумева јаку владу, симболичну улогу председника (као „енглеска краљица“, каже) и директне изборе, а не „делегатски систем“.
Било је јасно о чему се ради. Силајџић се залагао да за заједничку скупштину посланици буду директно бирани, а не да буду посланици из наше скупштине с императивним мандатом. На тај начин био би могућ раздор између наших „савезних“ и наших републичких посланика, односно могућност разбијања нашег јединства.
То му није прошло. Пошто смо се изборили да се избори организују у ентитетима, питање „директног“ и „индиректног“ бирања представника за „савезну“ скупштину оставили смо као демократско право одлуке сваког ентитета.
На Силајџићеву „депресивну варијанту“ одговорио сам својом „депресијом“. И ја сам изразио песимизам у погледу исхода договора, заснивајући га на одсуству добре воље већ на самом почетку и на могућности договора о малим стварима. Ако о изборима не можемо да се договоримо, како ћемо тек онда о тежим проблрмима? Зар ћемо заиста морати ратом све да решавамо? И да ли се ратом такве ствари уопште могу решити?
Стара прича: бију Срби, ал’ бију и Турци…
Но, шта је значило оно Силајџићево „јака влада“ – „слабо председништво“?
Када се сетим како су у предратном Председништву Изетбеговић, Абдић и Ганић имали на уму не само заједничке већ и своје посебне интересе (за разлику од Биљане Плавшић и мене) помислио сам да Силајџић, као њихов премијер, једноставно говори pro domo sua. Али то се тумачење није уклапало у следећи Изетбеговићев предлог да у Председништву не буде ротације већ да Муслиман увек буде председник. Зашто, кад тако не пише у принципима око којих смо се сви сложили? Па, ето, каже Алија, да би муслимански народ имао осјећај како је држава његова иако ће власт бити поштено демократски подељења. Крајишник је на то понудио нешто што личи на компромис. Зашто се ви не бисте договорили са Хрватима, из истих разлога, да се један њихов мандат уступи Муслиманима, а да они добију неку значајну функцију у Федерацији? И зашто не би председник и потпредседник Муслиманско-хрватске федерације били у исти мах два члана Председништва? Тако би се избегло двовлашће у новој унији, с обзиром на већ постојећу Федерацију.
Изетбеговић је рекао да ће о томе размислити и посаветовати се са правницима (пиши кући – пропало). Али Силајџић је ћутао и није негодовао. Занимљиво, помислио сам.
За све то време те прве „тајне вечере“ Милошевић и Булатовић били су у функцији објективних медијатора, малтене као неки домаћи Овен и Столтенберг. Милошевић је стварао пријатељску климу и расположење, а Булатовић је настојао да све што се бранити да, брани на што логичнији начин. Сократ је ценио иронију и мајеутику као две битне интелектуалне врлине. Двојица председника из Југославије те вечери упражњавали су искључиво мајеутику као „бабичку вештину“. Не би ли се једном и то дуго чекано дете мира и договора родило па да сви одахнемо.
(Истог дана, 13:50h)
Док чекамо нове мапе на основу нашег предлога, а у обради америчког тима и америчког компјутера, дошао је ред и на запис о првом чину географске драме која је почела јуче. Био је то први званични састанак три делегације са америчким тимом, посвећен територијалном рарешењу.
Драма је почела бурно, готово као Хамлет. „Стој, ко иде?!“ После уводних љубазности, наиме, Холбрук је заузео стражарски командни став, најпре према свима, а после готово искључиво према Крајишнику. Кристофер долази сутра да види шта се урадило. А пред шевом, брале, нема шале, зна то Холбрук.
На табли је била окачена мапа Контакт групе. Последња ствар коју смо очекивали. Настала је права чеховљева драмска пауза. Изетбеговић нас је све љубазно подсетио да је то мапа коју и Муслимани и Хрвати још увек прихватају. Опет, дакле, „добри момци“ и „лоши момци“. Милошевић је једноставно устао и руком (одбио је фломастер) описао „глобално“ нашу понуду на следећи начин: од Крупе, преко Грмеча, ту негде око Клековаче до пола Јајца, Посавина наша, Брко 12 миља, враћамо Сребреницу и Жепу за поделу Сарајева, а за Горажде може пролаз, море до Молуната у замену за залеђе Дубровника.
Онда је уследио прави шок.
Муслимани су ставили на таблу своју мапу. На тој мапи био је уцртано за њих (Федерацију) 66% а 34% за нас. Шта су урадили? Једноставно су спојили план Контакт групе са својим освајањима у Крајини.
Написах ли ја оно нешто о муслиманској максималистичкој „стартној позицији“ као сталној тактици? А има ли ишта максималистичкије у оваквог предлога?
Наравно, били смо запрепашћени, али пре свега чињеницом да Холбрук није био скандализован. Уместо тога, он је мртво хладно рекао да је позиција медијатора 49:51, а да свака страна може да предложи и изван тога уколико друга страна прихвати. Но Изетбеговићев тим је почео детаљно да образлаже мапу у којој код нас нема ни Санског Моста, Ни Новог Града (који држимо) ни коридора, али код њих има и Горажде и велика територија која повезује Горажде са Сарајевома пресеца нашу везу са Херцеговином.
Издржасмо то са смешком и без коментара. А онда је дошао амерички предлог да „Сарајево дистрикт“ – значи девет општина – буде трећи ентитет, поред Федерације и Републике Српске, са локалном самоуправом, рекомпозицијом општина, свим људским (и нељудским правима) и томе слично…
Претходно вече само полуприватно сазнао за тај предлог. И само сам упитао: „Шта се дешава кад се ‘обојени’ доселе у неки део америчког града?“ Наравно, одговор је познат – белци се селе. Жао ми је што то звучи расистички, али четири последња српска егзодуса и око 350 хиљада избеглица доказује да би се нешто слично десило са Србима око Сарајева. Српско Сарајево шапатом паде… Ето, шта би било. Друга је ствар што би могло бити другачије да су Срби другачији.
Да је боксер, Ричард Холбрук би несумњиво спадао у тешку категорију. Учинило ми се да се свом тежином навалио на Крајишника и хтео је да му само он одговара. Прозивао га је као у школи или на суду. Испробао је сва средства, све „штапове и шаргарепе“. Сладио је, претио, причао је о Берлинском зиду и Јерусалиму, о осуди целог цивилизованог света и не знам о чему све не.
Сваку своју реченицу Крајишник је почињао са „слажем се…“ а онда би дошло „међутим“. Према томе, дабоме, међутим, јок…
На једном месту Фокнер за америчке црнце до дирљивости једноставно каже: They endured. Издржали су. Тако издржа и Момчило Крајишник. Личио ми је на ошамућеног боксера који је издржао све ударце и – остао на ногама.
Ми остали смо, углавном, ћутали јер Холбрук се обраћао искључиво Крајишнику. Била је то игра „један на један“.
А као бисер тог „театра апсурда“ био је муслимански предлог поделе целог „Сарајевског дистрикта“ обрнуто оном што је нормално: северни део нама, а јужни њима! Само да буде у корист наше штете.
Међутим, како свака драма има перипетију, имала је и ова. Навече су се појавили чланови Холбруковог тима и рекли нам да очекују наш противпредлог.
Јутрос су у бази, пред вешерајем и на стазама између зграда сви говорили о јучерашњем „скандалу“ и о томе да се од нас очекује реалистична мапа. Чули смо и да је синоћ у девет сати навече одржан састанак „медијатора“ и да су се сви сложили да нема мицања од 49:51.
Сада треба дочекати компјутерске прорачуне и следеће потезе. Све ми се више чини да је све већ испланирано и да Американци имају своју мапу, коју остављају за завршницу.
(Исте вечери, 21,15)
Све што се данас после подне дешавало само показује да се завршила увертира и да је почео и јуриш и финиш. Наш предлог у верзији коригованог муслиманског предлога стигао је у току послеподнева. Први пут од почетка рата муслиманска тактита максималистичке стартне позиције показала се контрапродуктивном. Сада се од нас очекивао реалистичан предлог и ми смо га, уз све могуће (и понегде немогуће) жртве, дали. Ако је нека утеха, опет се показало и доказало да су Срби најбољи када је најгоре, или тачније да наши духовни потенцијали бивају до краја активирани тек кад до краја пригусти. И Европа се одједном чуди како је Крајишник од човека којег су звали No, man постао Yes and, man. Вечерас очекујемо муслимански одговор на наш предлог мапе, а у међувремену је Сарајево остављено по страни. Европљани су покушали да модификују амерички предлог о сарајевском дистрикту као „трећем ентитету“, нешто као Вашингтон D.C. али из позадине се назире и модел Брисела. Јесте Сарајево јединствен град, али зна се тачно шта је чије. Пре један сат одбили смо јединствено и тако модификован предлог. Не знамо шта о томе мисли Милошевић, али ми смо вечерас донели нашу одлуку једноставно зато што бисмо у Сарајеву и око Сарајева све изгубили, да за то не добијемо ништа. Наиме када би Срби били другачији, па када би се око Сарајева могли концетрисати демографски и једног дана успоставити потпуно своју власт у јужним и западним Сарајевским општинама, све би то било другачије. Али шта вреди и о томе причати шта би било кад би било…
Истог дана је дошао нови папир о изборима и нови предлог о Сарајеву, насловљен „Елеменсти договорених принципа за Сарајево“. У том папиру се предлаже:
- да се Сарајево састоји о десет полуаутономних политичких дистрикта, централног дистрикта и девет општина, у чијој надлежности би било образовање, култура, здравствене установе, итд, али не и полиција;
- сваки дистрикт би имао локалну владу, а изабрао би и једног члана у сарајевско градско веће, док би централни дистрикт такође имао локалну владу, с тим што би бирао више од једног члана (неодређено) у градски савет;
- градски савет би успоставио јединствену градску полицију, која би одсликавала етничку композицију становништва, а постојале би одвојене полицијске јединице за сваки од десет политичких дистрикта;
- поред полиције, градски савет би имао у својој надлежности саобраћај, комуналије, санитарије и слично.
Опет смо то глатко одбили те тако себи створили још један проблем. Међутим, интересантно је да нам се потурају различити основни ставови о Сарајеву. Тако нам Кларк прекјуче каже да Сарајево једноставно мора бити јединствен град, док Пердју говори да Американци озбиљно раде на трансформацији Сарајева у два града и да се једино спорно питање своди на Добрињу. Холбрук опет заступа став да Сарајево (девет општина) треба да буде специјални дистрикт који би био демилитаритован и имао интернационалну полицију. Али током преговора испоставља се да Муслимани сматрају да тај дистрикт треба да буде њихов. Да ли без сагласности Холбрука?
Али ево стигао нам је нови документ о изборима и – опет нови проблеми, Пре свега, предложена су два дома парламента, а број са почетних 27 (договорених у Београду) повећао се на 60! На овај или онај начин повећан је број централне скупштине, а тиме и значај и моћ централне власти. Друго, откуд знамо шта нам се све спрема и какве ће надлежности припасти једном и другом дому? Истина, Милошевић је из тог документа претходно успео да одстрани две-три крупне ствари. Одстранио је могућност да на првим изборима (а то значи најкасније за шест месеци) гласају избеглице из белог света (што би отворило врата највећој могућој манипулацији), међународној комисији за изборе одузео је могућност организовања и пренео је на „надзор“ избора, а успео је да задржи, бар у једном дому, горњем, „делегатски“ принцип избора посланика. Касније смо сазнали да су у томе у ствари помогли Хрвати који се нису могли изборити за једнак број својих представника, па су, онда, пристали на компромис да буду два дома.
Крајишник и Буха су са негодовањем дочекали овај предлог, Буха разочаран недоследношћу у поступку (с обзиром на раније договоре и женевске принципе) а Крајишник из практичне бојазни да се тако омогућава већа манипулација и подмићивање посланика.
Искуство с овим документом је поучно, и за мене парадигматски занимљиво. Сетио сам се неких класичних прича о преговарачкој дипломатији. У разговору са Акашијем, од кога се много тога могло научити, чуо сам виц између даме и дипломате. Када дипломата каже „можда“, онда то значи „не“, а када каже „не“ није више дипломата. А када дама каже „можда“ онда она каже „да“, а када каже „да“ онда више није дама.
Наиме, шта се десило? Милошевић је успео да се из докумената одстране две по нас најнеповољније ствари. Али можда се могло и више. Забрињава то што су могуће манипулације око разлике у надлежностима између два дома. Ко зна шта се иза брда ваља?
Сетио сам се енглеских савета, односно маневра којим се они упорно служе у преговорима са Европском унијом. Тактика се популарно зове „да и“ (yes and) за разлику од no чак мање негатино yes, but. Ако постоји страх од поделе надлежности, онда је најбоље све оставити, али додати тачку која би гласила: „сваки закон морају да прихвате оба дома“. Мој предлог је одмах прихваћен, али мојим другарима ни то није било довољно.
Повукли смо се на саветовање са нашим правницима. Крајишник је и даље инсистирао на смањењу броја посланика. Радомир Лукић је указао на две занимљиве ствари. Прво, велики број посланика у „доњем дому“ у којем ће већина бити муслиманска, и друго, велика разлика између „доњег“ и „горњег“ дома (48:12) забрињавајућа је. Осим тога, такозвано „активно“ и „пасивно“ бирачко право не смеју бити раздвајани по ентитетима, не би нам се смело десити да неко ко није из једног ентитета може да буде кандидат на изборној листи у другом ентитету. Могућност избора таквог човека је занемарљива, али важан је принцип. Буха је био за то да се бар у једном дому уведе консензус.
Успели смо да се укупан број смањи за 10, а изгледа да ће бити усвојен и захтев о повезаности активног и пасивног бирачког права.
Наравоученије: за све се вреди борити, али прво треба пристати на безопасне или објективно необориве ствари. У томе је суштина битке на најповољнији компромис.
Касније је дошло до још једног састанка наше делегације са Кларком. Он нас је обавестио да су Муслимани одустали од Вишеграда али не и од Фоче. Затим је рекао да је Муслиманима најважније Брчко, а ако Срби инсистирају на коридору кроз Посавину, Муслиманима треба дати коридор од Сарајеве до Горажда. Кларк се све више појављује као отворени заступник муслиманске ствари.
Ново наравоученије: нема објективних преговарача. Морамо проналазити објективно необориве аргументе.
(Никола Кољевић „Стварање Републике Српске“ I том, стр 381-389)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.